Сплит

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Сплит
Split2.JPG

Застава
Застава
Грб
Грб
Административни подаци
Држава  Хрватска
Жупанија Сплитско-далматинска
Становништво
Становништво
 — 2011. 178.627
 — густина 2.251,7 ст./km2
Агломерација (2011.) 389.769
Географске карактеристике
Координате 43°30′29″ СГШ; 16°26′25″ ИГД / 43.50813228813775° СГШ; 16.44019353678409° ИГД / 43.50813228813775; 16.44019353678409Координате: 43°30′29″ СГШ; 16°26′25″ ИГД / 43.50813228813775° СГШ; 16.44019353678409° ИГД / 43.50813228813775; 16.44019353678409
Временска зона UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Површина 79,33 км2
Сплит на мапи Хрватске
Сплит
Сплит
Остали подаци
Градоначелник Иво Балдасар
Поштански број 21000
Позивни број (+385) 21
Регистарска ознака ST
Веб-сајт
Службена презентација града
Сплит
Split
Split.jpg
Светска баштина Унеска
Званично име Историјски комплекс Сплита са Диоклецијановом палатом
Место Сплитско-далматинска жупанија, Хрватска Уреди на Википодацима
Координате 43°31′ СГШ; 16°27′ ИГД / 43.51° СГШ; 16.45° ИГД / 43.51; 16.45
Површина 79.380.000 m2 (854.400.000 sq ft)
Критеријум културна: ii, iii, iv
Референца 97
Упис 1979. (3. седница)
Веб-сајт http://whc.unesco.org/en/list/97

Сплит (италијански: Spalato, латински: Spalatum, грчки: Ασπάλαθος (Аспалатос)) је град у Хрватској и административно средиште Сплитско-далматинске жупаније. Сплит је највећи град у Далмацији, други по величини град у Хрватској и значајно је историјско и културно средиште Хрватске. Уврштен је у УНЕСКО-в попис светске баштине.

Име[уреди]

Сплит је кроз историју више пута мењао име, тако га налазимо као Аспалатос или Спалатос (грч.), Спалатум (лат.), Спалато (ит.), Спљет (старословенски), Сплит (српски).

Порекло имена се изводи од биљке брнистре (жуке) која овде расте у изобиљу. По другој теорији, име је настало од латинске речи, као увећавање за палату или из спалато = палатица, мала палата (ит.)

Положај[уреди]

Сплит је смештен на јадранској обали у средњој Далмацији, на 43° 30' северне географске ширине и 16° 26' источне географске дужине. У залеђу му је планина Мосор и брдо Козјак. Пред њим су острва Брач, Хвар и Шолта. Трајекти из луке Сплит често су једина веза острва средње Далмације с копном.

Клима[уреди]

Због свог географског положаја подручје је заштићено од утицаја континенталне климе импресивним планинским масивом те се одликује веома повољним климатским карактеристикама. На средоземну климу утичу и локални, сезонски ветрови. Сплитско се подручје убраја и међу најсунчаније крајеве средњег Медитерана са изузетно великим бројем (2.700) сунчаних сати годишње, што га чини најтоплијим делом северне обале Средоземља. Просечна годишња температура је 15,7 °C.

Историја[уреди]

До територијалне реорганизације у Хрватској налазио се у саставу старе општине Сплит.

Иако се настанак града Сплита повезује с градњом Диоклецијанове палате, (4. век), археолошки налази доказују да је ово подручје било насељено и давно пре Диоклецијана као једна од колонија Грчке.

Диоклецијан, римски цар од 284305. је потекао из скромне породице и оригинално се звао Диоклес. Познат је као велики реформатор Римскога царства, јер је увео уређење звано тетрархија, што је истовремена владавина четири владара. Био је прогонитељ хришћана, а себе је сматрао богом. Огромна палата на подручју данашњег Сплита саграђена је да у њој проведе „старачке дане“.

Диоклецијанова палата највећа је и најбоље сачувана касноантичка палата на свету. Источни и западни зид дугачки су 216 m, јужни 181 m, а северни 175 m. У северном делу палате била је смештена послуга и војска, док су јужно биле саме цареве одаје. У употреби је био водовод који је доводио воду с извора реке Јадро, а користи се једним делом и данас. Најновија од теорија тврди да Диоклецијанова палата никад није била место за одмор, него права фабрика за прераду вуне.

Данас су од комплекса сачуване зидине, троје врата (Златна, Сребрна, Жељезна и Бронзана), царев маузолеј, (данас куле, све четири црква Св. Дује), Јупитеров храм или Храм свих богова, средишњи трг — Перистил.

Значајније насељавање Диоклецијанове палате започело је вероватно од 7. веку, у време првих словенско-аварских провала. Касније се Сплит проширио и изван зидина. По досељења Хрвата, Сплит је остао римски град. Дуго је био део такозване Византијске Далмације пошто је као и други градови на обали повремено био под влашћу Византије, (Источно римско царство), а повремено под контролом хрватских кнезова и краљева. Сплит је христијанизован у то доба, па је тако и царев маузолеј постао црква. Накнадно је додат кор, а од 13. века18. века дозидан је звоник, у 19. веку „растављен“ и обновљен.)

Од 11. века византијску је власт над далматинским градовима заменила млетачка, која се такође измењивала с раздобљима владавине домаћих владара. То су најпре били такозвани народни владари или краљеви, а касније владари угарске државе.

За време владавине босанског краља Твртка I Котроманића Сплит се налазио у саставу Тврткове државе. Од 15. века до пада Венеције у 1791, цела је Далмација била је под млетачком влашћу. За време турских освајања, делом сплитског залеђа завладали су Османлије, па је Сплит почео да се развија као град на граници и као увозно-извозна лука. Град је и раније био културно средиште и ту је радио један од првих и најбољих хрватских књижевника, писац Марко Марулић, аутор познатог епа „Јудита“.

Године 1838. град Сплит има 8721 становника и 1305 домова. Од знаменитости града су католичка саборна црква (на месту "јазичког храма Јовиша") и остаци Диоклецијанове палате. Ка Трогиру идући су остаци древног града Салоне који су у 7. веку срушили Срби.[1]

Успомена на краткотрајну власт Француза у Сплиту је Мармонтова улица. После пораза Наполеона, у Далмацији је уследило око 100 година Аустроугарско хабзбуршке власти, а након Аустро-угарске нагодбе и стварања двојне монархије, Далмација и Сплит су припали аустријском делу монархије. До краја Првог светског рата Далмација није никада била уједињена с Хрватском, иако је било настојања, нарочито у време Хрватског народног препорода, који се осетио и у Сплиту.

Објавиле су новине 1922. године да је у Сплиту постављена спомен-плоча на риви ослободиоцима - српској краљевској војци. На објављеном снимку видео се окупљени народ на обали мора, око обележја. Војници српски су на свом ослободилачком путу са осмехом на лицу ушли у Сплит 20. новембра 1918. године, заборавивши све оно зло што је било снашло до тада. У спомен тог дана, захвални Далматинци на плочи коју је запљускивало море ставили су следећи текст: НЕКА СЕ ЗНАДЕ ДА ЈЕ НА 20.11.1918. ЗА РЕГЕНЦИЈЕ АЛЕКСАНДРА КАРАЂОРЂЕВИЋА ХРАБРА ВОЈСКА КРАЉА СРБИЈЕ ПЕТРА I ПОД ВОЂСТВОМ МАЈОРА СТОЈАНА ТРНОКОПОВИЋА НА ОВАЈ ПРИСТАН ПОБЈЕДОСНО СТУПИЛА. ПОЗДРАВЉЕНА ЗАГРЉЕНА БЛАГОСЛОВЉЕНА ОД ЦЕЛОКУПНОГА НАРОДА И ГРАЂАНСТВА СПЛИТА[2]

Откривање спомен-плоче ослободилачкој српској војсци, у Сплиту

За време Другог светског рата су Сплит окупирале италијанске снаге, а и формално анектирале тзв. Римским уговорима са Независном Државом Хрватском. Сплит је остао без свог природног залеђа, а становништво је подвргнуто политици италијанизације. Због тога је већ 1941. велики део локалног становништва посредно или непосредно приступио партизанима. Партизани су град заузели у септембру 1943. након капитулације Италије, али су га након жестоких борби морали препустити Немачкој. Сплит је формално припао НДХ, али је 26. октобра 1944. поново дошао под партизанску контролу. До краја рата је служио као привремено седиште владе Федералне државе Хрватске.

У доба СФРЈ Сплит доживљава нагли економски раст, делом везан уз развој индустрије у оближњим Каштелима, али и све већи развој туризма у Далмацији. Пораст индустрије и животног стандарда је имао и значајне демографске последице, првенствено у наглом приливу становништва из економски заосталих крајева Далматинске Загоре и Херцеговине.

Распад СФРЈ се у Сплиту одразио кроз низ озбиљних оружаних инцидената, који су претходили ескалацији рата у Хрватској. Разлог за то је било постојање снажног гарнизона ЈНА у граду, везаног уз ратну луку Лора, главну базу ЈРМ. За време рата су Лора и други објекти ЈНА били под опсадом, окончаном тек потписивањем Сарајевског примирја 1992. године и повлачењем снага ЈНА почетком 1992. године.

Рат је након тога трајао још три године, а Сплит, иако не непосредно погођен, је доста претрпео због економског колапса, тек делимично ублаженог чињеницом да је служио као главна логистичка база снагама УНПРОФОР-а у БиХ.

Тешка економска ситуација се наставила и након рата, с обзиром да се Сплит, слично као и остатак Далмације далеко теже опорављао у односу на Загреб и друге делове Хрватске. Због тога се Сплит — поготово његова околина — показао далеко плодније тло за одржавање националистичке деснице. То се између осталог исказало и у чувеном митингу на Риви одржаном почетком 2001. године у знак подршке генералу Мирку Норцу, хрватском генералу оптуженом, а касније и осуђеном за ратне злочине.

Срби у Сплиту[уреди]

У попису црквеном из 1808. године наводи се за "Спљет" - "с црквом која би се имала саградити". Ту би требало да дође један свештеник, да брине о 40 православаца, насељених Срба трговаца. Мало је било Срба у то време али су то били богати трговци. Трговац сплитски Никола Димитровић је око 1850. године у својој кући уредио и отворио лепу православну капелу.[3] Ту је свраћао једном месечно један сеоски свештеник и литургију служио. Поред Димитровића, српску елиту су чинили богаташи Кујунџић и Тузлић, и они су заједно могли цркву изградити својим новцем. Године 1896. решили су Срби православни у Сплиту да подигну своју православну цркву. Позвали су јавно преко новина добре људе да финансијски помогну, то богоугодно дело.[4] Године 1937. у Сплиту је српска православна капела, у којој служи прота Сергије Урукало, а по потреби пева хор Певачког друштва "Шумадија".[5] Капела је уређена 1922. године, као привремена, док се не направи права црква. Дуго су постојале политичке и друге препреке на путу православља у том граду, где је број Срба растао.[6] Прота Урукало родом из Обровца, прославио је 1937. године - 35 свештеничког рада. Последњих десет година службује у Сплиту, где је подигао православну цркву. Бавио се политиком и двапут 1927. и 1931. године биран је за народног посланика. Био је за заслуге одликован орденом Карађорђеве звезде. Тек 10. маја 1939. године освећени су темељи прве српске православне цркве у Сплиту. Храм је био посвећен Св. Сави и требало је да буде успомена на трагично погинулог краља Александра II Карађорђевића. Сплит је у послератном периоду био одређен за седиште православног епископа, па је било неопходно да ту буде достојан храм подигнут. Било је та градња несумњиво по ауторитету и упливу југословенске краљевске војске. Градња је започета иако нису била обезбеђена сва финансијска средства. Богомољу је у српско-византијском стилу, са пет кубета, у сегетском белом мрамору пројектовао архитекта Цицилијани. Један од првих дародаваца тог сплитског храма био је књижевник Бранислав Нушић. Он је поклонио два сребрна кандила, у спомен свог погинулог у рату јединог сина.[7] Темељи су постављени на лепом месту у центру града под Марјаном. Прота Урукало је прочитао спомен повељу која је узидана заједно са златним крстом у храмовне темеље. Српска црква је требало да својом појавом допринесе лепоти тог далматинског туристичког града.[8] Српска богомоља у Сплиту није никад била завршена; прво је своје учинио рат, па социјалистички период историје са својом атеистичком доминацијом.

Културну хронику града Сплита исписују бројни посленици - поштоваоци српске књиге и новина. Препоручен је тако путем објаве у новинама 1819. године, Сплићанин Јосиф Димитријевић, као скупљач претплате за педагошко дело Јана Амоса Коменског, које међутим никад није објављено. У Сплиту је 1844. године објављена српска (ћирилична) књига под називом "Писме (песме) разлике отца Вице Витића из Босне".[9] Сплит је имао традицију штампања таквих књига. Српске народне пословице које је објавио 1849. године Вук у Бечу, читане су и у "Спљету". Организован је ту претплатнички пункт који су чинили пренумеранти те књиге: скупљач претплате Јово Хаџи Кујунџић трговац, Лука Ристић трговац, Христифор Тузлић трговац, Константин Вучковић "ађенте", Петар Марић "шавац" и ученик, млади Спиридон Кујунџић.[10] Његошево дело о црногорском авантуристи који се лажно представљао као руски цар, претплатом је добио 1851. године Никола Деметровић трговац из Сплита.[11] Деметровић је већ 1846. године набавио у Трсту и Вукову књигу - "Српске народне пјесме". Србско-далматински магазин читали су Срби Сплићани и 1856. године. Претплатнички пункт су образовали грађани: поп Јоаким Адамовић администратор парохије, трговци - Никола Димитровић, Косто Вучковић и Петар Марић, а са стране је извесни Божо Козлица "житељ Загорски".[12] Вуков немачко-српски речник куповао се пренумерацијом и у "Спљету" (Сплиту) 1872. године. Свој примерак добили су: Народна читаоница, Косто Војновић (старог српског племићког рода)[13] адвокат и скупљач претплате, Миховил Главинић, Гимназијална књижница, Динко Политео, Симун Вучетић и Мишко Павлиновић.[14] Далматински календар набавили су 1870. године Сплићани: Нико Димитровић поседник, те трговци Коста Вучковић и Петар Марић и [15]

Срби католици у Сплиту су 1883. покренули хумористичко-сатирични лист "Драшков рабош". Он је прво излазио на латиници, да би од средини 1885. године прешао на ћирилицу. Уређивачка политика се бавила у најширем смислу Србима, које је бранила од разних непријатеља. Због замерања режиму, ухапшени су власник Јово Метличић и уредник Викентије Бутлијер 1887. године, и суђено им је као политичким кривцима. Али успешно их је одбранио адвокат Игњат Бакотић 1888. године. Лист је престао да излази. Поменути Бакотић је касније успешно бранио на суду и новинара Дубровчанина Антуна Фабриса.[16]

У Сплиту је истакнути родољуб Србин католик адвокат др Игњат Бакотић основао "Српско братство". У њему су се окупили Срби Далматинци и Бокељи 1898. године, са циљем ширења српске културе и просвете, задругарства и других активности. Власт му је одобрила статут, а на чело друштва су изабрани: др Игњат Бакотић председник, Јозо Витез Кулишић подпредседник и др Душан Баљак.[17]

По завршетку Првог светског рата, 1918. године Далмација улази у новостворену државу (Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца), која 1929. године постаје Краљевина Југославија). Од тог тренутка Сплит је почео интензивно расти, постајати све важније културно, административно и привредно средиште.

Агломерација насеља[уреди]

Шире подручје Сплита броји око 400.000 становника. Према статуту Град Сплит обухвата подручје насеља: Сплит, Камен, Стобреч, Слатине, Доње Ситно, Горње Ситно, Срињине и Жрновница, те припадајући акваторијум.

Иако се, као управне јединице, следећа насеља суседна Сплиту воде као засебна, она чине једну функционалну целину односно урбану агломерацију:

Појефтињењем трајектних карата на цену аутобусне карте за 1. зону, слободно се може рећи, и с обзиром на краткоћу времена путовања, и градић Супетар на острву Брачу је постао јужна сплитска „четврт“.

Потешкоће у развоју агломерације[уреди]

Сплит у последњих двадесетак година незавидно стагнира и чак назадује. Ово се огледа и у демографским показатељима. Међу најважније разлоге треба убројати територијалну уситњеност и недостатак координације у развоју међу појединим градовима у агломерацији, који су потпуно неплански постали део нове градске целине. Нажалост све је веће заостајање Сплита, као и осталих регија у Хрватској који су условљени глобализацијом, променом на тржишту те неспремности у регијама за промене.

У последње време се дешавају значајне промене, отварањем ауто-пута Загреб-Сплит (А1) разбија се саобраћајна изолованост, у Дугопољу гради се велика индустријска зона, усваја се нови генерални урбанистички план (2005).

Следи изградња новог (и јединог у Хрватској те врсте) универзитетског кампуса на Високој, и отварање Медитеранског института за истраживање живота, који би требало да омогуће да Сплит постане велики европски универзитетски центар.

Становништво[уреди]

На попису становништва 2011. године, град Сплит је имао 178.102 становника, од чега у самом Сплиту 167.121.

Град Сплит[уреди]

Број становника по пописима[18]
1857. 1869. 1880. 1890. 1900. 1910. 1921. 1931. 1948. 1953. 1961. 1971. 1981. 1991. 2001. 2011
12.417 14.587 16.883 18.438 21.925 25.103 29.155 40.029 54.187 64.874 85.374 129.203 176.303 200.459 188.694 178.102

Напомена: Настао из старе општине Сплит. Од 1857. до 1971. садржи део података за град Солин и део података за општину Подстрана, а од 1948. до 1971. део података за град Каштела.

Сплит (насељено место)[уреди]

Број становника по пописима[18]
1857. 1869. 1880. 1890. 1900. 1910. 1921. 1931. 1948. 1953. 1961. 1971. 1981. 1991. 2001. 2011
10.358 12.196 14.815 15.697 18.853 21.738 25.052 35.332 50.075 60.703 80.902 123.756 169.322 189.388 175.140 167.121

Напомена: У 1981. смањено издвајањем делова насеља из којих су формирана самостална насеља Доње Ситно, Горње Ситно, Камен, Подстрана (општина Подстрана), Слатине, Срињине, Стобреч, Строжанац (бивше насеље) и Жрновница, Каштел Гомилица (град Каштела), Каштел Камбеловац (град Каштела) и Каштел Сућурац (град Каштела), Кучине (град Солин), Мравинце (град Солин), Солин (град Солин) и Врањиц (град Солин). Та су се насеља до 1971. исказивала као део насеља Сплит. У 1991. смањено за део подручја који је припојен насељу Камен, за који и садржи податке до 1981., и за део подручја који је припојен насељу Стобреч. У 1857., 1869. и 1890. садржи податке за насеље Доње Ситно, део података за насеље Стобреч до 1981., као и део података у 1953. и 1961. за насеље Горње Ситно. У 1857., 1869., 1921., 1931., 1953. и 1961. део података садржан је у насељу Срињине, од 1857. до 1931. у насељу Жрновница, а у 1857., 1869., 1890., 1921. и 1931. у насељу Горње Ситно. У 1880. и 1910. део података садржан је у насељу Тугаре (град Омиш). До 1971. насеље Блаца (град Солин), исказивано је као део насеља Сплит.

Попис 1991.[уреди]

На попису становништва 1991. године, насељено место Сплит је имало 189.388 становника, следећег националног састава:

Попис 1991.‍
Хрвати
  
164.629 86,92 %
Срби
  
8.492 4,48 %
Југословени
  
4.975 2,62 %
Муслимани
  
1.150 0,60 %
Црногорци
  
1.028 0,54 %
Словенци
  
970 0,51 %
Македонци
  
473 0,24 %
Албанци
  
280 0,14 %
Мађари
  
207 0,10 %
Италијани
  
96 0,05 %
Чеси
  
76 0,04 %
Руси
  
50 0,02 %
Немци
  
49 0,02 %
Јевреји
  
47 0,02 %
Словаци
  
45 0,02 %
Украјинци
  
27 0,01 %
Бугари
  
26 0,01 %
Роми
  
24 0,01 %
Русини
  
19 0,01 %
Пољаци
  
16 0,00 %
Румуни
  
12 0,00 %
Турци
  
10 0,00 %
Грци
  
7 0,00 %
Аустријанци
  
6 0,00 %
Власи
  
1 0,00 %
остали
  
129 0,06 %
неопредељени
  
3.201 1,69 %
регион. опр.
  
1.176 0,62 %
непознато
  
2.167 1,14 %
укупно: 189.388

Попис 2011.[уреди]

На попису становништва 2011. године, општина Сплит је имала 178.102 становника, следећег националног састава:

Попис 2011.‍
Хрвати
  
171.389 96,23 %
Срби
  
2.533 1,42 %
Бошњаци
  
664 0,37 %
Црногорци
  
354 0,20 %
Словенци
  
341 0,19 %
Македонци
  
222 0,12 %
остали
  
1.572 0,88 %
Нису се изјаснили
  
656 0,37 %
непознато
  
371 0,21 %
укупно: 178.102

Познати Сплићани[уреди]

Партнерски градови[уреди]

Предложена побратимства:

Повеља о пријатељству:

Занимљивости[уреди]

Фотогалерија[уреди]

Види још[уреди]

Извори[уреди]

  • [1] Савезни завод за статистику и евиденцију ФНРЈ и СФРЈ, попис становништва 1948, 1953, 1961, 1971, 1981. и 1991. године
  • Gelo, Jakov (1998). Narodnosni i vjerski sastav stanovništva Hrvatske, 1880-1991: po naseljima. Zagreb: Državni zavod za statistiku Republike Hrvatske. ISBN 978-953-6667-07-9. 

Референце[уреди]

  1. ^ "Србскиј народниј лист", Будим 1839. године
  2. ^ Политика", Београд 1922. године
  3. ^ "Србски дневник", Нови Сад 1853. године
  4. ^ "Босанско-херцеговачки источник", Сарајево 1896. године
  5. ^ "Правда", Београд 1937. године
  6. ^ "Политика", Београд 9. маја 1939. године
  7. ^ "Политика", Београд 9. мај 1939. године
  8. ^ "Политика", Београд 10. мај 1939. године
  9. ^ "Српски летопис", Будим 1844. године
  10. ^ Вук Ст. Караџић: "Српске народне пословице", Беч 1849. године
  11. ^ Петар Петровић Његош: "Лажни цар Шћепан Мали", Трст 1851. године
  12. ^ "Љубитељ просвештенија", Карловац 1856. године
  13. ^ "Гласник друштва србске словесности", Београд 1869. године
  14. ^ Вук Ст. Караџић: "Deutsch-serbisches Wörterbuch", Беч 1872. године
  15. ^ "Љубитељ просвештенија", Карловац 1870. године
  16. ^ "Срђ", Дубровник 1906. године
  17. ^ "Дело", Београд 1894. године
  18. 18,0 18,1 — Republika Hrvatska — Državni zavod za statistiku: Naselja i stanovništvo Republike Hrvatske 1857—2001.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Мапа[уреди]

Фотографије[уреди]