Споменица на рат 1912. године

С Википедије, слободне енциклопедије
Споменица на рат 1912. године
Споменица за ослобођено Косово.gif
Фотографија споменице на рат из 1912. године о траци на којој се носила;[1]
Додељује Краљевина Србија Flag of Serbia (1882–1918).svg
Ратни периодПрви балкански рат
Установљен31. октобар 1913.

Споменица на рат 1912. године или Споменица Српско-Турског рата 1912. позната популарно као Освећено Косово је било одликовање Краљевине Србије и Краљевине Југославије. Споменица је установљена 31. октобра 1913. године у спомен на први балкански рат у ком је Србија победила. Споменица је додељена свима који су учествовали и својим деловањем допринели ратном напору. По оснивању додељено је нешто више од 400 хиљада примерака овог одликовања.

Формално није познато ко је аутор пројекта споменице, али се већина истраживача слаже да је то веома вероватно био уметник и Канцелар ордена Ђорђе Чарапић. Законом је била предвиђена и додела повеља, али због ускорог избијања Првог светског рата ово није реализовано и није позната ни једна повеља која је додељена уз споменицу. Прва серија споменица је израђена у швајцарској фирми „Браћа Игенин”, док су касније серије израђиване у другим радионицама, укључив и париску фирму „Артус Бертранд”.

Споменица својим мотивом слави „освећено Косово”, као и друга српска краљевска одликовања установљена у ово време — Медаља за храброст из 1913. и Медаља за заслуге Црвеног крста, а истовремено спада у шири круг медаљерских остварења, косовских споменица, која почев од средине деветнаестог века за мотив имају Видовдански култ.

Историја[уреди | уреди извор]

Избијањем балканских ратова (1912—1913) покренуто је у Србији питање система споменица и ратних одликовања за храброст и ревносну службу. При том је постојећи систем, заснован још у ратовима 1876-78, обновљен.[2][3]

Још пре Битољске битке је било јасно да је рат добијен и министар војни Радивоје Бојовић је 3. новембра 1912. расписао конкурс за израду Споменице српско-турског рата 1912. и Медаље за ревносну службу.[4][5][6][7] Овиме је војна администрација наставила и традицију поверавања нацрта за израду одликовања уметницима. Министарство је ограничило учешће уметника тако што је прописало да право приступа конкурсу имају само јужнословенски уметници.[4][5][6][8] Нацрти су могли бити изграђени или вајарски, од материјала по вољи, или сликарски[4][6], и имали су се поднети артиљеријско-техничком оделењу Министарства војног најкасније до 25. новембра. Министарство је такође обавестило уметнике да ће избор скица вршити по свом нахођењу, те да изабрана скица постаје власништво Министарства војног. За сваки усвојени нацрт награда је била 1.000 динара.[4][8] Крајем године Министарство је одредило комисију за избор најбољих радова.[8]

Резултати конкурса никад нису објављени, тако да званично није познато ко је аутор Споменице српско-турског рата 1912.[8] Но, према писању критичара и савременика Димитрија Митриновића,[9] те увидом више истраживача српских одликовања, аутор је са сигурношђу Канцелар ордена Ђорђе Чарапић Фусек.[8][10] Чарапић је у свом досијеу који се чува у Војном архиву навео да је, између осталих српских одликовања, Споменица на рат 1912. његов пројекат.[8][10] Истраживач Нада Тодоровић пак наводи да је споменица моделована по нацрту вајара Ђорђа Јовановића, а овај податак јој је саопштио вајар Периша Милић, Јовановићев ученик и пријатељ.[11]

Уредбом краља Петра I Карађорђевића од 31. октобра 1913. године, после победоносног рата Србије против Турске, је установљена Споменица на рат 1912. године.[8][12][13][14][15][16][17] Уредбом је било предвиђено и додељивање повеље,[13][18][19][16] но због убрзог избијања Првог светског рата,[19] до реализације није дошло.[19][16] Како истичу истраживачи Павел Цар и Томислав Мухић, собзиром на масовност споменице готово да није могуће да не би било сачуваних примерака припадајућих повеља.[16]

Историја употребе[уреди | уреди извор]

Споменица је додељена свим активним и резервним официрима, подофицирима, капларима, редовима, војним обвезницима и чиновницима свих позива Народне Војске и Последње Одбране, који су учествовали на бојишту и у позадинској служби. Затим, свим активним министрима, посланицима на страним дворовима, народним посланицима, члановима управних одбора патриотских и витешких удружења, Управном одбору Народне банке, шефу и чиновништву Прес бироа, страним мисијама Црвеног крста које су биле на служби у болницама, страним и домаћим извештачима, свим лицима на служби у болницама или другим војним дужностима на бојишту или у позадини.[13][20][21][16][22][23]

Попис одликованих особа су водила надлежне команде и установе, а за споменицу није наплаћивана такса. Одликовање је након смрти носиоца остајало на чување породици.[13][16][18]

Према подацима нумизматичара Леонарда Форера (en) из 1923. године,[24][21] и истраживача Наде Тодоровић, прва серија споменице је израђена у тиражу од 430,000 комада.[24][19][25][21][23] Према наводима истраживача Љубомира Стевовића и Косте Кнежевића овај податак одговара цифри од 402.000 мобилисаних војника и тридесетак хиљада небораца.[19] Истраживаћи Павел Цар и Томислав Мухић наводе да Фореров податак треба узети са резервом. Према њиховом мишљењу наведена количина медаља се чини претераном и вероватно се односи на укупан број додељених споменица, а не само на прву серију која је израђивана у швајцарској фирми „Браћа Игенин”.[16]

Неусвојени предлог за споменицу Ивана Мештровића[уреди | уреди извор]

Фотографија споменице „Осветницима Косова” објављена у монографији „Ivan Meštrović : a monograph” 1919. године на енглеском језику од Милана Ћурчина у Лондону.[26]

Након победе у рату против Турске, од вајара Ивана Мештровића је наручено да изради идејно решење за медаљу која је требала да буде додељена свим војницима у рату[27][28][29] — за најзаслужније у злату, за официре у сребру, за војнике у бронзи,[27][28] но до реализације није дошло.[27] Мештровићево никад усвојено идејно решење за споменицу се налази у Народном музеју у Београду под називом спомен медаља „Осветницима Косова”.[27][30]

На аверсу споменице је приказан Краљ Петар I Карађорђевић, док је на реверсу приказана композиција „Косовским осватницима” коју је Мештровић 1913. године урадио у Риму. На њој је у централном делу представљена Србија (или Богиња победе) која у обе руке држи по један ловоров венац изнад глава косовских јунака, док се иза ње виде куполе Грачанице. Како истиче истраживач Вера Грујић, присуство Грачанице на споменици симболизује територије Старе Србије и дела Македоније освојене у рату, али и о Мештровићевој идејној и духовној вези са Надеждом Петровић, која је у рату служила као добровољна болничарка а истовремено сликала косовску равницу на којој се уздиже Грачаница, као и десетине других цркава, сведочећи о вековном српском присуству на овом простору.[27] Лево и десно у строју стоје наги млади мушкарци подигнутих глава (косовски јунаци), на тлу пред њима положена су копља. При дну, испред богиње Победе, стоји наг мали дечак држећи обема рукама пред лицем круну. Горе около на споменици је натпис: „КОСОВСКИМ ОСВЕТНИЦИМА”. У одсечку је натпис година: „1912—1913” и сигнатура испод горње ивице одсечка: „МЕШТРОВИЋ”.[30] У попису Мештровићевих радова из 1919. године, споменица је обележена као један од „Видовданских фрагмената”.[31][27] Примерак у Народном музеју је пречника 400 милиметара и од ливене је бронзе. Истраживач Нада Тодоровић наводи и да су постојани редуцирани примерци, који су ковани у злату, али нису у поседству музеја.[30][27]

Споменицу, као и неколико рељефа религиозне садржине касталих у Београду 1913. године — за које неки рецентни критичари оцењују да су по стилским обележјима одраз Мештровићевог „византизма” инспирисаног праавославном уметношћу,[32][27] карактерише линеарни начин приказивања и равне, сецесијски обрађене површине.[27] Како истиче историчарка уметности Ирина Суботић[33]:

Историчар уметности Винко Зламалик[35] у свом осврту на ову медаљу истиче:

Према властитом сведочењу Ивана Мештровића, те наводима савременика Димитрија Митриновића, разлог одбијања је била нагост фигура на споменици.[28][37] Према Мештровићевом властитом сведочењу, које је објављено у његовим мемоарима „Успомене на политичке људе и догађаје” 1969. године, у поглављу насловљеном „Медаља за ослобођење Косова”,[28] Мештровић наводи:

Изглед[уреди | уреди извор]

Споменица на рат 1912. из Збирке одликовања Архива Српске академије наука и уметности, поклон збирци од академика Миодрага Јовичића;
Споменица је производ фирме „Браћа Игенин” из Швајцарске, израђена од позлаћене бронзе.[38]

Споменица је округла, пречника 36 милиметара. На лицу медаље је приказ Косова поља са манастиром Грачаницом у позадини. На пољу леже ратни трофеји — топовска кара (лево) и Крупов топ (десно). Овај приказ је уоквирен венцем победничке славе — полувенцем од ловорових гранчица. У позадини се налази излазеће сунце у које је уписана година „1912”. Уз горњи руб медаље, над сунцем, је у полукругу натпис „ОСВЕЋЕНО КОСОВО”, написан калиграфском „средњовековном” ћирилицом.[39][13][12][30][14][16][17][15][40][41][42] Истраживачи Љубомир Стевовић и Коста Кнежевић истичу да је као инспирација за лице споменице Ђорђу Чарапићу послужила популарна фотографија једне разорене турске батерије са разбојишта Кумановске битке.[22]

На наличју медаље је српски краљевски грб, двоглави орао са српским штитом на грудима, окружен ловоровим венцем. У сваки лист венца уписано је име главнијих места код којих су вођене битке рата. Са леве стране, почевши одозго, исписана су имена: Куманово, Скопље, Прилип, Једрене, Велес, Н. Пазар, Дебар, Штип, Призрен, Мрдаре, а са десне стране, такође почевши одозго: Битољ, Скадар, Охрид, Сјеница, Дојран, Љеш, Тетово, Драч, Елбасан, Приштина.[39][13][43][30][16][17][15][40][14][41][44]

Споменица је израђена од позлаћене бронзе, и истицана је на врпци ширине 28 милиметара, која се састоји од шест целина. Свака целина се састоји од црвене, плаве и беле пруге.[13][16][44][17][41] Како истичу истраживачи Павел Цар и Томислав Мухић, премда је законским текстом одређено да ширина врпце буде 35 милиметара, у пракси су медаље додељиване на врпцама ширине 28 и 40 милиметара. Споменица се истицала на левој страни груди.[16][17]

Осим описане, основне серије споменице коју је израдила швајцарска радионица „Браће Игенин”, постоји и серија коју је за време Првог светског рата израдила париска радионица „Артус Бертранд”, а коју карактерише мањи пречник медаље — 32 милиметра и која има грешку у натпису. Уместо „ОСВЕЋЕНО КОСОВО” исписано је погрешно „ОСВЕЋЕНО НОСОВО”. Такође, на овој варијанти медаље су изостављена имена места битака на ловоровом венцу на наличју медаље.[19][21][45] У каснијем раздобљу ова радионица је исправила грешку и израдила нову серију споменица у складу са основним моделом коју је израдила радионица Браће Игенин.[45]

Израда и набавка[уреди | уреди извор]

Као напоменуто, основну серију споменице је израдила швајцарска радионица „Браће Игенин” (етимолошки: Huguenin Freres) из Ле Локла.[21][16][19][11] Осим ове радионице, израдом споменице су се бавиле и неке друге радионице. Једна од њих је и „Артус Бертранд” из Париза која је израђивала и споменуту верзију са грешком у натпису.[16][19][21]

Испоруком споменице се бавила радионица гравера Мише Голдштајна из Београда.[21][16]

Положај у важносном реду одликовања[уреди | уреди извор]

Изглед Споменице српско-турског рата 1912. и других одликовања Краљевине Југославије објављених у публикацији „Закони и уредбе о орденима и медаљама : са свима изменама и допунама од 1883-1935. г.” у издању Канцеларије Краљевских ордена из 1935 године.[48]

Формирањем Краљевине Југославије, систем одликовања нове државе се није битније мењао, јер је новоформирана краљевина у целости преузела систем одликовања Краљевине Србије онакивм какав је затечен на крају Првог светског рата.[49] Систем одликовања Краљевине Србије и Краљевине Југославије је био утемељен „Законом о орденима и медаљама“ од 23/26. јануара 1883, више пута измењиваног допуњаваног.[50][51]

Споменица српско-турског рата 1912. године се, према наводу Канцеларије ордена од 1931. године, налазила на 49. месту у важносом реду одликовања Краљевине Југославије[52], а на првом месту у међусобном рангу споменица објављеном 1935. године — испред Споменице на рат 1913 године.[53][54] Ранг медаља и споменица није имао никакву правну важност, већ је само одређивао место ношења одликовања на грудима.[55] Табеларни приказ положаја Споменице на рат из 1912. године је дат испод:

Изглед споменице и других одликовања без натписа, у истој публикацији.[48]
Међусобни ранг одликовања:
[Важносни ред одликовања какав је приказан у табели је објављен 1. јануара 1931. године од Канцеларије Краљевских ордена][52]
1. Кнеза Лазара
2. Кара-Ђорђева Звезда са мачевима I
3. Кара-Ђорђева Звезда без мачева I
4. Кара-Ђорђева Звезда са мачевима II
5. Кара-Ђорђева Звезда без мачева II
6. Бели Орао са мачевима I
7. Бели Орао без мачева I
8. Кара-Ђорђева Звезда са мачевима III
9. Кара-Ђорђева Звезда без мачева III
10. Бели Орао са мачевима II
11. Бели Орао без мачева II
12. Југословенска Круна I
13. Свети Сава I
14. Кара-Ђорђева Звезда са мачевима IV
15. Кара-Ђорђева Звезда без мачева IV
16. Бели Орао са мачевима III
17. Бели Орао без мачева III
18. Југословенска Круна II
19. Свети Сава II
20. Бели Орао са мачевима IV
21. Бели Орао без мачева IV
22. Југословенска Круна III
23. Свети Сава III
24. Бели Орао са мачевима V
25. Бели Орао без мачева V
26. Југословенска Круна IV
27. Свети Сава IV
28. Југословенска Круна V
29. Свети Сава V
30. Златна Војничка Кара-Ђорђева Звезда са мачевима
31. Сребрна Војничка Кара-Ђорђева Звезда са мачевима.
32. Златна медаља за храброст.
33. Сребрна медаља за храброст.
34. Медаља Краља Петра I.
35. Албанска споменица.
36. Медаља за Војничке врлине.
37. Златна медаља за Ревносну службу.
38. Сребрна медаља за Ревносну службу.
39. Златна медаља за Грађанске заслуге.
40. Сребрна медаља за Грађанске заслуге.
41. Златна медаља за унапређење пољопривреде
42. Сребрна медаља за унапређење пољопривреде
43. Бронзана медаља за унапређење пољопривреде
44. Крст Милосрђа Женски и Мушки.
45. Медаља за Услуге Краљевом Дому
46. Црвени Крст
47. Сребрна Медаља Црвеног Крста
48. Бронзана Медаља Црвеног Крста
49. Споменица Српско-Турског Рата 1912 год.
50. Споменица Српско-Бугарског Рата 1913 год.
51. Споменица Рата за Ослобођење и Уједињење 1914.-1918 г.
Међусобни ранг споменица:
[Међусобни ранг споменица приказан у табели је објављен 1935. године у публикацији „Закони и уредбе о орденима и медаљама : са свима изменама и допунама од 1883-1935. г” издатој од Канцеларије Краљевских Ордена[56] и од Живојина Ранковића 1939. године у „Београдским општинским новинама”.[54]]
1. Споменица Српско-Турског рата 1912. год.
2. Споменица Српско-Бугарског рата 1913. год.
3. Споменица рата за Ослобођење и Уједињење 1914—1918.

Мотив споменице[уреди | уреди извор]

Споменица на рат 1912. године спада међу остварења српског и југословенског медаљерства која као свој мотив имају Видовдански култ — косовске споменице.[57] Прво медаљерско остварење које је третирало мотиве косовског култа је била медаља за храброст са мотивом јунака Милоша Обилића, коју је 1851. године установио Петар Петровић Његош.[58] Велики подстицај ковању медаља са косовском тематиком се десио 1889. године на прославу 500. годишњице косовске битке,[58][59] када је уједно било и миропомазање краља Александра Обреновића у манастиру Жичи.[60] Тада је израђен највећи број споменица са мотивом Видовданског култа.[59] Од стране државе су издате две споменице — Видовданска спомен-медаља и Споменица миропомазања краља Александра Обреновића.[61] У аверсу Видовданске спомен-медаље је натпис „ПОМЕНУ ВИДОВА ДАНА 1389” и оборена круна, мач и скрхани скиптар у њеној средини, док је у реверсу споменице натпис „ОБНОВЉЕНА СРБИЈА 1889” и представа манастира Жиче над којом се витла двоглави орао са српским грбом.[62][63][58] Код Споменице миропомазања је у аверсу приказан млади Краљ Александар, док је у реверсу приказан манастир Жича.[64][65] Прослава је био повод и да нека културна друштва из тадашње Краљевине Србије искују своје посебне спомен-медље.[58] Тако је Крушевачко певачко друштво те 1889. године исковало споменицу на чијем се аверсу приказана попрсја кнеза Лазара и Милоша Обилића, док је у реверсу приказани тамбурица и гусле преко којих лира и око којих је натпис „Крушевачка певачка дружина певачима учесницима на Видовдан”.[58][66] Готово истоветан лик Милоша Обилића је на медаљи коју је исте године поручило певачко друштво „Обилић” поводом освећења своје заставе.[58][66] Осим споменутих, истраживачи Добрила Гај-Поповић, Ирина Суботић и Нада Тодоровић наводе још неколико споменица са истом тематиком из овог периода, непознатих аутора, а похрањених у Народном музеју у Београду.[66][67]

Споменица на рат 1912. спада, како истиче истраживач Нада Тодоровић, у косовске споменице и медаље које су настале у контексту балканског рата а којима се прославља „освећено Косово”. Осим споменице из 1912. године, остварења са овим мотивом имају и Медаља за храброст са мотивом јунака Милоша Обилића, те српска и црногорска Медаља за услуге Црвеном крсту, истоветног изгледа, са мотивом Косовке девојке, пренесеног са уметничке композиције Уроша Предића.[68] Овим поводом је искована и „Инавалидска медаља” из 1912., са приказом Светог Ђорђа који убија аждају и натписом „СВЕТИ ЂОРЂЕ БУДИ СРБУ И ДАЉЕ УГЛЕД БРАНИОЦА ПРАВДЕ И ИСТИНЕ” у аверсу и мотивом Косовке девоје и натписом „СЛАВА ПОБЕДНИЦИМА КОСОВА. ПОМОЗИМО ИЗНЕМОГЛОГ РАЊЕНИКА” у реверсу.[30][69][70] У свом осврту на на медаљерска остварења са темом косовског култа, историчар уметности Дејан Медаковић наводи: „Све ове медаље [Вдиовданска спомен-медаља, медаља Крушевачког певачког друштва, медаља освећења заставе певачког друштва „Обилић”[58]] носе печат касне романтике, понекад су одраз и неког наивно схваћеног родољубља, а њихова иконографија крајње је једноставна, без обзира на искрену жељу њихових поручилаца да својом садржином делују оптимистички у тешким часовима модерне српске историје. Тек „инвалидска медаља” из 1912. године у славу косовских осветника, на чијем се аверсу налази лик св. Ђорђа који убија аждају, а на реверсу нека врста косовке девојке, као да у пластичном обликовању наговештава новине и модернији израз”.[70] Како истиче Тодоровић, споменут неусвојен Мештровићев предлог познат као „Косовским осветницима” представља ремек дело југословенског медаљерства на ком је третирана тема косовског култа.[30]

Галерија[уреди | уреди извор]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „СПОМЕНИЦА НА РАТ 1912. ГОДИНЕ”. royalfamily.org. Архивирано из оригинала на датум 04. 03. 2016. Приступљено 23. 9. 2022. 
  2. ^ Ацовић 2013, стр. 136;138.
  3. ^ Stolica 2003, стр. 24;26.
  4. ^ а б в г Stolica 2003, стр. 26.
  5. ^ а б Пилетић 1987, стр. 56.
  6. ^ а б в Јовановић Чешка 2018, стр. 95.
  7. ^ Стевовић & Кнежевић 2013, стр. 117.
  8. ^ а б в г д ђ е Стевовић & Кнежевић 2013, стр. 118.
  9. ^ Митриновић 1913, стр. 77.
  10. ^ а б Јовановић Чешка 2018, стр. 16—17;90.
  11. ^ а б Тодоровић 1989, стр. 71.
  12. ^ а б Пилетић 1987, стр. 61.
  13. ^ а б в г д ђ е Српске новине од 2. новембра 1913, год. LXXX, бр. 241 1913, стр. 1.
  14. ^ а б в Лазаревић 1929, стр. 301.
  15. ^ а б в Јовановић Чешка 2018, стр. 96.
  16. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ Car & Muhić 2009, стр. 437.
  17. ^ а б в г д Grbovi, zastave [...] 1936, стр. 15.
  18. ^ а б Закони и уредбе о орденима [...] 1935, стр. 60.
  19. ^ а б в г д ђ е ж Стевовић & Кнежевић 2013, стр. 120.
  20. ^ Закони и уредбе о орденима [...] 1935, стр. 59—60.
  21. ^ а б в г д ђ е Пилетић 1987, стр. 62.
  22. ^ а б в Стевовић & Кнежевић 2013, стр. 119.
  23. ^ а б Prister 1984, стр. 159.
  24. ^ а б Forrer 1923, стр. 468.
  25. ^ Тодоровић 1964, стр. 51.
  26. ^ Ćurčin 1919, стр. XXIV.
  27. ^ а б в г д ђ е ж з Грујић 2017, стр. 303.
  28. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н Meštrović 1969, стр. 23.
  29. ^ Митриновић 1913, стр. 76.
  30. ^ а б в г д ђ е Тодоровић 1989, стр. 73.
  31. ^ Ćurčin 1919, стр. 64.
  32. ^ Clegg 2004, стр. 823—827.
  33. ^ „DR IRINA SUBOTIĆ”. ODSEK ZA UMETNOST I DIZAJN, Departman za arhitekturu i urbanizam Fakulteta tehničkih nauka Univerziteta u Novom Sadu. Приступљено 23. 9. 2022. 
  34. ^ Gaj-Popović & Subotić 1981, стр. 91.
  35. ^ „Zlamalik, Vinko”. Hrvatska enciklopedija, mrežno izdanje, Leksikografski zavod Miroslav Krleža. Приступљено 23. 9. 2022. 
  36. ^ Zlamalik 1980, стр. 6.
  37. ^ Zlamalik 1980, стр. 242.
  38. ^ а б в „Споменица на рат 1912. „Освећено Косовоˮ”. Збирка одликовања Архива САНУ. Приступљено 15. 9. 2022. 
  39. ^ а б Стевовић & Кнежевић 2013, стр. 118—119.
  40. ^ а б Ацовић 2013, стр. 136.
  41. ^ а б в Закони и уредбе о орденима [...] 1935, стр. 59.
  42. ^ Prister 1984, стр. 159—160.
  43. ^ Пилетић 1987, стр. 61—62.
  44. ^ а б Prister 1984, стр. 160.
  45. ^ а б Car & Muhić 2009, стр. 437;439.
  46. ^ Grbovi, zastave [...] 1936, стр. TAB. XV.
  47. ^ Grbovi, zastave [...] 1936, стр. 3.
  48. ^ а б Закони и уредбе о орденима [...] 1935, стр. 87.
  49. ^ Ацовић 2013, стр. 147.
  50. ^ Закони и уредбе о орденима [...] 1935, стр. 11.
  51. ^ Ацовић 2013, стр. 453—455.
  52. ^ а б Архив : часопис Архива Југославије год. 3, бр.3 2002, стр. 153—154.
  53. ^ Закони и уредбе о орденима [...] 1935, стр. 68.
  54. ^ а б Ранковић 1939, стр. 332.
  55. ^ Пилетић 1987, стр. 97.
  56. ^ Закони и уредбе о орденима [...] 1935, стр. 1—2;68.
  57. ^ Тодоровић 1989, стр. 69—71.
  58. ^ а б в г д ђ е Медаковић 1990, стр. 26.
  59. ^ а б Тодоровић 1989, стр. 69.
  60. ^ Прерадовић 2014, стр. 177.
  61. ^ Прерадовић 2014, стр. 177—178.
  62. ^ Тодоровић 1989, стр. 70;72.
  63. ^ Прерадовић 2014, стр. 178.
  64. ^ Прерадовић 2014, стр. 181.
  65. ^ Тодоровић 1989, стр. 69;72.
  66. ^ а б в г д ђ Тодоровић 1989, стр. 72.
  67. ^ а б Gaj-Popović & Subotić 1981, стр. 65—66.
  68. ^ Тодоровић 1989, стр. 70;73.
  69. ^ а б Gaj-Popović & Subotić 1981, стр. 69.
  70. ^ а б Медаковић 1990, стр. 26—27.
  71. ^ а б в Gaj-Popović & Subotić 1981, стр. 66.
  72. ^ Gaj-Popović & Subotić 1981, стр. 65.

Литература[уреди | уреди извор]

Књиге, зборници и каталози[уреди | уреди извор]

Часописи[уреди | уреди извор]

Новине[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]