Пређи на садржај

Споменко Гостић

С Википедије, слободне енциклопедије
Споменко Гостић
Споменко Гостић
Лични подаци
Датум рођења(1978-08-15)15. август 1978.
Место рођењаДобој, СР БиХ, СФР Југославија
Датум смрти20. март 1993.(1993-03-20) (14 год.)
Место смртиЈовићи, код Маглаја, Република Српска
Место укопаГорњи Улишњак, Општина Маглај, ФБиХ, Босна и Херцеговина
Војна каријера
Служба1992–1993
ВојскаВојска Републике Српске
Учешће у ратовимаРат у Босни и Херцеговини †
Одликовања Медаља заслуга за народ Републике Српске

Споменко Гостић (Добој, 15. август 1978 — Јовићи, код Маглаја, 20. март 1993) био је војник и најмлађи одликовани борац Војске Републике Српске у Одбрамбено-отаџбинском рату. Посмртно је одликован је Медаљом заслуга за народ Републике Српске и Златном медаљом за храброст Милош Обилић Републике Србије.[1][2]

Гробно мјесто у селу Горњи Улишњак.
Мурал у Козарској Дубици.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Рођен је 1978. године у Добоју од оца Стојана и мајке Миленке. У Маглају је живио до девете године када му се родитељи разводе, а он са мајком одлази у озренско село Горњи Улишњак да живи код баке Виде Митровић. Његово дјетињство било је тешко због насилничке природе његовог оца који је често био у алкохолисаном стању, а њега и његову мајку је избацивао из куће. Са баком Видом живио је и Драган, Миленкин син из првог брака, Споменков полубрат. Доласком код баке на село почиње миран период његовог дјетињства. Споменко је био вриједан дјечак и увијек је прискако сам у помоћ коме год је затребало. Посебно је волио коње и за разлику од друге дјеце није их се плашио. Како у његовом селу није било школе, Споменко је похађао Основну школу „Сулејман Омеровић Цар“ у Маглају која је била удаљена седам-осам километара. Како у то вријеме није било организовног превоза, Споменко је са осталом дјецом из села сваки дан током школске године пјешачио до школе и назад. Тако је Споменко на Озрену дочекао ратна дешавања. Непосредно пред избијање ратних сукоба на Озрену, у прољеће 1992, преминула је Споменкова мајка која је била срчани болесник.[3]

Након што је српско становништво почело напуштати Маглај, становници Горњег Улишњака почели су се спремати за одбрану села, јер је њихово село, иако већински српско, било прво и истурено према Маглају.[4] Напетост у озренским селима и повремени инциденти ескалирали су 21. септембра 1992. Село Горњи Улишњак нашло се у окружено муслиманским селима, а у самом селу није било довољно војно способних мушкараца. Село се мање-више налазило на самој линији фронта и често је било изложено артиљеријским нападима. Приликом првих напада на село погинула је и Споменкова бака Вида, а његов полубрат Драган се придружио војсци. Споменков кум и пријатељ Далибор Трипић о Споменковом приступању војсци каже:

Заједно са Споменком Гостићем запрегу је направио и са њим је возио његов пријатељ Славиша Петровић који је од њега био старији само годину дана. Једном приликом, док су возили храну за борце у село Градац, морали су да скрену са главног пута који је услијед кише био пун великих бара. Пошто нису жељели да замарају коње, сишли су са запреге и покушали да заобиђу бару. Обилазећи тако воду један точак је активирао противпјешадијску мину која је експлодирала и одбила први точак. Славиша је био лакше рањен, а један гелер је окрзнуо Споменка. Тада је по први пут рањен у рату. И поред овог, њих двојица су пјешке донијели храну борцима. По повратку у село Споменко је сјео на камен да се одмори и запали цигару. Наишао је познати фотограф Томислав Томо Петернек који га је фотографисао. Захваљујући тој фотографији за Споменка се чуло и изван Озрена. Након инцидента са мином Споменко је распоређен на мјесто курира у команди.[6] Екипа Телевизије Нови Сад, коју је предводио новинар Петко Копривица, посјетила је у октобру 1992. године Озрен и том приликом је направила репортажу и разговор са Споменком. У овом интервјуу Споменко је говорио о свом животу и његовим војничким данима. Између осталог је рекао: Ја сам се јавио добровољно да помогнем свом народу, да ослободимо село од непријатеља. Ова репортажа имала је велики одјек у јавности. Бројни људи су се јавили да четрнаестогодишњег ратника прихвате и удоме, школују и да му на било који начин омогуће нормалан живот. Исти новинар се на Озрен вратио 7. јануара 1993. године, са њим је дошао и Предраг Симикић Пеган који је живио у Паризу. На Озрен је дошао са жељом да упозна Споменка и да га поведе са собом у Француску. Његову понуду Споменко је одбио.

Приликом гранатирања положаја ВРС 20. марта 1993. године погинуло је пет војника, а Споменко је тешко рањен. Убрзо је преминуо. Сахрањен је са страдалим саборцима на сеоском гробљу Њиверак, Горњи Улишњак. Посмртно је одликован Медаљом заслуга за народ.

Једна улица у Вишеграду названа је по Споменку Гостићу, а у вишеградском насељу Гарача постављена је спомен-плоча у његову част.[7] У порти Храма Рођења Пресвете Богородице у Добоју 20. марта 2014. постављена је спомен-биста.[8] Одлуком Скупштине града Београда, 2018. године је једна улица у београдском насељу Мали Мокри Луг понела име Споменка Гостића.[9]

О Споменку је 2016. снимљен четрдесетпетоминутни документарни филм "Споменко на вјечној стражи" у режији Миле Савића који је исте године објавио и књигу "Споменко и Озрен".[10][11] У порти манастира Светог Николе у Петрову 2021. подигнут му је спомен-кип који је освештао Епископ зворничко-тузлански Фотије.[12]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Spomenka Gostića svi zaboravili”. Вечерње Новости. 20. новембар 2011. 
  2. ^ „Погледајте ко је све из Српске добио одликовање Републике Србије”. Глас Српске. СРНА. 15. 2. 2024. Архивирано из оригинала 15. 2. 2024. г. 
  3. ^ Савић, Миле (2019). Споменко и Озрен. Бања Лука. стр. 13—19, 44. и 51. ISBN 978-99976-39-60-8. 
  4. ^ Савић, Миле (2019). Споменко и Озрен. Бања Лука. стр. 55—56. ISBN 978-99976-39-60-8. 
  5. ^ Документарни филм, Споменко на вјечној стражи, Миле Савић, 2016. 
  6. ^ Савић, Миле (2019). Споменко и Озрен. Бања Лука. стр. 58—61. ISBN 978-99976-39-60-8. 
  7. ^ „Вишеград: Улица Споменка Гостића”. БН. Приступљено 2023-11-08. 
  8. ^ СРНА (2014-03-20). „Откривен споменик Споменку Гостићу, најмлађем погинулом борцу ВРС,”. Glas Srpske (на језику: српски). Приступљено 2023-11-08. 
  9. ^ Службени лист града Београда 119/2018
  10. ^ СПОМЕНKО НА ВЕЧНОЈ СТРАЖИ: Погледајте документарни филм о животу дечака са Озрена, најмлађег одликованог борца Војске Републике Српске
  11. ^ Пале: Промовисана књига "Споменко и Озрен"
  12. ^ iqcentar.com. „ЕПИСКОП ФОТИЈЕ ОСВЕШТАО СПОМЕНИК СПОМЕНКУ ГОСТИЋУ”. www.eparhijazt.com (на језику: енглески). Приступљено 2023-11-08. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]


Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Споменко_Гостић&oldid=27751162”