Спомен-парк Борик

„Позив на устанак“, централна фигура у спомен-парку

Спомен-парк Борик је парк-шума покрај града Бјеловара на висоравни Војновић (знана и под именом висораван Матије Гупца) у којем се налази спомен-гробље Срба и револуционара из околице Бјеловара, убијених од усташа за време Другог светског рата.

Историјат[уреди | уреди извор]

Спомен-парк Борик уређен је 1946. године, када је над Костурницом постављено дело вајара Војина Бакића, „Позив на устанак“ (популаран и под називом „Бјеловарац“). Бакић је даровао споменик граду Бјеловару у спомен на четворицу своје браће, који су као антифашисти страдали од усташа у доба НДХ. На улазу је стајао натпис „Спомен-гробље стријељаних револуционара и жртава фашистичког терора 1941.-1945. Бјеловар“. Плоче с именима жртава биле су поређане уз стазу око споменика.

Споменик је 1951. године био премештен у центар града на трг Стјепана Радића, да би 1978. био поново враћен у Борик.

Након осамостаљења Хрватске, натпис на улазу је уклоњен, а Бакићев споменик миниран 1991. године. Од споменика је остала сачувана само шака, која је похрањена у Музеју града Бјеловара. Спомен-подручје је с временом постало запуштено.

Године 2001, иницијативна група састављена од академика, вајара и Бакићевих пријатеља, покренула је акцију за обнову споменика и уређење спомен-парка. Споменик је до 2009. године реконструисао вајар Алан Влахов, а 8. децембра 2010. године, свечано је отворен, заједно са уређеним спомен-парком Борик.

Садржај парка[уреди | уреди извор]

Спомен-парк се састоји од борове шуме и централне чистине на којој се налази спомен-комплекс. Главни прилаз, који води до споменика, пружа се од истока.

На централном делу комплекса налази се Бакићев „Позив на устанак“. Иза споменика су поређане камене плоче са именима убијених (које су некад стајале укруг око споменика), а испред се налазе две масивне плоче са стиховима Ивана Горана Ковачића.

На северној страни комплекса налази се монолит посвећен свима убијенима чија су имена остала непозната.

Галерија[уреди | уреди извор]

Литература[уреди | уреди извор]

  • Повратак Бјеловарца. „Градски музеј Бјеловар“, Бјеловар 2010. година.