Пређи на садржај

Споразум из Хаваре

С Википедије, слободне енциклопедије
Споразум о преносу који користи „Palästina Treuhandstelle“ (Палестинска повереничка канцеларија)[1])

Споразум из Хаваре (хебр. הֶסְכֵּם הַעֲבָרָה, heskem haavara, дословно:споразум о преносу) био је споразум између нацистичке Немачке и ционистичких организација потписан 25. августа 1933. године. Споразум је финализован након три месеца разговора између Ционистичке федерације Немачке, Англо-палестинске банке (под директивом Јеврејске агенције) и економских власти нацистичке Немачке. Био је главни фактор у омогућавању миграције приближно 60.000 немачких Јевреја у Палестину између 1933. и 1939. године.[2]

Споразум је омогућио Јеврејима који су бежали од прогона под новим нацистичким режимом да пребаце део своје имовине у британску мандатну Палестину.[3] Емигранти су продавали своју имовину у Немачкој како би платили основну робу (произведену у Немачкој) која је требало да се шаље у мандатну Палестину.[4][5] Споразум је био контроверзан и критиковао га је ревизионистички ционистички лидер Зеев Жаботински и неки неционистички Јевреји, као и чланови Нацистичке партије и немачке јавности.[5] За немачке Јевреје, споразум је понудио начин да се напусти све непријатељскије окружење у Немачкој. За Јишуве, јеврејску заједницу у Палестини, понудио је приступ и имигрантској радној снази и економској подршци, за Немце је олакшао емиграцију немачких Јевреја, док је истовремено прекинуо антинацистички бојкот из 1933. године, који је имао масовну подршку међу европским и америчким Јеврејима и за који је немачка држава сматрала да представља потенцијалну претњу немачкој економији.[5][6]

Позадина

[уреди | уреди извор]

Иако је Нацистичка странка освојила највећи део гласова на два општа избора за Рајхстаг 1932. године, нису имали већину, па је Хитлер предводио краткотрајну коалициону владу коју су формирали нацисти и Немачка национална народна партија.[7] Под притиском политичара, индустријалаца и других, председник Паул фон Хинденбург именовао је Хитлера за канцелара Немачке 30. јануара 1933. Овај догађај је познат као Machtergreifung (преузимање власти).[8] У наредним месецима, нацисти су користили процес назван Gleichschaltung (отприлике „довођење у ред“ или „синхронизација”) да би консолидовали власт.[9] До јуна 1933. године, практично једине организације које нису биле под контролом Нацистичке странке биле су војска и цркве.[10]

Унутар нацистичког покрета, предложена су разна све радикалнија „решења“ за „јеврејско питање“ и пре и док је нацистичка странка била на власти, укључујући протеривање и подстицање добровољне емиграције. Широко распрострањени грађански прогон немачких Јевреја почео је чим су нацисти дошли на власт.[11] На пример, 1. априла, нацисти су организовали национални бојкот предузећа у јеврејском власништву у Немачкој; према Закону о обнављању професионалне државне службе, који је спроведен 7. априла, Јевреји су искључени из државне службе, 25. априла су уведене квоте за број Јевреја у школама и универзитетима. Јевреји ван Немачке одговорили су на ове прогоне бојкотом немачке робе, што је неким нацистима изгледало као претња Рајху.[12]

У међувремену, у Мандатној Палестини, растућа јеврејска популација (174.610 — 1931. године, порасла је на 384.078 — 1936. и 600.000 — 1948. године[13]) стицала је земљу и развијала структуре будуће јеврејске државе упркос супротстављеним осећањима унутар становништва Мандатне Палестине.

Компанија Ханотеа

[уреди | уреди извор]

Ханотеа (הַנּוֹטֵעַ „Садилица“) била је компанија за садњу цитруса са седиштем у Нетањи, основана 1929. године од стране дугогодишњих јеврејских досељеника у Палестини, укључених у покрет Бенеи Бенјамин.[14] У договору са Министарством економије Рајха, блокирани немачки банковни рачуни потенцијалних имиграната били би деблокирани, а средства са њих Ханотеа би користила за куповину пољопривредне немачке робе, ова роба, заједно са имигрантима, затим би ишла у Палестину, а имигрантима би компанија доделила кућу или плантажу цитруса исте вредности.[15] Директор Ханотее, Сем Коен, заступао је компанију у директним преговорима са Министарством економије Рајха почев од марта 1933. године.[16] У мају 1933. Ханотеа је поднела захтев за дозволу за пренос капитала из Немачке у Палестину.[16] Чинило се да овај пилот аранжман успешно функционише и тако је отворио пут каснијем Хаварском споразуму.

Уговор о преносу

[уреди | уреди извор]

Споразум о Хавари (трансферу), који је преговарао Елиезер Хуфеин, директор Англо-палестинске банке,[17] је прихватило Министарство економије Рајха 1933. године и наставио је да важи, уз опадајућу подршку немачке владе,[18] све док није затворен 1939. године.[19] Споразум је обезбедио значајно извозно тржиште за немачке фабрике у Палестину под британском влашћу. Између новембра 1933. и 31. децембра 1937. године, роба у вредности од 77.800.000 рајхсмарака, или 22.500.000 долара (вредности у валути из 1938. године), извезена је јеврејским предузећима у Палестини у оквиру програма.[18] До тренутка када је програм завршен почетком Другог светског рата, укупан износ је порастао на 105.000.000 марака (око 35.000.000 долара, вредности из 1939. године).[19]

Емигранти са капиталом од 1.000 фунти (око 5.000 долара у вредности из 1930-их) могли су се преселити у Палестину упркос строгим британским ограничењима јеврејске имиграције у оквиру програма за имигрантске инвеститоре сличног модерној америчкој визи EB-5. Према Споразуму о трансферу, око 39% средстава емигранта дато је пројектима јеврејског комуналног економског развоја, остављајући појединцима око 43% средстава.[20][21]

Неки немачки кругови су сматрали да је Хаварски споразум могући начин за решавање „јеврејског проблема“. Шеф одељења за Блиски исток у Министарству спољних послова, антинацистички политичар Вернер Ото фон Хентиг, подржао је политику насељавања Јевреја у Палестини. Хентиг је веровао да би, ако је јеврејско становништво буде концентрисано у једном страном ентитету, спољна дипломатска политика и обуздавање Јевреја постали лакши.[22] Хитлерова подршка Хаварском споразуму била је нејасна и варирала је током 1930-их. У почетку се чинило да је Хитлер равнодушан према економским детаљима плана, али га је подржавао у периоду од септембра 1937. до 1939. године.[23]

Након немачке инвазије на Пољску у септембру 1939. године, програм је окончан.[19]

Реакције на споразум

[уреди | уреди извор]

Споразум је био контроверзан и унутар нацистичке странке и у ционистичком покрету.[24] Како је рекао историчар Едвин Блек, „Споразум о преносу је раздвојио јеврејски свет, окрећући вођу против вође, претећи побуном, па чак и атентатом.“[25] Противљење је долазило од водећег дела америчког руководства Светског ционистичког конгреса, посебно од Абе Хилела Силвера и председника Америчког јеврејског конгреса, рабина Стивена Вајза.[26] Вајз и други лидери антинацистичког бојкота из 1933. године су се противили споразуму, тесно не успевајући да убеде Деветнаести ционистички конгрес у августу 1935. да гласа против њега.[25]

Десничарски ревизионистички ционисти и њихов вођа Владимир Жаботински били су још гласнији у свом противљењу.[27] Ревизионистичке новине у Палестини, Хазит Хаам, објавиле су оштру осуду оних који су учествовали у споразуму као „издајнике“, а убрзо након тога, један од преговарача, Хаим Арлосороф, убијен је.[25]

У послератном периоду, споразум су понекад наводили антиционисти, антисемити и критичари Израела (Кен Ливингстон, Линдон Ларуш, Луј Фаракан, Марк Вебер,[28] Џозеф Масад,[29] Махмуд Абас[30]) као доказ нацистичке подршке ционизму[31] или ционистичке сарадње са нацистима.[32]

Погледати

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Jewish Responses to Persecution: 1933-1938, Jürgen Matthäus, Mark Roseman, Rowman & Littlefield, 2010
  2. ^ „Хаварга”. www.jewishvirtuallibrary.org. 
  3. ^ Krüger, C. G. (2009). „Review of Zionism and Anti-Semitism in Nazi Germany”Неопходна новчана претплата. The English Historical Review. 124 (510): 1208—1210. ISSN 0013-8266. JSTOR 40270563. doi:10.1093/ehr/cep227. 
  4. ^ Arab-Israeli Wars: 60 Years of Conflict, Ha Avara, ABC-CLIO, accessed 7 May 2013.
  5. ^ а б в Yf’aat Weiss, The Transfer Agreement and the Boycott Movement: A Jewish Dilemma on the Eve of the Holocaust, Yad Vashem Shoah Resource Center, accessed 28 April 2016.
  6. ^ Francis R. Nicosia The Third Reich & the Palestine question, pp. 41-49.
  7. ^ Evans, Richard J. (2005). The Third Reich in Power. New York: Penguin. стр. 293, 302. ISBN 978-0-14-303790-3. 
  8. ^ Shirer, William L. (1960). The Rise and Fall of the Third Reich. New York: Simon & Schuster. стр. 183—184. LCCN 60-6729. 
  9. ^ McNab, Chris (2009). The Third Reich. Amber Books. стр. 14. ISBN 978-1-906626-51-8. 
  10. ^ Evans, Richard J. (2005). The Third Reich in Power. New York: Penguin. стр. 14. ISBN 978-0-14-303790-3. 
  11. ^ Harran, Marilyn J. (2000). The Holocaust Chronicles: A History in Words and Pictures. Lincolnwood, IL: Publications International.  Full text
  12. ^ Weiss, Yf'aat. „The Transfer Agreement and the Boycott Movement: A Jewish Dilemma on the Eve of the Holocaust” (PDF). Yad Va'shem Shoa Journal. Shoah Resource Center: 33. Приступљено 27. 3. 2014. 
  13. ^ „Jewish & Non-Jewish Population of Israel/Palestine (1517-Present)”. www.jewishvirtuallibrary.org. 
  14. ^ Nahum Karlinsky. California Dreaming: Ideology, Society, and Technology in the Citrus Industry of Palestine, 1890-1939. SUNY Press. стр. 76—8. ,, 118, 218
  15. ^ Rafael N. Rosenzweig The Economic Consequences of Zionism, New York: BRILL, 1989, pp.82-83
  16. ^ а б Francis R. Nicosia: The third Reich & the Palestine question, p. 39 ff.
  17. ^ Leni Yahil, (1991). The Holocaust: The Fate of European Jewry, 1932-1945. Oxford: Oxford University Press. , p.101
  18. ^ а б „Haavara Pact Extended for Only 3 Months; Seen Losing Reich's Support”. JTA. 8. 3. 1938. Приступљено 1. 5. 2016. 
  19. ^ а б в „Haavara Winds Up Reich-palestine Transfer Operations; Handled $35,000,000 in 6 Years”. Jewish Telegraphic Agency. 8. 9. 1939. Приступљено 1. 5. 2016. 
  20. ^ „Reich Migrants to Palestine Get Back 42% of Funds in Cash”. JTA. 25. 5. 1936. Приступљено 2. 5. 2016. 
  21. ^ Heritage: Civilization and the Jews (PBS)
  22. ^ Francis R. Nicosia The Third Reich & the Palestine question, pp. 132–133.
  23. ^ Francis R. Nicosia: The Third Reich & the Palestine question, pp. 140, 142.
  24. ^ „Ninety years ago a negotiated 'transfer' led more than 50,000 German Jews to Palestine”. Le Monde.fr (на језику: енглески). 2023-08-06. Приступљено 2023-09-19. 
  25. ^ а б в „StackPath”. reformjudaismmag.net (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 20. 09. 2021. г. Приступљено 2025-01-24. 
  26. ^ Aaron Berman (1992). Nazism, the Jews and American Zionism, 1933-1988. Detroit: Wayne State University Press. стр. 59—63. , p.39; Jennifer Ring, Political Consequences of Thinking, The: Gender and Judaism in the Work of Hannah Arendt, New York: SUNY Press, 1 Feb 2012,
  27. ^ Francis R. Nicosia Zionism and Anti-Semitism in Nazi Germany. Cambridge University Press. , 5 May 2008, p.99
  28. ^ Weber, Mark. „Zionism and the Third Reich”. IHR — Institute for Historical Review (на језику: енглески). Приступљено 2025-01-24. 
  29. ^ Massad, Joseph. „Zionism, anti-Semitism and colonialism”. Al Jazeera (на језику: енглески). Приступљено 2025-01-24. 
  30. ^ „Yad Vashem Condemns Statements of PA Authority Chairman Mahmoud Abbas”. www.yadvashem.org (на језику: енглески). Приступљено 2025-01-24. 
  31. ^ „The truth about Hitler and Zionism”. The Independent (на језику: енглески). 2016-05-03. Приступљено 2025-01-24. 
  32. ^ Baron, Lawrence (зима 1987). „The Transfer Agreement: Zionist Collaboration?”. Shofar (journal). 5 (2): 8—18. Приступљено 5. 6. 2024. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Споразум_из_Хаваре&oldid=30471039”