Пређи на садржај

Споразум о питањима сукцесије бивше Социјалистичке Федеративне Републике Југославије

С Википедије, слободне енциклопедије
Споразум о питањима сукцесије бивше Социјалистичке Федеративне Републике Југославије
Типмултилатерални споразум
Потписан29. јун 2001.
МестоБеч, Аустрија
Датум примене2. јун 2004.
Потписници
Језикенглески

Споразум о питањима сукцесије бивше Социјалистичке Федеративне Републике Југославије је међународни споразум о заједничкој државној сукцесији Социјалистичке Федеративне Републике Југославије постигнут између њених бивших република конститутивки након распада државе почетком 1990-их.

Споразум је постигнут 2001, након завршетка ратова у Југославији и дуготрајних преговора које је посредовала међународна заједница, о томе да постоји пет суверених равноправних држава наследница СФР Југославије (Словенија, Хрватска, Босна и Херцеговина, Македонија (данас Северна Македонија) и Савезна Република Југославија (данас Србија – једини наследник федералне заједнице Србија и Црна Гора).[1] Ступио је на снагу 2. јуна 2004. године када га је последња држава наследница (Хрватска)[2] ратификовала.[1] За разлику од неких других случајева у којима би само једна земља деловала као једина правна држава наследница (на пример Русија у случају бившег Совјетског Савеза), више нових држава је учествовало у државној сукцесији СФР Југославије, при чему ниједна од њих није наставила да има пуни међународноправни субјективитет претходне државе нити је аутоматски наслеђивала чланство у мултилатералним институцијама или уговорима.

Споразум је потписан као кровни споразум који је укључивао анексе о дипломатској и конзуларној имовини, финансијској имовини и обавезама, архивама, пензијама, другим правима, интересима и обавезама, као и приватној имовини и стеченим правима.[3] Од 2021, свакодневна примена Споразума остаје само делимична са значајним разликама у сваком анексу и са посебним изазовима у реституцији међудржавних права на непокретну имовину за приватне компаније и појединце (Анекс Г), што је посебно изражено у реституцији права приватне имовине у Хрватској.[4]

Позадина

[уреди | уреди извор]

Док су Словенија, Хрватска, Босна и Херцеговина и Македонија тумачиле распад Југославије као дефинитивну замену раније југословенске социјалистичке федерације новим сувереним равноправним државама наследницама, новооснована СР Југославија тврдила је да је она једини правни наследник са правом на имовину, као и на аутоматско чланство у међународним организацијама и споразумима СФР Југославије.[5] Арбитражна комисија Мировне конференције о Југославији основана је 27. августа 1991, пружајући формалну преговарачку платформу за југословенске републике, а Комисија је 29. новембра 1991. године прогласила да је СФР Југославија у процесу распада, отварајући врата за признавање нових држава.[6] Комисија је примила Јединствени попис имовине и обавеза СФРЈ на дан 31. децембра 1990. године, који је потврђен 1993. године, али га је Савезна Република Југославија одбила након смене Милана Панића. Раније, 12. фебруара 1992. године, Србија и Црна Гора су се сложиле да реконституишу своју федерацију и 27. априла 1992. прогласиле су формирање Савезне Републике Југославије као директног континуираног стања са пуним правним субјективитетом бивше СФР Југославије.[6] Ово тумачење су одбацили Европска заједница и Сједињене Америчке Државе, као и сви накнадни захтеви за сукцесију од стране поднационалних ентитета (Федерација Босне и Херцеговине, Република Српска или Република Српска Крајина).[6]

Због неслагања, преговори су настављени тек 1995. године.[7] Савет безбедности Уједињених нација је 22. новембра 1995. усвојио Резолуцију 1022 Савета безбедности Уједињених нација којом поздравља напоре за постизање консензусног споразума о сукцесији држава који ће омогућити пренос имовине новим државама.

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б „SFRY Succession”. Government of Slovenia; Government Communication Office. Приступљено 8. 1. 2021. 
  2. ^ Nemanja Mitrović (29. 6. 2021). „Pravo, Jugoslavija i imovina: Dokle se stiglo sa sukcesijom 20 godina od potpisivanja sporazuma”. BBC. Приступљено 2. 10. 2022. 
  3. ^ Stahn, Carsten (2002). „The Agreement on Succession Issues of the Former Socialist Federal Republic of Yugoslavia”Неопходна новчана претплата. The American Journal of International Law. 96 (2): 379—397. JSTOR 2693933. S2CID 144987205. doi:10.2307/2693933. 
  4. ^ Nemanja Mitrović (29. 6. 2021). „Pravo, Jugoslavija i imovina: Dokle se stiglo sa sukcesijom 20 godina od potpisivanja sporazuma”. BBC. Приступљено 2. 10. 2022. 
  5. ^ Cerar, Božo (1997). „State Succession after Former Socialist Federal Republic of Yugoslavia, 1997 CanLIIDocs 252”. Revue générale de droit. 28 (4): 565—568. doi:10.7202/1035622ar. 
  6. ^ а б в John Knox; Michael Scharf; Geoff Watson; Paul Williams (20. 2. 1997). „State Succession to the Immovable Assets of Former Yugoslavia”. International Crisis Group. 
  7. ^ Cerar, Božo (1997). „State Succession after Former Socialist Federal Republic of Yugoslavia, 1997 CanLIIDocs 252”. Revue générale de droit. 28 (4): 565—568. doi:10.7202/1035622ar. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Споразум_о_питањима_сукцесије_бивше_Социјалистичке_Федеративне_Републике_Југославије&oldid=30757901”