Срби католици

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Срби католици ("Срби Римског закона") су део српског народног корпуса, који је својом вољом или присилом променио веру; прешао у католичку веру.

Српска православна црква је својом бригом о народу, као некада једини ауторитет штитећи исконску веру и историјски континуитет исте одвојила и отуђила. Знало се за српски народ и изведено од тога за православље - српску веру.[1] Постојала је пракса код православних народа, међу којима и Срба да су потчињавали своју цркву начелу народности, и кад изгубише своју државу. Срби су попут других употребљавали православну цркву за консолидовање своје народности. Дошло је до употребе цркве као оружја против "разрођења". Само је такво изграђено српско православље успело да очува народна предања и обичаје. Типичан примјер у том смислу је патријархат који је обновио Мехмед-паша Соколовић, чији је циљ консолидација Срба на њиховој земљи - босанског еjалета. Нешто касније, током дугог рата, други католички србин, наиме Мавро Орбини (рођен је у Дубровнику 1563., у трговачкој породици пореклом из Котора), покушао је да консолидира јужне Славене на основу њихове славне прошлости и краљевстава. Сврха окупљања је транспарентна - католичка победа над Турцима.

Срби католици интелектуалци (попут фра Андрије Качића) су, да би превазишли изопштеност од својих корена, форсирали појам Словинство, као замишљени народни кров, под који су лакше могли стати Срби свих вероисповести.[2] Јадали су се крајем 19. века умни Срби у Дубровнику: наша је највећа несрећа што смо вером растављени.[3] Положај Срба католичке вере до сада није одређен, чак се и тенденциозно оспорава из идеолошких разлога. Наука је одавно по питању идентитета Срба затајила.

Појава српски покрет у 19. веку у Дубровнику је постојао дубоки историјски разлог. Земљама Дубровачке Републике су Иван Гундулић и Андрија Качић Миошић. У 19. веку ове земље биле су дом Валтазара Богишића и Милана Решетара.

Пионир[уреди]

Пионир, идеолог и опат за стварање илирског језика у којем би се најјасније реализовала католичка пропаганда међу Србима и Бугарима је дубровачки трговац у Истанбулу — Марин Темперика.

Увод међу Србе[уреди]

Могуће је говорити о три типа Срба католика:

  1. Оном који је био вјеран свом српском националном осјећању и конфесионалном католичком припадању;
  2. Србима који су под разним околностима напустили своје православље и приступили католицизму;
  3. Трећи тип Срба католика створеи је између 1945. и 1997. и његово стварање још је у току. Он је постајао женидбеним или удадбеним поступком, гдје је увијек српска страна била на губитку, разлозима напредовања у каријери или неким другим. Такви православни Срби сада прије постају католици него ли је то било раније, а поготово прије постају од Срба — Хрвати.

Други тип Срба католика који никада нису имали своју било коју српску организацију или институцију, који строго крију своје српско поријекло и у бијесу расне и вјерске мржње чине. Као Анте Старчевић. [4]

Срби су стари, велики и распростањен народ који данас у себи обухвата много етничких и верских група. Све оне говоре српским језиком и живе измешани на истом простору.[5] Непријатељи Срба су перфидно (подстицали) или грубо али упорно разбијали српско народно јединство. "Секли су плодне гране, на бујном јединственом српском народном стаблу". Сметње су им биле вера, језик, родослов, епови... Измишљани су "политички народи" са својим правима и претензијама, којима су давана нова имена. Замагљивана им је српска суштина, од које води континуитет. Постојала је тенденција да се од покрајина и држава производе народи инсистирањем на ситним разликама. Радило се деценијама у Југославији од стране комунистичке "поштене интелигенције" на стварању "Југословенске" и "Војвођанске нације". Када су православни Срби из Црне Горе (вековни истински Срби) преко ноћи "постали" Црногорци (Монтенегрини), онда су по тој методологији, много лакше од Срба у Македонији (који говоре само другим дијалектом) - створени Македонци. Срби католици су тако постали одједном Хрвати, само на основу верске припадности.

Предисториja[уреди]

Више Диоклејски црквени сабор показује да се након подјеле између источне и западне цркве (1054.) у српским земљама јавља поверљива конфронтација.

Барска надбискупија је постао диригент католичанства у српским земљама. Немањићи стварају у истој јурисдикцији православну зетску епархију. Дубровчани и млечани у то вријеме слиједе само своје комерцијалне интересе и током 13. века до средине 16. века није било сукоба између српских православних и српских католика.

Године 1557. Мехмед-паша Соколовић је обновио пећке патријаршије како би ојачао османско освајање српских земаља и заштитио је од ванземаљског утицаја - посебно из католичанства у Аустрији. Падом Бара под отоманску власт 1571. године радикално је промијењена позиција Барске надбискупије. Барска Катедрала Св. Ђорђа је биле претворена у џамију 1579. године. У овом периоду су поједини барски надбискупи столовали изван подручја своје дијецезе, управљајући црквом из сусједних области. Од османске владавине и освајања у 16. стољећу, најповлаштенија Дубровачка република. Изградња сплитске луке радикално мења овај статус кво.

Дуги рат и мир у Житватороку (1606) с којима су католици дозвољени да граде цркве у Османском царству отвара пут за католичку пропаганду у српском и бугарским земљама - католичку пропаганду у бугарским земљама. Природно средиште ове пропаганде је Дубровачка република, која покушава да освоји трговинске концесије на рачун Млетачке републике. Дубровачке трговце користи Ватикан за шпијуне, а католички свећеници - за проповједнике. Изумљен је илирски језик, а борац секуларне римске пропаганде је "Краљевство Словена". Цео 17. век пролази на Балкану у сенци католичке пропаганде. Ово је век кроз који многи срби предају своју православну веру ако је имају. Врхунац овог процеса је у вријеме Кандијског рата, 1648. године, кога велики број Срба православаца, предвођених епископом Епифанијем Стефановићем и калуђерима манастира Крке, пребјегао је са турске на млетачку територију. Епифаније Стефановић је 1. новембра 1648. у Виру склопио унију, уз присуство капуцина Вартоломеја из Вероне. Стефановић је убрзо затим умро, а калуђери су се окренули против уније, тако да је она пропала. [6]

Историја[уреди]

Срби католици чине групу неколико малих (политичких) "народа" попут Шокаца ("папиштанци"[7]), Буњеваца, Карашевака, Латина (у Турској царевини). Срби католици у Далмацији[8] (нарочито у Дубровнику) су међутим то недвосмислено били и гласно истицали, а Хрвати католици додуше признају њихово постојање, али само као привремено и "политичко опредељење". Вук Караџић се међутим половином 19. века неуморно бавио историјом, језиком и обичајем "Срба сва три закона".[9] Ђуро Даничић је своју књигу "Српска граматика", објављену на латиници у Београду 1864. године наменио (како пише у предговору) Србима западне цркве.[10]

Срба католика је било много у Далмацији, Славонији, Босни и Албанији (као територији), од средњег века.

На простору Албаније, у тзв. Скадарској Крајини, у 19. веку један део се називао "Шестине", који су чинила 10 села, са становништвом искључиво "(по)арнаућеним" Србима католицима, који говоре арнаутски.[11]

У Далмацији су се најдуже одржали; било их је у другој половини 19. века много; што јавних што тајних Срба католика. Најгласнији су били они у Дубровнику, Задру, Сплиту, Книну. Велики подстицај су им дали својим делом пре свих Доситеј Обрадовић, за којим су следили песници Мушицки и Његош. Јер то су народни генији, који не питају како се ко крсти, већ каква му крвца грије прси.[12] Романтичар Бранко Радичевић је опевао не југословенско (како се подметало) - већ разиграно српско народно коло, када кличе: Ој соколе Далматинче!", "Ој ти красни Дубровчане!" и "Ој Славонче танани!.

Руски историчар и путописац Александар Гиљфердинг је још половином 19. века указао шта је проблем у вези са Србима католицима. Из свог искуства је одредио њихов идентитет, за шта би му православна црква и те како дала за право. По њему (нажалост): Србин католик одбацује све српско као православно и не зна за српску отаџбину, за српску старину. Он има само ужу, провинцијалну отаџбину; он каже за себе да је Босанац, Херцеговац, Далматинац, Славонац према области у којој се родио. Католик не каже за свој језик да је српски, него босански, далматински, славонски итд. Католик не уме да свој језик назове својим именом, јер он нема отаџбине, нема општега имена. Осим своје тесне области, он има само једну отаџбину - римокатоличку цркву.[13]

Дубровачка српска ствар[уреди]

Око 1880. године[14] јавио се спонтано јак српски покрет у Дубровнику, који је објединио Србе православце (малобројне) и католике. То је био део једног већег, Далматинског покрета усмерен против одрођавања. Ту се створило католичко Српство. Сматрали су дубровачки Срби да ако је околина Дубровачка прешла на католицизам, није престала бити српском, "јер башка вјера а башка народност". Стари породични српски корени у Дубровнику су тада оживели и ојачали, јер им је приступила омладина.[15] "Српску ствар" носили су са одушевљењем на својим плећима, уз старе племиће - просвећени жупници, књижевни радници и новинари, образовани омладинци. Дум Иван Стојановић угледни католички свештеник и историчар дубровачки се први јавно изјаснио да је Србин католичке вере. Он ће својим говорима и написима бранити српско становиште.[16] На изборима 1890. године "Српска странка" ће преузети власт у граду, и владати пуну деценију. Када су 1940. године Дубровчани, Др Милан Решетар и сликар Марко Мурат изабрани за праве чланове СКА у Београду, професор Решетар се јавно захвалио. Његове су биле речи[17]: али се веселим, вјерујте ми, ради нашега Дубровника више него ли ради себе, а особито ми је мило што је та иста почаст дата г. Марку Мурату - још једном Дубровчанину из броја старих бораца Срба католика, који изумиремо.

Сплитска епизода[уреди]

Срби католици су у Сплиту покренули 1883. године Драшков рабош, као хумористичко-политички лист. Текстови су углавном излазили на латиници, а мање на ћирилици. Две године касније, 1885. од броја 34. ћирилица је постала доминантна, над латиницом. Лист се иначе бавио одбраном Срба, а то је погађало Хрвате, па и државну власт која је почела да га ограничава. Отварао је "Драшко" многа питања која су сметала режиму, а по њему се иза написа, крио панславизам, протежирање православља и Русије, уједињење Срба свих вероисповести а што значи "велеиздаја". Па су 1887. године ухапшени власник Јово Метличић и одговорни уредник Викентије Бутијер, а и штампарија затворена као и њен власник.[18] Тек јуна 1888. кренуо је судски процес против Метличића и Бутијера, по очигледно политичкој кривици. Али оптужене је бранио истакнути Србин католик, др Игњат Бакотић, који је изврсном аргументацијом подвргао строгој критици "политички рат против Срба и Хрвата". Судска порота је ослободила оптужене кривице, али полет народни био је дакако сапет. Адвокат Бакотић ће наставити да развија српско-католички покрет у Далмацији, те у Сплиту оснива 1898. године родољубиво "Српско братство".

Докази[уреди]

Прелаз Срба католика (Шокаца) у православље, као "враћање у прадедовску веру" у селу Сантову почетком 20. века је значајан доказ.[19]

Познати Срби католици[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ "Срђ", Дубровник 31. јануар 1902. године
  2. ^ "Стражилово", Нови Сад 1886. године
  3. ^ "Застава", Нови Сад 10. март 1893. године
  4. ^ Светозар Борак; СРБИ КАТОЛИЦИ
  5. ^ "Мале новине", Београд 1890. године
  6. ^ Боговић 1993.
  7. ^ "Даница", Нови Сад 1861. године
  8. ^ "Школски лист", Сомбор 1882. године
  9. ^ Вук Ст. Караџић: "Ковчежић за историју, језик и обичаје Срба сва три закона", Беч 1849.
  10. ^ Ђуро Даничић: "Српска граматика", трећи део, Београд 1864.
  11. ^ "Дело", Београд 1894. године
  12. ^ "Отаџбина", Београд 1883. године
  13. ^ "Дело", Београд 1. јануар 1912.
  14. ^ "Нова искра", Београд 1900.
  15. ^ "Дабро-босански источник", Сарајево 1889. године
  16. ^ "Нова искра", Београд 1900. године
  17. ^ "Дубровник", Дубровник 6. март 1940.
  18. ^ "Дело", Београд 1.јануар 1907. године
  19. ^ "Босанска вила", Сарајево 1899. године
  20. ^ "Просветни гласник", Београд 1904. године
  21. ^ "Правда", Београд 1939. године
  22. ^ "Политика", Београд 2. новембар 1937.

Литература[уреди]