Срби у Боки которској

Срби у Боки которској су аутохтони народ на том простору.

Историја[уреди | уреди извор]

9. вијек[уреди | уреди извор]

Једини народ који почетком 9. вијека франачки анали (у познатом Ајнхардовом дјелу Vita Caroli Magni насталом између 817. и 830. године) наводе у Далмацији су Срби. Наводе се као Сораби, а тадашња Далмација је поред данашње Далмације била и Бока которска, већи дио Босне и Херцеговине, Црна Гора и западна Србија. У Ајнхардовим аналима за Србе пише да су „народ који држи велики дио Далмације“ (Sorabos, quae natio magnam Dalmatiae partem obtinere dicitur).[1] [2] Хрвати се у тим аналима не помињу, као ни у другим изворима везаним за Далмацију тог времена. Анализу овог историјског извора дао је др Реља Новаковић у књизи Где се налазила Србија од VII до XII века (стр. 23-38, издање Историјског института у Београду 1981). У то вријеме, тј. након Ахенског мира 812. године, Венецијом, Истром, далматинским острвима и приморским градовима укључујући Задар, Трогир, Сплит, Дубровник и Котор и даље је владало Источно римско царство (Византија) захваљујући својој апсолутној надмоћи на мору.

10. и 11. вијек[уреди | уреди извор]

Данијеле Фарлати Јована Владимира, који је владао Дукљом од око 990. до 1016. године, назива: Vladimiri regis serblorum - Владимир краљ Срба (српски).[3][4]

Андрија Качић Миошић у свом најпoзнатијем дјелу Разговори угодни народа словинскога о краљевима Михаилу и Бодину пише: На 1077. Краљеваше у србској земљи краљ Михајло. На 1100. Краљева је у србској земљи и у Далмацији краљ Бодин.[5]

13-15. вијек[уреди | уреди извор]

У доба Немањића, Балшића и Црнојевића, Бока которска је политички и под овим српским средњовјековном династијама, са неизмјењеном структуром становништва. Балша II Балшић, из Скадра, у повељи Дубровчанима од 27. јануара 1385. између осталога пише [6][7] : ... молитвама и мољењима светих мојих прародитеља Симеона Немање, првога мироточца српскога и светитеља Саве. Црквени календар Ђурђа Црнојевића за 1494. годину који је штампан на Цетињу, показује да су и Црнојевићи као свете поштовали Немањиће. Од српских светаца ту су: Свети Сава (14. јануара, Сави прваго архиепископа србскаго са црвеним почетним словом С), Стефан Немања (13. фебруара, као Симеона србскаго, новаго мироточца, пуно црвено слово - велики празник), Арсеније I Сремац (28. октобра, Арсенија архиепископа, само црно слово) и Стефан Урош III Дечански (11. новембра, Стефана иже в Дечах, почетно црвено слово).[8]

16. вијек[уреди | уреди извор]

Которанин и Србин католик Јеролим Загуровић је 1569. године у поговору Псалтира који је штампао, написао: Тјемже мољу се и мил се дјеју појуштим или преписујуштим, ако аште будет што погрјешено, а ви исправљајте, и нас о сем благословите усрдно трудивша се от многими врјеменим, дондеже свршихом сие дјело, иже глагољет се Псалтир по грческому језику, а по српскому Пјевац.

17. вијек[уреди | уреди извор]

Урбан Ћери 1680. јавља папи Инокентију XI да Конгрегација за ширење вјере држи у Котору једног попа да учи Србе грчког закона - Serviani di rito greco.[9] Обилазећи Боку которску гроф Петар Андрејевич Толстој, записао је 19. јуна 1698. допловивши на фрегадуну под Херцег Нови и посјетивши манастир Савину: ... При тој цркви живи митрополит грчког закона, под његовом влашћу је не мала епархија у Сербском народу.[10]

18. вијек[уреди | уреди извор]

Руски цар Петар Велики објављује рат Турској 1710. По савјету Саве Владиславића шаље пуковника Михаила И. Милорадовића (1650.-1725.) и капетана Ивана Лукачевића у Грбаљ, са задатком да позову Србе на устанак. Грбљанима су 5./16. јула 1711. издали потврду у којој су наведена њихова права и дужности. У потврди, поред осталога пише: ...поставити на сербскују земљу Михаила Милорадовича, полковника, Јоана Јоановича, секретара књигама јего царского величества. И придосмо перво у мјесто Гербаљ и придоше к нама кнезови и старјешине: Перво кнез Никола Лазаревич, кнез Петар Тујкович, кнез Иван Бојкович, кнез Вукала Бошанович, купно со свјем сабором гербљанским.[11]

Надбискуп A. di Rodi пише 26. августа 1719. у Рим кардиналу Paulucci да треба забранити владици Херцег Новог Стефану Љубибратићу да врши духовну власт над Србима, млетачким поданицима: ...Stefano, ordinato vescovo di Castelnuovo dal patriarca di Pech, suddito del Turco... tutti il Serviani, che abitano nel domino di questa Republica...[12]

Задарски надбискуп Матија Караман шаље 10. априла 1750. опширан извјештај млетачким властима о православним Србима. Написао је да себе зову Serbi, а на италијанском Serviani. За Србе у Новом је записао да они траже дозволу Дужда да обнове цркву под духовном влашћу владике грчко српског, из Херцеговине (vescovo greco serviano d`Erzegovina).[13]

У молби челника Топаљске комунитади из 1751. за избор владике из сопственог краја, поред осталога пише: Има око тридесет година да просимо милост от ... преведрога принципа да нам допусти с његовим милостивим дукалом владику нам Далмацији и Арбанији и дијелу од Ерцеговине докле влада Преузвишени Провидур - ђенерал, а то да нам је од закона грчаскога васточнеје цркве, а од рода и језика илирико славеносрбскаго, ма између нас цијелије провинција отбратога, судита роднога.[14]

Православни Срби из Херцег Новог и Рисна, као и из других већих мјеста у Далмацији, упућују Прошњу 20. новембра 1754. сенату, да би могли имати свог владику. У тексту молбе, поред осталога, пише: Свијетли кнеже! Ми, славено-српски народ грчкога закона истоне цркве, који се налазимо под влашћу Ваше прејасне Републике у предјелима: Ерцегновога и Рисна... да имамо у напријед свог засебног пастира од нашег српског језика и грчког обреда истоне цркве... високопречасни отац Дионисије Новакови, који наш српски језик познаје...[15] И у представци млетачком сенату 1759. српског православног народа у Далмацији, у коју је тада спадао и Херцег Нови и Рисан, људи себе називају: Ми, славено-српски народ, а свој језик зову: од нашег славеносрпског језика. Потписаних из херцегновске и рисанске крајине је било 44, а нека од презимена су: Магазиновић, Томов, Јоргулић, Анозовић, Кецојевић, Дмитров, Лакетић, Недојевић, Квекић, Перовић, Станишић, Брајовић, Вујновић, Даниловић, Драшковић, Јововић, Мирковић, Павковић, Комненовић, Милутиновић, Драгићевић, Адамов, Калуђеровић, Ивелић, Поповић, Ћеловић... [16]

Митрополит скендеријско-приморски Сава Петровић Његош, чија се црквена јурисдикција над православнима простирала и на Боку, се Приморцима Дубровчанима у три своја писма, обраћао као Србима: …да учините нашој церкви и народу черногорскому једном сумом од асприх како Сербли Сербима и својима сусједима… (1763.),[17] …који се ви још од нашега србскога језика находите… (1767.),[18][19] Ваша славна република зна, да је све господство и слава сербска пала и ништа није остало до вас… може се сербска земља с вама похвалити. (1775.).[20][21][22]

19. вијек[уреди | уреди извор]

Петар II Петровић Његош је написао пјесму посвећену Србима католицима из Боке: бих дочекан у Котору красно у српскојзи кући Лумбардића... О, ви Срби, свуд ли српствујете, дужност чојства праву испуњате! Српствуј ђелом, вјеруј што вјерујеш. [23] [24] Аделина Паулина Ирби спомиње подунавску и приморску Србију као и Србе на мору: Црном Гором увећаном Боком Которском, које је земљиште сасвим српско... Ови одвојени делови једног истог народа, од којих дипломатија један зове Црном Гором а други Србијом, могу само тако снажну и смислену политику водити, ако раде као делови једног целог, као Србија на Дунаву и Србија на Јадранскоме мору... Срби и они на Дунаву и они на јадранскоме мору... Аустрије...која неда независним јужним Словенима да до јадранског мора дођу... Не само Црна Гора већ све српске земље одсечене су од мора, па ако се даде пристаниште једној то ће отуда бити користи свима.[25] Срби Приморци су 1877. године честитали књазу Николи ослобођење Никшића од турске власти: Радују се томе браћа Срби Приморци.[26]

20. вијек[уреди | уреди извор]

Антун Радић 1904. године спомиње Србе католике при мору: На југу, особито при мору око Дубровника и Котора има доста Србаља католика. Што више у самом Дубровнику и околини има, чујем шест римских попова, који кажу да су Србљи.[27]

Срби у Боки которској данас[уреди | уреди извор]

Бокељи по етничкој структури, према попису из 2003. године

Срби у Боки которској данас, у саставу (декларативно) демократске, независне и грађанске Црне Горе, немају статус ни националне мањине ни конститутивног народа. Немају право на уџбенике на српском језику, а у медијима су од пропагандиста несрпског црногорства (Мирослав Ћосовић, Славко Шуковић и други) нападани да су ту измишљени (политички створени) у 19. вијеку, што заправо није случај са онима који су вијековима остајали Срби, него са многим католичким Бокељима, који су претворени у Хрвате у том вијеку или православцима, који су у 20. вијеку, у доба комунизма, претварани у несрпске Црногорце.[28][29][30]

Види још[уреди | уреди извор]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Pertz 1845, стр. 83.
  2. ^ Ајнхардови Анали, под 806., 816., 822., 823. и 826. г. помиње Србе. 
  3. ^ Јастребов, Иван (2018). Стара Србија и Албанија. Београд: Службени гласник. стр. 321. 
  4. ^ Фарлати, Данијеле. Illyricum sacrum, VII, pp. 437, лијеви стубац при дну стране. 
  5. ^ Kačić Miošić, Andrija. Razgovor ugodni naroda slovinskoga. 
  6. ^ Миклошич, Франц (1858). Monumenta Serbica Spectantia Historiam Serbiae, Bosniae, Ragusii, pp. 203. Беч. 
  7. ^ Шекуларац, Божидар (1987). Дукљанско-зетске повеље, pp. 173. 
  8. ^ Crkveni kalendar Đurđa Crnojevića za 1494. godinu. 
  9. ^ Костић, Лазо (1961). О српском карактеру Бока которске. Цирих. 
  10. ^ Рашо, Небојша (2016). Аргументи, крађа српског идентитета у Херцег Новом. Херцег Нови. стр. 8. 
  11. ^ Једно Милорадовићево писмо Грбљанима из 1711, Историјски записи, година VI, књига IX, св. 1. Цетиње. 1953. стр. 283. 
  12. ^ Милаш, Никодим. Списи. стр. 110. 
  13. ^ Милаш, Никодим. Списи. стр. 273, 283. 
  14. ^ Комар 2009, стр. 159.
  15. ^ Милаш, Никодим. Списи. стр. 362. 
  16. ^ Милаш, Никодим. Списи. стр. 368. 
  17. ^ Петровић Његош, Сава (1914). Вјесник, бр. 16., Писма црногорских поглавица из друге половине 18. столећа, писмо Саве Петровића Дубровчанима од 1. септембра 1763. pp. 225. Загреб: ЈАЗУ. 
  18. ^ Петровић Његош, Сава (1914). Вјесник, бр. 16., Писма црногорских поглавица из друге половине 18. столећа, писмо Саве Петровића Дубровчанима од 15. јуна 1767. pp. 226. Загреб: ЈАЗУ. 
  19. ^ Ђерић, Василије (1914). О српском имену по западнијем крајевима нашег народа, pp. 34. Биоград. 
  20. ^ Петровић Његош, Сава (1914). Писма црногорских поглавица из друге половине 18. стољећа, писмо Саве Петровића Дубровчанима од 25. јула 1775. pp. 227. Загреб: ЈАЗУ. 
  21. ^ Ђерић, Василије (1914). Вјесник, бр. 16., О српском имену по западнијем крајевима нашег народа, pp. 34. Београд. 
  22. ^ Томановић, Лазар (1899). Г. Руварац и Монтенегрина. Сремски Карловци. стр. 51, 52. 
  23. ^ Петровић Његош, Петар II (1884). Црногорка, бр. 26., од 9. августа, Србин Србина на части захваљује (PDF). Цетиње. 
  24. ^ Петровић Његош, Петар II (приступљено 25.1.2017). Сајт: Његош, пјесма: СРБИН СРБИМА НА ЧАСТИ ЗАХВАЉУЈЕ, 1833. година.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  25. ^ Ирби, Аделина Павлија (1868). Путовање по словенским земљама Турске у Европи, поглавље: Србија на Јадранскоме мору. Београд. стр. 406, 430, 434, 464, 467. 
  26. ^ Глас Црногорца, Честитке усљед освојења Никшића, бр. 57. од 8. септ. (PDF). Цетиње. 1877. стр. 2. 
  27. ^ Радић, Антун (1904). Дом, Србљи католици и православни Хрвати, бр. 7. од 14.4.1904. Загреб. стр. 107. 
  28. ^ Ћосовић, Мирослав. Petar I Njegoš piše Bokeljima 1813. godine, prije nego što je u Boki Kotorskoj izmišljen srpski narod. 
  29. ^ Ћосовић, Мирослав. Istorijski izvori kažu - prije 19. vijeka nema Srba u Boki. 
  30. ^ Ћосовић, Мирослав. Niko ne spominje Srbe u Boki prije 19. vijeka, već samo Crnogorce ili Bokelje. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Pertz, Georg Heinrich, ур. (1845). Einhardi Annales. Hanover. 
  • Комар, Горан (2009). Бока которска, ћирилски споменици 17., 18. и 19. вијека,мјешовита грађа (1608—1917).