Срби у Славонији

С Википедије, слободне енциклопедије
Срби у Славонији
Flag of Serbian national minority in Croatia.svg
Језици
српски и хрватски
Религија
православље
Сродне етничке групе
Срби у Хрватској

Срби у Славонији, Западном Срему и Барањи су прије распада Југославије и рата у Хрватској (1991-1995) били веома бројни.

Историја[уреди | уреди извор]

Језгро старије Славоније био је Загреб са Загребачком и Крижевачком жупанијом. Крајем 14. вијека им се придружује Вараждинска, а у 15. вијеку и Вировитичка жупанија. Простор данашње Славоније, који је прије турске окупације политички био под Угарском, на бројним картама се називао Рашком (Rascia). Помињање Рашана (Раци) на том простору је учестало и у предтурском и у периоду након одласка турске власти. Османлије су за православце користиле назив Власи, па се у њиховим документима често спомињу Власи, које насељавају по новоосвојеним граничним крајевима, серхатима. Имена предтурских католика са простора данашње Славоније су добрим дијелом мађаризована, као Матијаш, Миклош... иако се радило о Словенима. Старији облик био је кајкавско-екавски Словење (16. в.) и користио се до 18. вијека, а каснијим досељавањима штокавских-икаваца, надвладала је икавска варијанта Словиње и Словинци. Назив Славонија се уводи од латинског S(c)lavoniа. Радослав Лопашић наводи податак да су становници Славоније себе, у старије доба, звали Словинци и да је тек у прошлом виеку (18. в.) настао, по латинском, назив Славонац.[1] Хрватски етнолог Антун Радић је записао да су се ти кајкавско-екавски Словенци похрватили. У листу Дом од 3.12.1903. је записао да прије 300-400 година око Загреба, Крижеваца, Сиска, Пожеге... није било ниједног Хрвата. Они су били преко Велебита, ближе мору, а око Загреба, па на запад до Љубљане и низводно уз Саву су били Словенци или Словинци. Када је хрватска држава преко Велебита пропала, преселили су се хрватски бани међу Словенце, у Загреб, али су се и даље звали хрватски бани. И тако су Словенци имали хрватског бана, али због сличног говора нису га сматрали туђим. Временом су људи изгубили своје име и Словенци на том простору су се почели звати Хрватима.[2] Тако се славонско име из Загреба и околине, који постаје Хрватска, сели на исток, на простор раније Рашке. Након што су ти простори ослобођени од Турака, 1699. године се успоставља Краљевина Славонија, која је заправо данашња Славонија. Процес ширења аустријско-хрватског утицаја на тај простор је започео одмах по одласку турске власти. Док је у турском периоду, за католике тога краја била надлежна Београдска бискупија,[3] одласком Турака долази до сукоба између Ђаковачке и Загребачке бискупије око граница бискупија. Загребачки бискуп био је експонент аустријске политике и као политички јачи, насилно је проширио свој утицај далеко на исток, до ријеке Вуке. Ђаковачки бискуп Никола Ограмић Оловчић је убијен у својој резиденцији.[4] До тада су фрањевци на том простору користили и ћирилицу, а од тада им се намеће само латиница. Славонски Брод је прије турске најезде једно вријеме био сједиште српских-рашких деспота Бериславића, под врховном угарском влашћу. По њима се и звао Деспот Брод, а тај крај се звао Деспотове земље. [5] Брод од Турака ослобађају њемачки и рацки војници. Сачувано је писмо Војводе Карла де Кроја [6] из 1691. године о освајању Брода од Турака. Из писма се види да су Рашани-Срби и Нијемци, на челу с њим, ослободили Брод од Турака. Он у писму спомиње рацке хајдуке којима је повјерио да одвежу неколико турских лађи на Сави, наводи у свом табору рацког капетана Перчинлију с 300 Раца и хајдука. Чим је настала вече, почну Раци и хајдуци прелазити на другу обалу, чамцем се превезло 80 рацких хајдука, који су се смјестили иза тамоших рацких колиба. На крају писма пише да је исте ноћи дао турску тврђаву запосјести с Рацима и са 100 њемачких војника.[7]

Због покушаја наметања духовно-политичке власти Загребачког бискупа и у Броду, угледни становници Брода су у писму од 8. октобра 1702. године, писали о узорном црквеном дјеловању фрањеваца из Брода.[8] На почетку тога писма они пишу: Ми доље потписани римокатолици народности славенскоилирске града Брода... Од њихове жупничке скрби... нити канимо нити хоћемо, да нас се кида, било каквим насиљем, подстреком или одвођењем... Након имена и презимена 21 потписника (од којих су нека од презимена: Дабић, Богдановић, Лазић, Нинковић, Наранђић...), слиједи текст у којем се опет наводе називи народа: ...овом славонском и рашком народу...[9] Примјетно је одсуство хрватског имена на тлу тадашње Славоније. Народност славенскоилирска је била везана за штокавце, и термин Илири је био синоним за Србе. Називи за народ, славонски и рашки, указивало је на двије вјере. Рашко име је било више везано за православце (иако имамо сачуване податке о католичким Рацима-Буњевцима и Шокцима), а славонско име се наметало католицима и покатоличеним умјесто рашког. Јохан Вилхелм фон Таубе у својој путописној књизи о Славонији и Сријему из 1777.-1778. године, користи искључиво илирско име за житеље Славоније.[10] Антун Радић је писао и о хрватизацији Славоније. У Дому од 10.11.1904. наводи текст у којем је наведено да је неко нпр. у Винковце дошао још прије 20 година и да је рекао да је Хрват и да су ти људи Хрвати, био би сретан ако би му се сав свијет смијао, јер би лако добио и батине. То су били Раци и Шокци, а Хрватама није било ни трага. Али већ тада су господа по Славонији, а било је већ и таквих сељака, говорили да су Хрвати. У тексту се констатује да је од те несвјесне масе, Странка права Анте Старчевића, створила Хрвате.[11] Рашком имену се противио славонски језуита Антун Канижлић у 18. вијеку, у свом дјелу из 1760. године, а због рашког имена је негодовао и босански фрањевац фра Филип Ластрић, сматрајући да Нијемци криво и наопако зову све Илире Рацима, као да су сви из Рашке.[12]

Српска свијест, међу малобројном интелигенцијом Славоније је претходила хрватској, иако је у ранијим вијековима она замирала због вјерских разлика, па католици имају друга имена: Шокци, Буњевци, Илири, Славонци… Андрија Торкват Брлић, Србин католичке вјере из Брода на Сави (каснијег Славонског Брода) пише да је: Славонија скоро изкључиво напучена Сербством римске и герчке цркве.[13] Игњат Брлић на крају писма из Беча, од 9. маја 1853. године, свом брату, Андрији Торквату Брлићу, пише: ...бадава је сав напор наш без политичне самосталности, а то би се, како прије рекох, најлакше могло постигнути, кад би се србско име обновило и тим именом, као што већ сад сваки Србин чувствује, српско царство, самосталност и.т.д. скопчала и у народу пробудила. Још наш Шокац, ја то најбоље знам, пјева о србском цару Стипану, о цару Лазару, о Косовској битки и.т.д. чувствује да је Србин, али изрећи само неће...[14]

И други Брођанин, истакнути илирац Мато Топаловић, католички свештеник, у свом дjелу из 1842. године, Одзив родољубног сердца је записао: Хеј! ви високомудри Хорвати, који нећете ништа да чујете о имену илирском! Којим правом можете ви и помислити само, да се наш народ јужни, наш језик, наша литература именом хорватским овјенча? Кажите ми молим вас, одкад вам се рачуна главни ваш град Загреб да спада на Хорватску? Ја у старини само славонско име тамо налазим. Bani totius Slavoniae, имадиаху област од мора јадранског тиа до Дунава. Гди је тад Хорватска била?…[15]

Српски књижевник католичке вјере и официр из Славоније, Антун Матија Рељковић (1732.—1798.) је у 4. глави свог дјела Сатир написао: O Slavonise, tise verlo varash, koij godmi tako odgovarash, Nashi stari iesu knygu znali, Serbski shtili, a Serbski pisali.

Срби у Славонији су у вријеме НДХ били изложени геноциду, протјеривању и присилном покатоличавању. Стварањем савремене Републике Хрватске, (нешто блажи) прогони су се наставили, што је резултирало наставку политичког ширења хрватског утицаја на том простору и драстичном смањењу броја православних Срба. Етногенезама, католици разних нација и покатоличени (Срби, Јевреји...) су формирани у савремену хрватску нацију, а православни у српску. Сузбијање славонског имена у новије вријеме, се огледа и у промјени назива града, из Славонска Пожега у Пожегу, а у Славонском Броду је умјесто локалних новина Бродски лист, поново уведено правашко гласило са називом Посавска Хрватска. Историјске личности и католици из тога краја, који су се борили против хрватизације Славоније, се постхумно и пропагандно проглашавају Хрватима (Мато Топаловић, Андрија Торкват Брлић...).

Познати Срби из Славоније, Западног Срема и Барање[уреди | уреди извор]

Види још[уреди | уреди извор]

Литература[уреди | уреди извор]

  1. ^ Лопашић, Радослав (1888). Два хрватска јунака: Марко Месић и Лука Ибришимовић. Загреб: Матица хрватска. стр. 109. 
  2. ^ Радић, Антун (1903). Дом - од 3. децембра, двоброј 21. и 22. Загреб. стр. 328. 
  3. ^ Скендеровић 2012, стр. 35, 36, 38.
  4. ^ Скендеровић, Роберт (2012). Најстарија матична књига бродске жупе Пресветог Тројства (1701.-1735.). Славонски Брод: Хрватски институт за повијест, подружница за повијест Славоније, Сријема и Барање. стр. 53. ISBN 978-953-6659-60-9. 
  5. ^ Хафизовић, Фазилета (2016). Пожешки санџак и османска Славонија. Загреб и Славонски Брод: Хрватски институт за повијест, Подружница за повијест Славоније, Сријема и Барање. стр. 79, 165. ISBN 978-953-6659-95-1. 
  6. ^ Brod oslobođen od Turaka. 
  7. ^ Цвекан 1984, стр. 29.
  8. ^ Скендеровић 2012, стр. 250.
  9. ^ Скендеровић 2012, стр. 271.
  10. ^ Таубе 1998.
  11. ^ Радић, Антун (1904). Дом - од 10. новембра, двоброј 19. и 20., Тко је створио Хрвате?. Загреб. стр. 306. 
  12. ^ Скендеровић 2012, стр. 165.
  13. ^ Швогер, Власта (2012). Идеали, страст и политика, Живот и дјело Андрије Торквата Брлића, pp. 52. Хрватски институт за повијест. 
  14. ^ Артуковић, Мато (2015). Кореспонденција Андрије Торквата и Игњта Брлића, књига прва, писма 1846.-1856. Славонски Брод: Хрватски институт за повијест - Подружница за повијест Славоније, Сријема и Барање. стр. 306. ISBN 978-953-6659-94-4. 
  15. ^ Topalović, Mato (1842). Odziv rodoljubnog serca. pp. 128-130. Osijek.