Србуље
![]() | Овај чланак садржи списак литературе, сродне писане изворе или спољашње везе, али његови извори остају нејасни, јер нису унети у сам текст. (детаљније о уклањању овог шаблона обавештења) |
Србуље су рукописне и штампане књиге српске редакције старословенског језика,[1] односно старосрпског језика и ћириличког писма од почетка српске писмености до прве половине 18. века. Од 18. века их смењују књиге на црквенословенском језику. Садржај књига је углавном теолошки и то искључиво православни.
Термин је први пут употребио Вук Стефановић Караџић 1818. године у Српском рјечнику.
Србуље представљају највећи део српског књижевног стваралаштва од почетака писмености до последњих књига писаних српскословенским током 18. века. До 14. века писане су на пергаменту, а од почетка 14. века и на хартији. Најчешће су у питању књиге за литургијску праксу, теолошка литература, монашко-аскетски списи, догматско-полемичке расправе, филозофско-теолошка дела, али и хагиографије.
Умножавање књига штамањем почело је у српској средини у држави Ђурђа Црнојевића где су у периоду од 1494. до 1496. штампане четири књиге, између осталих и прва штампана српска књига Октоих, осмогласник из 1494. године. Током 16. века србуље су штампане у Венецији, у српским манастирима у Горажду, Грачаници, Милешеви, Мркшиној цркви и Београду. У питању су књиге теолошке садржине намењене за црквену употребу.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Popović, Tanja. Rečnik književnih termina. Beograd: Logos Art : Edicija. стр. 688. ISBN 978-86-7360-064-2.
Види још[уреди | уреди извор]
Литература[уреди | уреди извор]
- Трифуновић, Ђорђе (1990). Азбучник српских средњовековних књижевних појмова (2. изд.). Београд: Нолит.
- Мала енциклопедија Просвета (3 Р-Ш), Београд, 1978.
- Речник српскохрватскога књижевног језика, Нови Сад, 1967—1976.
- Ћирковић, Сима; Михаљчић, Раде, ур. (1999). Лексикон српског средњег века (The Lexicon of Serbian Middle Ages). Београд: Knowledge.