Сребрна рибица

Сребрнаста рибица
Научна класификација
Домен:	Eukaryota
Царство:	Animalia
Тип:	Arthropoda
Класа:	Insecta
Ред:	Zygentoma
Породица:	Lepismatidae
Род:	Lepisma
Врста:	L. saccharina
Биномно име
Lepisma saccharina Linnaeus, 1758

Обична сребрна рибица (Lepisma saccharina) је космополитска врста инсекта из реда Zygentoma. Ово је ситан, бескрилни инсект познат по карактеристичном издуженом телу и сребрнастом сјају. Иако не спада у типичне штеточине ускладиштених прехрамбених производа, ова врста има велики значај као синантропни организам и чест становник стамбених и јавних објеката. Због начина исхране, L. saccharina може изазвати оштећења на папиру, књигама, текстилу и другим материјалима богатим угљеним хидратима, због чега се сматра штеточином у библиотекама, архивима и музејима.

Систематика и распрострањеност

Обична сребрна рибица припада реду Zygentoma (раније Thysanura), породици Lepismatidae и роду Lepisma. Zygentoma представља једну од еволутивно најпримитивнијих група инсеката, са бројним морфолошким особинама које подсећају на ране облике Hexapoda.

Врста је космополитска и распрострањена широм света, нарочито у умереним и топлим климатским зонама. Њено ширење је у великој мери повезано са људском активношћу, јер се успешно прилагођава животу у затвореним, загрејаним просторијама. У Србији је врло честа у домаћинствима, школама, библиотекама и архивским депоима.

Опис врсте

Одрасла обична сребрна рибица има издужено, дорзовентрално спљоштено тело, дужине 7-12 mm. Тело је прекривено ситним, сребрнастосивим љуспицама које инсекту дају карактеристичан метални сјај. Боја може да варира од сребрнасте до светлосиве, у зависности од старости и стања љуспица. Доња (трбушна) страна тела је више жућкасте боје. Глава је мала и носи дуге, нитасте антене које су често дуже од тела. На задњем делу тела налазе се три дуга наставка: један средишњи каудални филамент и два бочна церка, који су важна дијагностичка особина врсте. Обична сребрна рибица нема крила, па је раније сврставана у групу примарно бескрилних инсеката (Apterygota).

• 
• 
• 
• 
  Штете на листовима књиге проузроковане исхраном сребрнасте рибице

Животни циклус

Животни циклус обичне сребрне рибице обухвата стадијуме јајета, нимфе и имага, без стадијума лутке, што је карактеристично за примитивније инсекте. Женке полажу око 100 јаја на скровита места, у пукотине зидова и керамичких плочица, испод подних облога, на намирнице, кожу или у друге заштићене просторе са повишеном влажношћу.

Јаја су ситна, беличаста и овалног облика. Инкубација траје од неколико недеља до два месеца, у зависности од температуре и влажности.

Нимфе по изгледу подсећају на одрасле јединке, али су мање и светлије боје. Тек сипиљене нимфе воде скривен начин живота. Мале су и беличасте, дуге око 2 mm. Развој нимфи је спор и може трајати од неколико месеци до више од годину дана. Током развоја нимфе пролазе кроз бројна пресвлачења. За разлику од већине инсеката, обична сребрна рибица се пресвлачи и након достизања полне зрелости, што представља јединствену особину ове групе.

Имага могу да живе од две до чак осам година у повољним условима.

Значај и штете

Сребрна рибица се храни материјалима богатим угљеним хидратима, нарочито полисахаридима као што су скроб и целулоза. Најчешћи извори хране су папир, књиге, лепкови, тапете, текстил, фотографије и остаци хране.

У домаћинствима и јавним објектима, L. saccharina може изазвати значајна оштећења на архивској и библиотечкој грађи, где гризање папира доводи до губитка информација и културне вредности. Иако не представља директну опасност по здравље људи, њено присуство се сматра непожељним због материјалне штете.

Екологија и понашање

Ова врста преферира тамна, влажна и топла места, са оптималном температуром од 20–25°C и релативном влажношћу изнад 70%. Активна је углавном ноћу, док се током дана скрива у пукотинама и испод предмета.

Сребрна рибица је изузетно брза и окретна, што јој омогућава да избегне предаторе. Захваљујући способности преживљавања без хране и до неколико месеци, врста је веома отпорна и тешко се искорењује.

Мере сузбијања

Сузбијање L. saccharina заснива се пре свега на превентивним, хемијским и физичким мерама. Смањење влажности простора, редовно проветравање и уклањање потенцијалних извора хране представљају основне кораке у контроли популације. Физичке мере укључују заптивање пукотина, употребу лепљивих клопки и одржавање чистоће. Хемијске мере, као што су инсектицидни мамци и спрејеви, користе се као допуна превентивним мерама, уз опрез у затвореним просторима. У музејима и архивима све чешће се примењују интегрисане методе заштите, које комбинују контролу микроклиматских услова и редовно праћење присуства штеточина.