Средњоштокавски дијалекти

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Средњоштокавски дијалекти су дијалекти српског језика који се простиру на територији Косова и Метохије, јужне Србије (укључујући српска насеља у северној Македонији), од албанске границе на потезу Дечани-Призрен до околине Сталаћа и Сокобање, то јест на јужној зони штокавског наречја.[1]

Одликује их екавски изговор.

Средњоштокавски дијалекти су:

  • Призренско-јужноморавски (Призренско-ђаковички, Гњиланско-врањски, Лесковачко-алексиначки) - један од призренско-тимочких штокавских дијалеката српског језика. Спада у источноштокавска наречја, а распрострањен је у јужним деловима Србије, од Метохије до Ниша,
  • Сврљишко заплањски (Сврљишки, Заплањски) - један од призренско-тимочких штокавских дијалеката српског језика. Спада у источноштокавска наречја, а распрострањен је у делу југоисточне Србије, на подручју Сврљига и Заплања,
  • Тимочко-лужнички (Тимочки, Белопаланачко-пиротски, Лужнички, Власински) - један од призренско-тимочких штокавских дијалеката српског језика. Спада у источноштокавска наречја, а распрострањен је у делу југоисточне Србије, на подручју Пирота и неких суседних регија.

Простор средњоштокавских дијалеката у српској дијалектологији познат је под именом призренско-тимочка дијалекатска област. Она је специфична по томе што улази у балкански језички савез. То значи да њени говори имају неких заједничких карактеристика са суседним бугарским и македонским говорима и да су доживели неке процесе који су се десили и у грчком и у албанском језику. Али говори призренско-тимчке зоне од самог почетка су се приметно разликовали од бугарских и македноских говора. У њима су, по правилу, заступљене све штокавске иновације из времена до 14. века..

Распрострањење[уреди]

На Косову и Метохији средњоштокавски дијалекат распрострањен је у следећим областима : јужна половина Метохије, Подрима, Призрен и Ораховац, подручје око Приштине и Урошевца, Сретечка и Сирнићка жупанија, Јањево и Грачаница, новобрдски део те области око Косовске Каменице, Витине, Летнице и Гњилана. У осталим деловима Србије то су подручја у сливовима Јужне Мораве, Белог Тимока и Нишаве.

Градови у којима се користе средњоштокавски дијалекти су: Ниш, Приштина, Пирот, Врање, Лесковац, Призрен, Урошевац, Димитровград, Сврљиг, Алексинац, Лебане, Медвеђа и други.

Овим дијалектима припадају и говори око Карашева у Румунији и говор Свинице у Ђердапу.

Особине средњоштокавских дијалеката[уреди]

Старије карактеристике ове говорне зоне укључују све оне иновације које су штокавски говори развијали од 12. века до 14. века (тј, дј > ћ, ђ, скј, стј, згј, здј > шт, жд, чр > цр, вə > у, вс- > св и друго). Са тим иду и друге појаве карактеристичне за припадност овог говора штокавском дијесистему (екавска замена јата, лична заменица ја у општем падежу, заменице шта и што, 1. лице јед. презента се завршава на -ем, у 3. лицу јед. одсуство -т на крају...

Заједничке особине средњоштокавских дијалеката: Поред балканизама (уклањање тонских и квантитативних опозиција у прозидији, аналитичка деклинација и компарација, нестанак инфинитива, удвајање објекта, граматикализација чланске морфеме) заједничке, важније особине су:

  • удвајање облика личне заменице ја (мене ме),
  • суфикс -отина, који је изведен од апстрактних именица и придева (лепотина, лошотина) односно његова френквенција. Он се појављује и у неким примерима других штокавских говора као на пример голотина...


Референце[уреди]

  1. ^ Ивић 1956, стр. 35-48.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]