Српска историографија

С Википедије, слободне енциклопедије
Гроф Ђорђе Бранковић, писац Хроника
Страница из Бранковићевих Хроника
Архимандрит Јован Рајић
Архимандрит Иларион Руварац

Српска историографија је национална историографија српског народа. Обухвата историографска дела, настала у распону од средњовековног раздобља до савременог доба. Према предмету проучавања, српска научна историографија обухвата истраживања у области историје српског народа, почевши од политичке и војне, преко друштвене и економске, до верске и културне историје Срба, како у матичним српским земљама, тако и у српској дијаспори. Као научно-истраживачка дисциплина, српска историографија се развија под окриљем бројних научно-образовних, научно-истраживачких и других стручних установа (академије, факултети, институти, заводи, архиви, музеји).[1]

Средњовековна српска историографија[уреди | уреди извор]

Главни чланци: Барски родослов, Летописи и Српска стара књижевност

Обнова српске историографије[уреди | уреди извор]

Главни чланци: Гроф Ђорђе Бранковић и Јован Рајић

Архимандрит Јован Рајић (1726—1801) је био претеча савремене српске историографије,[2] а његова важност се пореди са значајем Николаја Карамзина за руску историографију.[3]

Савремена српска историографија[уреди | уреди извор]

Иларион Руварац (1832—1905) се сматра оснивачем критичке школе у српској историографији.[4][5] Руварчева школа се сукобила са школом Панте Срећковића (1834—1903).[6] Српска историографија је била највише фокусирана на национална питања током постојања Друштва српске словесности и Српског ученог друштва (1841—1886).[7]

Темеље српске црквене историографије поставио је епископ Никодим Милаш (1845—1915).[8] Српска црквена историографија се поклапа са националистичком перспективом садржаном у секуларној српској историографији.[8] Традиција православне цркве и рана српска историографија кроз народну поезију засновану на Косовској бици помогла је у превазилажењу недостатака и спајању старе са тадашњом новом српском државом.[9][10]Нација и религија су уско повезане са српском националном историјом у раном 19. вијеку.[11] Патриотска историографија види Србе као ослободиоце јужнословенске браће од страних угњетавача у балканским ратовима и Првом свјетском рату. Српски националисти тврде да су у комунистичкој историографији, Срби претворени у тлачитеље, четници током Другог свјетског рата означени су колаборационистима као усташе, док масакри над Србима нису били битни.[12] У Југославији након Другог свјетског рата, српски историчари су тврдили да засебна историја народа након уједињења више не постоји, за разлику од словеначких и хрватски историчара коју су тврдити супротно.[13] Од педесетих година 20. вијека па надаље под контролом државе смањене су интелектуалне активности, док се шездесетих година појавила расправа о Другом свјетском рату, што је кулминирало са више радова осамдесетих година.[14] Од педесетих година 20. вијека па надаље под контролом државе смањене су интелектуалне активности, док се шездесетих година појавила расправа о Другом свјетском рату, што је кулминирало са више радова осамдесетих година.[14]

Посткомунистичка српска историографија (1980—данас)[уреди | уреди извор]

Види још: Српски национализам и Југословенски ратови

Током посљератног периода, иако је Тито осудио националистичке страсти у историографији, хрватски и српски академици су наставили оптуживати једни друге за лажно приказивање историје, посебно оне везане за усташко-нацистички савез.[15] Комунистичка историографија је оспорена осамдесетих година и српски историчари су започели рехабилитацију српског национализма.[16][17] Историчари и други интелектуалци окупљени око Српске академије наука и уметности и Удружења књижевника Србије играли су значајну улогу у образложењу новог историјског наратива.[18][19][20] Процес писања „нове српске историје” текао је паралелно са настајањем етно-националне мобилизације Срба са циљем реорганизације југословенске федерације.[17] Четири фактора и извора утицали су на „нову историју”:[17]

  1. Српска етно-национална идеологија
  2. Национализам који потиче из црквене историографије и православне цркве
  3. Српска исељеничка пропаганда и митови
  4. Студије о геноциду и холокаусту (током који је дошло до идентификације Срба са Јеврејима, док су злочини над Србима посматрани као једнаки холокаусту)

Користећи идеје и концепте из историографије холокауста, српски историчари заједно са црквеним вођама примјенили су то на Југославију у Другом свјетком рату изједначавајући Србе са Јерврејима, а Хрвате са Нијемцима.[21] У вријеме Милошевићеве власти српски историчари и режим сматрали су да је важно обезбједити подржу истакнутих југословених Јевреја и јеврејских организација о заједничком српско-јеврејском страдању. Због тога, неколико југословених Јевреја пружило је значајну подршку новој српској историографији. Осамдесетих година 20. вијека, српски историчари написали су много дијела о присилном покатоличавању Срба током Другог свјетског рата у Независној Држави Хрватској.[22] These debates between historians openly became nationalistic and also entered the wider media.[16] Ове дебате између историчара постале су отворено националистичке и ушле су у шире медије. Београдски историчари су током осамдесетих година имали блиске везе са владом, често су се појављивали на телевизији и расправљали о стварним или измишљеним детаљима усташког геноцида над Србима током Другог свјетског рата.[23] Ове расправе су имале утицај на теоријске одбитке који су служили као предуслов за могући етнодемографски инжињеринг који се одржавао у Хрватској.[23] За то вријеме, неки познати српски историчари као што су Василије Крестић и Милорад Екмечић били су на челу националистичког покрета.[24] Године 1996, Крестић је заједно са Радованом Самарџићем био члан комисије која је касније израдила „Меморандум Српске академије наука и уметности” у коме се наводи да су над Србима у Југославији Албанци и Хрвати починили геноцид.[24][25]

Током осамдесетих и деведесетих година, главни фокус националиситчке историје био је на Косову. Српски академици као што су Душан Батаковић добили су великодушну подршку за објављивање националистичких радова који су превођени на друге језике, а други српски историчари као што су Димитрије Богдановић, Радован Самарџић и Атанасије Урошевић написали су сличне радове о Косову.[26] Иако неки српски историчани нису промовисали националистичке ставове, на историјску праксу у Србији утицала су ограничења која је поставио државно промовисани национализам.[26] Фокус истраживања српских историчара био је ограничен само на српско искуство живота под Турцима, а само неколико српских историчара је могло читати османске документе.[26] Због тога, кориштени су хабзбуршки документи као секундарни извор мјесних и важних доказа заснованих на османским документима при састављању националне историје..[27]

Божица Славковић Мирић са Института за новију историју Србије на основу албанског уџбеника за историје за осми разред са Косова и Метохије, закључује да уџбеник и образовање у јужној покрајини потенцира „албанске области од Косова до Чамерије“, искривљујуе или прећуткује одређене историјске чињенице, вишеструко увећава број жртава током ратова и ствара вештачку албанску државност на Косову и Метохији.[28]

Значајна дела[уреди | уреди извор]

  • Поповић, Васиљ, Источно питање, 1928.[29]
  • Поповић, Васиљ, Европа и српско питање, 1940.[29]
  • Поповић, Васиљ, Историја новог века (1492-1815), 1941, 2016[29]
  • Пржић, Илија, Спољна политика Србије (1804-1914), 1939.[29]
  • Гавриловић, Михаило, Јовановић, Слободан, Спољна политика Србије у 19. веку, Српски књижевни гласник, 1901.[29]
  • Живојиновић, Драгољуб, Успон Европе, 1985, 2003.[29]
  • Екмечић, Милорад, Дуго кретање између орања и клања: Историја Срба у новом веку, 2007, 2011.[29]
  • Попов, Чедомир, Источно питање и српска револуција (1804-1918), 2008.[29]
  • Распоповић, Радослав, Историја дипломатије Црне Горе, 2009.[29]
  • Поповић, Богдан Љ, Дипломатска историја Србије, 2010.[29]
  • Тадић, Дејан, Дипломатија Српске православне цркве у XVI и XVII веку, 2020.[29]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Ћирковић & Михаљчић 1997.
  2. ^ Boia 1989, стр. 343
  3. ^ University of Colorado (1956). Journal of Central European Affairs. 16. Boulder, Colorado: University of Colorado. стр. 23. 
  4. ^ Serbian Studies. 45. North American Society for Serbian Studies. 1986. стр. 180. „Among these historians he points out the significance of Jovan Rajic (1726-1801) and Ilarion Ruvarac (1832-1905). The former indeed "stood on the threshold between the enlightenment and the age of romanticism" and later, as the principal representative and founder of the critical school of Serbian historiography, took "the first relatively objective look at ...” 
  5. ^ Matthew Anthony Fitzsimons; Alfred George Pundt; Nowell, Charles E. (1967). The development of historiography. Kennikat Press. стр. 348. „Ruvarac (1832-1905) belonged to the rigidly scientific, relentlessly analytic school of historiography which held that the ... the school of Ruvarac triumphed in the end, and by the early 1880's Serbian historiography was definitely founded in ...” 
  6. ^ Philip Lawrence Harriman; Salvadori, Massimo (1953). Contemporary Social Science. Stackpole Company. стр. 255. 
  7. ^ Stephenson 2010, стр. 482.
  8. ^ а б Perica 2002, стр. 72.
  9. ^ Velikonja 2003, стр. 95.
  10. ^ Bennett & Žagar 2004, стр. 99
  11. ^ Deringil, Selim (2012). Conversion and apostasy in the late Ottoman Empire. Cambridge University Press. стр. 6. ISBN 978-1-139-51048-6. 
  12. ^ Pavkovic, A. (2016). The Fragmentation of Yugoslavia: Nationalism and War in the Balkans. Springer. стр. 88. ISBN 978-0-230-28584-2. 
  13. ^ Klemenčič, Matjaž; Žagar, Mitja (2004). The former Yugoslavia's diverse peoples: A reference sourcebook. Abc-Clio. стр. 99. ISBN 978-1-57607-294-3. 
  14. ^ а б Cox, John K. (2002). The history of Serbia. Greenwood Publishing Group. стр. 118. ISBN 978-0-313-31290-8. 
  15. ^ Kolander, Patricia (1999). „"Malevolent Partnership of Blatant Opportunism?" Croat-German Relations, 1919–1941”. Ур.: Bullivant, Keith; Giles, Geoffrey J.; Pape, Walter. Germany and Eastern Europe: Cultural identities and cultural differences. Rodopi. стр. 267. ISBN 978-90-420-0678-2. 
  16. ^ а б Brunnbauer, Ulf (2011). „Historical Writing in the Balkans”. Ур.: Woolf, Daniel; Schneider, Axel. The Oxford History of Historical Writing: Volume 5: Historical Writing Since 1945. Oxford University Press. стр. 364. ISBN 978-0-19-922599-6. 
  17. ^ а б в Perica 2002, стр. 147.
  18. ^ Bieber & Galijaš 2016, стр. 117
  19. ^ Ramet 2002, стр. 19.
  20. ^ Ramet, Sabrina P. (2006). The three Yugoslavias: State-building and legitimation, 1918–2005. Indiana University Press. стр. 322. ISBN 978-0-253-34656-8. 
  21. ^ Perica 2002, стр. 150.
  22. ^ Aleksov 2007, стр. 106.
  23. ^ а б Stojanović 2011, стр. 221.
  24. ^ а б Armour, Ian D. (2014). Apple of Discord: The" Hungarian Factor" in Austro-Serbian Relations, 1867–1881. Purdue University Press. стр. xvii. ISBN 978-1-55753-683-9. 
  25. ^ Ramet 2002, стр. 19–20.
  26. ^ а б в Anscombe 2006, стр. 761. "Even if some Serbian historians have not promoted a consciously nationalistic view, history as practised in Serbia has observed the constraints imposed by state-sponsored nationalism. As suggested in Part I, nation-building states in former Ottoman territories have used their influence over education, support for and dissemination of research, and the media to draw implicit, and sometimes explicit, boundaries for acceptable historical interpretation. Minor variations on the established narrative may be allowed, but even less overtly ideological historians remain chroniclers of the nation. As in most other post-Ottoman states, few historians in Serbia are able to read Ottoman texts: the focus of their research is confined to Serbs and Serbian lands under 'the Turks'. In the 1980s and 1990s, overtly nationalist Serbian scholars such as Dušan Bataković received the most generous support for the publication of their work. [2] The focus of much of such nationalist history was Kosovo. Footnote: [2] Bataković wrote a series of nationalist works on Kosovo, of which several (The Kosovo Chronicles [Belgrade, 1992] and Kosovo, la spirals de la haine [Paris, 1993]) have been translated into other languages. Many similar works have not been translated: e.g., Kosovo i Metohija u srpskoj istoriji, ed. R. Samardžic (Belgrade, 1989); D. Bogdanović, Knjiga o Kosovu (Belgrade, 1985); and A. Urošević, Etnički procesi na Kosovu tokom turske vladavine (Belgrade, 1987)."
  27. ^ Anscombe 2006, стр. 771. "Malcolm, like the historians of Serbia and Yugoslavia who ignore his findings, overlooks the most valuable indigenous evidence. Unwillingness to consider Ottoman evidence when constructing national history is exemplified by the Serbian historians who commemorated the three-hundredth anniversary of the great migration by compiling a compendium of previously unpublished references to Serbs in contemporary documents, all of them Habsburg in origin and none of them Ottoman."
  28. ^ Славковић Мирић, Божица (2019). „Српско-албански односи у албанском уџбенику за осми разред основне школе на Косову и Метохији”. Транзиција и трансформација - историјско наслеђе и идентитет Србије у 20. веку. 
  29. ^ а б в г д ђ е ж з и ј Ковић 2021, стр. 9-10.

Литература[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Српска_историографија&oldid=27673685”