Пређи на садржај

Српска историографија

С Википедије, слободне енциклопедије
Гроф Ђорђе Бранковић, писац Хроника[1]
Страница из Бранковићевих Хроника
Архимандрит Јован Рајић
Архимандрит Иларион Руварац

Српска историографија је национална историографија српског народа. Обухвата историографска дела, настала у распону од средњовековног раздобља до савременог доба. Према предмету проучавања, српска научна историографија обухвата истраживања у области историје српског народа, почевши од политичке и војне, преко друштвене и економске, до верске и културне историје Срба, како у матичним српским земљама, тако и у српској дијаспори. Као научно-истраживачка дисциплина, српска историографија се развија под окриљем бројних научно-образовних, научно-истраживачких и других стручних установа (академије, факултети, институти, заводи, архиви, музеји).[2]

Обнова српске историографије

[уреди | уреди извор]
Главни чланци: Гроф Ђорђе Бранковић и Јован Рајић

Архимандрит Јован Рајић (1726—1801) је био претеча савремене српске историографије,[3] а његова важност се пореди са значајем Николаја Карамзина за руску историографију.[4] Дело Јована Рајића разликовало се од претходне литературе систематичним излагањем, критичким коришћењем извора, употребом карти, генеалошких таблица и напомена, као и усвајањем европске историјске перспективе, у којој се почетак средњег века везује за досељавање Словена. У том оквиру, заједно са Павлом Јулинцем, први је обликовао почетак српске историје у модерном смислу. Њихова дела представљају кључни почетак модерне српске историографије, којима је српска наука постала део европског историографског круга: Јулинчев Кратак увод у историју порекла славено-српског народа (1765) и Рајићева Историја разних словенских народа, посебице Бугара, Хрвата и Срба (написана 1768, али објављена тек 1794–95).[5]

Историја разних словенских народа представља, по свом садржају и начину излагања, изузетан интелектуални подухват и монументално дело аутора који је изоловано радио. Академик Никола Радојчић, највреднији истраживач историје српске историографије,[6] оценио је да се без претеривања може рећи како је Јован Рајић дао почетак српској историји, а ову заслугу дели са Јулинцем.[6] Иако дело није без недостатака, попут прекомерног фокусирања на средњовековну Рашку, идентификовања неких античких племена као словенских и ослањања на посредне изворе — његов значај остаје пресудан.[6] Као адаптатор европске историјске мисли, Рајић је први у српској литератури систематски обликовао историјску терминологију.[7] У недостатку претходника и у сложеној језичкој ситуацији XVIII века, успешно је уводио стране појмове, титуле и хијерархијске односе, а код њега се први пут јавља термин „феудални“ у значењу које одговара немачком lehnkönig.[7] На основу његове напомене о патаренима, Рајић се може сматрати једним од првих писаца који су се бавили историјом босанске цркве.[7] Кратка историја и Историја Јована Рајића међусобно се допуњују. Обе дека су настале са намером да попуне празнину у познавању националне прошлости.[7] Пре објављивања свог великог дела, Рајић је као преводилац и редактор показао исту тежњу ка ширењу историјског знања изнад личних амбиција,[7] а заједно са Јулинцем српској историографији вратио заборављене почетке и први обухватио период пре Стефана Немање.[7] Својим радом утемељио је модерну српску историографију и представљао културу епохе просвећености.[7]

Српска историографија се затим развијала у дијалогу са европском науком.[8]

Савремена српска историографија

[уреди | уреди извор]

19. век

[уреди | уреди извор]

Развој историографије током XIX века одвијао се под утицајем европског либерализма и позитивистичких идеја. Историја је схватана као средство народног просвећивања и доказивања националног идентитета, док су српски студенти школовани у Немачкој и Француској уносили у домаћу средину критичке методе модерне историографије.[9]

Иларион Руварац се сматра оснивачем критичке школе у српској историографији.[10][11] Српска историографија је била највише фокусирана на национална питања током постојања Друштва српске словесности и Српског ученог друштва (1841—1886).[12]

Прве српске историјске расправе јављају се средином XIX века. Првим аутором овог жанра сматра се Александар Стојачковић (1822–1893), правник и политичар, који је у Српским летописима (1842–1854) обрађивао теме попут рата краља Милутина и Карла Роберта, битке kod Велбуждa и пада босанског краљевства.[9] Док су научни радови Рајића били усмерени на проверу и публиковање извора и написани спрам архивских извора,[13] у XIX веку све више се развијала народна епска историја. Вук Караџић је у песмама видео темељ за тражење историјске истине, што је подстакло шире културно интересовање за епску традицију.[9]

Све до краја XIX века српску историографију нису унапређивале личности школоване за историчаре у савременом смислу.[14] Тај рани, „дилетантски“ период[14] ипак је имао развојну вредност јер су и самоуки аутори задржали критички дух и поставили основу за професионализацију историографске струке.[14]

Панта Срећковић, први професионални историчар Велике школе, био је изразити либерал и родољуб, али је његову Историју српског народа оштро критиковао Иларион Руварац, указујући на методолошке недостатке.[9][15] Руварац и Љубомир Ковачевић заступали су критички приступ заснован на изворима,[9] док је Стојан Новаковић представљао спој народне и научне традиције.[9][16] Његов рад обухватао је истраживање средњовековне историје, издавање извора и анализу српско-турских односа. Руварчева школа се сукобила са школом Панте Срећковића.[17] Рувaрац је истицао да патриотизам подразумева реалистичан и критички однос према прошлости. Раскол између романтичарског и критичког правца трајао је више од деценије и окончан је 1893. године пензионисањем Срећковића.[9] Руварчеви истомишљеници и су временом преузели све катедре за историју на београдској Великој школи (будућем Универзитету).[18] Љубомир Ковачевић је тада преузео наставу, чиме је означен заокрет ка критичкој историографији, која је потом превладала.[9] Нове генерације историчара, школоване у иностранству, наставиле су ову оријентацију,[9] а полемика између романтичара и критичара обликовала је модерну српску историографију као засебну научну дисциплину.[9]

Јиречек заузима централно место у српској и јужнословенској историографији XIX и почетка XX века. Његов рад, заснован на критичком прикупљању и анализи извора, поставио је темеље даљем развоју дисциплине,[19] а његово најпознатије дело, Историја Срба, остало је један од темеља проучавања средњовековне Србије.[19]

Темеље српске црквене историографије поставио је епископ Никодим Милаш (1845—1915).[20] Српска црквена историографија се поклапа са националистичком перспективом садржаном у секуларној српској историографији.[20] Традиција православне цркве и рана српска историографија кроз народну поезију засновану на Косовској бици помогла је у превазилажењу недостатака и спајању старе са тадашњом новом српском државом.[21][22]

Развој у периоду Југославије

[уреди | уреди извор]
Види још: Српски национализам и Југословенски ратови

Период 1945–1991. није у довољној мери искоришћен за примену западних методолошких и теоријских новина. Није у потпуности коришћен ни марксистички приступ, за разлику од појединих земаља источне Европе. Једини југословенски историчар који је доследније настојао да примени марксистичку методологију био је Бранислав Ђурђев у Сарајеву.[23] Бројне публикације из овог периода имале су за циљ стварање мита о партизанској борби, често у облику некритичких хвалоспева упоредивих са средњовековним хагиографијама, што је утицало на углед професије у јавности.[24] Историографија је у периоду комунизма била под великим утицајем владајуће идеологије, која је унапред дефинисала друштвене појаве било као „прогресивне“ или „регресивне“. Научним истраживањима најчешће је остављана улога потврђивања таквих поставки, без простора за научно критичко преиспитивање. Ипак, бројни радови из тог периода били су вредни и до данас имају трајну научну вренодст, посебно на фактографском нивоу. Међу њима се истичу студије академика Андреја Митровића о међуратној историји Југославије и Балканског полуострва, које су у великој мери лишене идеолошких квалификација.[25]

У Југославији након Другог свјетског рата, српски историчари су тврдили да засебна историја народа након уједињења више не постоји, за разлику од словеначких и хрватски историчара коју су тврдити супротно.[26] Од педесетих година 20. вијека па надаље под контролом државе смањене су интелектуалне активности, док се шездесетих година појавила расправа о Другом свјетском рату, што је кулминирало са више радова осамдесетих година.[27]

У послератном периоду историјска географија у Србији добила је повољније услове за развој, посебно захваљујући оснивању Групе за топономастички речник при Историјском институту САНУ 1948. године.[28] Истраживања су обухватила теме манастирских властелинства, жупа, области и градских насеља, као и систематску анализу повеља, старих карата, путописних извора и турских дефтера.[28] Иако су многи пројекти остали недовршени, овај рад је значајно проширио изворну базу и методологију проучавања средњовековне Србије.[28]

Српска историографија је након 1945. године дала мали број радова из области економске и друштвене историје. Није забележен ни већи број истраживања у духу марксистичке идеологије или под утицајем западне историографије. Иако су постојали контакти српских историчара са Фернаном Броделом и другим представницима школе „Анала“, радови тог усмерења нису се појављивали у српској историографији све до после 1990. године. Преводи таквих дела били су такође ретки до осамдесетих. У међународној науци најпознатији представник овог приступа српског порекла, Трајан Стојановић, био је занемарен у домаћој академској заједници. Међу ретким методолошким радовима издвајају се радови Радована Самарџића, Симе Ћирковића, Андреја Митровића и Бранка Петрновића.[23]   

Током посератног периода, иако је Тито осудио националистичке страсти у историографији, хрватски и српски академици су наставили оптуживати једни друге за лажно приказивање историје, посебно оне везане за усташко-нацистички савез.[29] Комунистичка историографија је оспорена осамдесетих година и српски историчари су започели рехабилитацију српског национализма.[30][31] Историчари и други интелектуалци окупљени око Српске академије наука и уметности и Удружења књижевника Србије играли су значајну улогу у образложењу новог историјског наратива.[32][33][34] Процес писања „нове српске историје” текао је паралелно са настајањем етно-националне мобилизације Срба са циљем реорганизације југословенске федерације.[31] Према неким ауторима, четири фактора и извора утицали су на „нову историју”: Српска етно-национална идеологија, Национализам који потиче из црквене историографије и православне цркве, Српска исељеничка пропаганда и митови и Студије о геноциду и холокаусту (током који је дошло до идентификације Срба са Јеврејима, док су злочини над Србима посматрани као једнаки холокаусту).[31]

Осамдесете

[уреди | уреди извор]

Од осамдесетих година започето је преиспитивање идеолошких табуа и промена приступа у историографији. Мит о Јосипу Брозу Титу и његовом наслеђу постепено је демонтриран. Истовремено је реафирмисана улога Равногорског покрета генерала Драгољуба Михаиловића, који је све чешће описиван као антифашистички покрет напуштен од Британаца под утицајем совјетских обавештајаца у британској служби. Историчари из различитих република давали су различите верзије историје некомуннистичких покрета. 50–51 У истом периоду обрађиване су и теме цивилних жртава, нарочито српских, које су раније приписиване искључиво окупатору или „домаћим издајницима“. Историчари су почели да пишу и о жртвама колективизације.[35] Крајем осамдесетих и почетком деведесетих окончан је најобимнији подухват у српској историографији Историја српског народа (1981–1993), која је обухватила период до 1918. године. У њој је учествовало 44 аутора из различитих области. И поред неједнаког квалитета прилога, дело представља синтезу дотадашњих истраживања и прекретницу у развоју дисциплине. У то време појавила се и најзначајнија индивидуална синтеза југословенске историје Стварање Југославије.[36] У осамдесетим су велике тираже постизале и неакадемске публикације о „тајној историји“, које су често засениле академска истраживања.[35]   

Никола Радојчић је систематски проучавао развој српске историографије, поставивши темеље за рад новијих историчара као што су Радован Самарџић и Коста Милутиновић.[37] Савремене студије истичу Стојана Новаковића као централну фигуру напретка српске историографије,[37] док опште токове развоја анализирају Сима Ћирковић и сарадници у зборницима Универзитета у Београду.[37]

Историчар Ђорђе Станковић објавио је двотомно дело Никола Пашић и југословенско питање (1987), које се сматра једним од најзначајнијих доприноса српској историографији у позном 20. веку. Применио је „нови модел свакодневне историје“, залагао се за модернизацију историјских истраживања и спровео пионирска проучавања историје историографије. Од средине осамдесетих до почетка 21. века, Станковић је имао значајну улогу у процесу модернизације српске историографије.[38]

Током осамдесетих и деведесетих година, главни фокус националиситчке историје било је Косово и Метохија. Српски академици, попут Душана Батаковића, добили су великодушну подршку за објављивање националистичких радова који су превођени на друге језике, а други српски историчари као што су Димитрије Богдановић, Радован Самарџић и Атанасије Урошевић написали су сличне радове о Косову.[39] Иако неки српски историчани нису промовисали националистичке ставове, на историјску праксу у Србији утицала су ограничења која је поставио државно промовисани национализам.[39] Фокус истраживања српских историчара био је ограничен само на српско искуство живота под Турцима, а само неколико српских историчара је могло читати османске документе.[39] Због тога, кориштени су хабзбуршки документи као секундарни извор мјесних и важних доказа заснованих на османским документима при састављању националне историје.[40]

У социјалистичком периоду није дошло до слабљења, већ до јачања националних карактера како српске тако и других историографија у Југославији.[41]

Деведесете

[уреди | уреди извор]

Током деведесетих дошло је до смене генерација унутар струке, што је условило и промену тема у истраживањима. Упркос економској кризи, рад историчара био је подржан међународном сарадњом, стипендијама и издавачким програмима. Истовремено је забележен пораст параисториографије и популаризације ненаучних тумачења. У условима рата, кризе и санкција, српски историчари све више су се окретали теорији, новим методолошким приступима и саморефлексији. Један од разлога било је и незадовољство политичком историјом и њеним последицама. Љубодраг Димић и Ђорђе Станковић су 1996. објавили преглед развоја српске историографије у периоду 1945–1965. У исто време поново је анализиран рад Стојана Новаковића и Слободана Јовановића, о којем су одржани научни скупови. Водећи методолог тог доба био је Андреј Митровић, чија су дела од 1991. била усмерена на преиспитивање историографских приступа.[42] Биографије српских историчара, историографа, историја научних друштава и струковних удружења историчара, обрађена је на преко 700 страница обимној Енциклопедији српске историографије (1997) уредника Симе Ћирковића и Радета Михаљчића. Медиевисти су остварили највећи напредак у области социјалне и културне историје, историје свакодневице, менталитета, права и привреде. Врхунац тог рада представља Лексикон српског средњег века (1999) Симе Ћирковића и Радета Михаљчића, на којем је сарађивало 86 аутора из различитих области. 56 У овом периоду поново је обрађена и тема свакодневног живота. Историчари су се бавили црквом, институцијама и деловима друштвене елите, док су историје мањина, изузев немачке и јеврејске, углавном биле занемарене.[43] Српски историчари су у овом периоду имали најтешње контакте са институцијама у земљама немачког говорног подручја, укључујући институције повезане са Џорџом Соросом, као и са School for Slavonic and East European Studies у Лондону.[44]

Користећи идеје и концепте из историографије холокауста, српски историчари заједно са црквеним вођама примјенили су то на Југославију у Другом свјетком рату изједначавајући Србе са Јерврејима, а Хрвате са Нијемцима.[45] У вријеме Милошевићеве власти српски историчари и режим сматрали су да је важно обезбједити подржу истакнутих југословених Јевреја и јеврејских организација о заједничком српско-јеврејском страдању. Због тога, неколико југословених Јевреја пружило је значајну подршку новој српској историографији. Осамдесетих година 20. вијека, српски историчари написали су много дијела о присилном покатоличавању Срба током Другог свјетског рата у Независној Држави Хрватској.[46] Ове дебате између историчара постале су отворено националистичке и ушле су у шире медије. Београдски историчари су током осамдесетих година имали блиске везе са владом, често су се појављивали на телевизији и расправљали о стварним или измишљеним детаљима усташког геноцида над Србима током Другог свјетског рата.[47] Ове расправе су имале утицај на теоријске одбитке који су служили као предуслов за могући етнодемографски инжињеринг који се одржавао у Хрватској.[47] За то вријеме, неки познати српски историчари као што су Василије Крестић и Милорад Екмечић били су на челу националистичког покрета.[48] Године 1996, Крестић је заједно са Радованом Самарџићем био члан комисије која је касније израдила „Меморандум Српске академије наука и уметности” у коме се наводи да су над Србима у Југославији Албанци и Хрвати починили геноцид.[48][49]

Република Србија

[уреди | уреди извор]

Византолог Радивој Радић је писао о теми псеудоситорије и раду псуедоисторичара, који су обасули српску публицистику уносивши псеудонаучне формалције. Он је о њиховом по науку негативном деловању написао књиге Срби пре Адама и после њега (2003) и Клио се стиди: Против злостављања историјске науке (2016).[50][51] Критичку књигу о стању у српској историографији под називом Криза историје: српска историографија и друштвени изазови краја 20. и почетка 21. века су објавили Мирослав Јовановић и Радивој Радић.[52]

Миле Бјелајац је критиковао одређене српске историчаре за „колегијални опортунизам”, односно да не пишу оштре критике или да пишу позитивне рецензије као гест ка колегама.[53]

Божица Славковић Мирић са Института за новију историју Србије на основу албанског уџбеника за историје за осми разред са Косова и Метохије, закључује да један уџбеник и образовање у јужној покрајини потенцира „албанске области од Косова до Чамерије“, искривљујуе или прећуткује одређене историјске чињенице, вишеструко увећава број жртава током ратова и ствара вештачку албанску државност на Косову и Метохији.[54]

Дејан Ристић је написао две књиге и неколико додатних радова у којима сажима најчешће заблуде и митове у српској историји.[55]

Одабрана дела

[уреди | уреди извор]
  • Поповић, Васиљ, Источно питање, 1928.[56]
  • Поповић, Васиљ, Европа и српско питање, 1940.[56]
  • Поповић, Васиљ, Историја новог века (1492-1815), 1941, 2016[56]
  • Пржић, Илија, Спољна политика Србије (1804-1914), 1939.[56]
  • Гавриловић, Михаило, Јовановић, Слободан, Спољна политика Србије у 19. веку, Српски књижевни гласник, 1901.[56]
  • Живојиновић, Драгољуб, Успон Европе, 1985, 2003.[56]
  • Екмечић, Милорад, Дуго кретање између орања и клања: Историја Срба у новом веку, 2007, 2011.[56]
  • Попов, Чедомир, Источно питање и српска револуција (1804-1918), 2008.[56]
  • Распоповић, Радослав, Историја дипломатије Црне Горе, 2009.[56]
  • Поповић, Богдан Љ, Дипломатска историја Србије, 2010.[56]
  • Тадић, Дејан, Дипломатија Српске православне цркве у XVI и XVII веку, 2020.[56]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Samardžić, Nikola (2014). „Traganje za nacionalnim identitetom u istoriografiji i kulturi srpskog baroka i prosvetiteljstva”. Desničini susret. 
  2. ^ Ћирковић & Михаљчић 1997.
  3. ^ Boia 1989, стр. 343
  4. ^ University of Colorado (1956). Journal of Central European Affairs. 16. Boulder, Colorado: University of Colorado. стр. 23. 
  5. ^ Ćirković 2007, стр. 229.
  6. ^ а б в Ćirković 2007, стр. 63-69.
  7. ^ а б в г д ђ е Ćirković 2007, стр. 71-80.
  8. ^ Ћирковић, Сима М.; Михальчић, Раде (1997). Енциклопедија српске историографије (на језику: српски). Knowledge. стр. 10—13. ISBN 978-86-80269-35-1. 
  9. ^ а б в г д ђ е ж з и Ćirković 2007, стр. 93-102.
  10. ^ Serbian Studies. 45. North American Society for Serbian Studies. 1986. стр. 180. „Among these historians he points out the significance of Jovan Rajic (1726-1801) and Ilarion Ruvarac (1832-1905). The former indeed "stood on the threshold between the enlightenment and the age of romanticism" and later, as the principal representative and founder of the critical school of Serbian historiography, took "the first relatively objective look at …” 
  11. ^ Matthew Anthony Fitzsimons; Alfred George Pundt; Nowell, Charles E. (1967). The development of historiography. Kennikat Press. стр. 348. „Ruvarac (1832-1905) belonged to the rigidly scientific, relentlessly analytic school of historiography which held that the … the school of Ruvarac triumphed in the end, and by the early 1880's Serbian historiography was definitely founded in …” 
  12. ^ Stephenson 2010, стр. 482.
  13. ^ Stepanović, Milan. „SOMBORAC – PRVI SAVREMENI SRPSKI ISTORIČAR (ALEKSANDAR STOJAČKOVIĆ) – Ravnoplov” (на језику: енглески). Приступљено 2025-08-25. 
  14. ^ а б в Ćirković 2007, стр. 106-109.
  15. ^ Ćirković 2007, стр. 153.
  16. ^ Ćirković 2007, стр. 113-114.
  17. ^ Philip Lawrence Harriman; Salvadori, Massimo (1953). Contemporary Social Science. Stackpole Company. стр. 255. 
  18. ^ Marković 2004, стр. 46.
  19. ^ а б Ćirković 2007, стр. 136-142.
  20. ^ а б Perica 2002, стр. 72.
  21. ^ Velikonja 2003, стр. 95.
  22. ^ Bennett & Žagar 2004, стр. 99
  23. ^ а б Marković 2004, стр. 48.
  24. ^ Marković 2004, стр. 49.
  25. ^ Ристић, Иван Т. (2013). „ИСТРАЖИВАЊА МЕЂУРАТНЕ ИСТОРИЈЕ БАЛКАНА У САВРЕМЕНОЈ СРПСКОЈ ИСТОРИОГРАФИЈИ (последњих десет година): ТРАДИЦИОНАЛНИ И НОВИ ПРИСТУПИ”. Хуманизација универзитета: тематски зборник радова: 544. 
  26. ^ Klemenčič, Matjaž; Žagar, Mitja (2004). The former Yugoslavia's diverse peoples: A reference sourcebook. Abc-Clio. стр. 99. ISBN 978-1-57607-294-3. 
  27. ^ Cox, John K. (2002). The history of Serbia. Greenwood Publishing Group. стр. 118. ISBN 978-0-313-31290-8. 
  28. ^ а б в Ćirković 2007, стр. 172-182.
  29. ^ Kolander, Patricia (1999). „"Malevolent Partnership of Blatant Opportunism?" Croat-German Relations, 1919–1941”. Ур.: Bullivant, Keith; Giles, Geoffrey J.; Pape, Walter. Germany and Eastern Europe: Cultural identities and cultural differences. Rodopi. стр. 267. ISBN 978-90-420-0678-2. 
  30. ^ Brunnbauer, Ulf (2011). „Historical Writing in the Balkans”. Ур.: Woolf, Daniel; Schneider, Axel. The Oxford History of Historical Writing: Volume 5: Historical Writing Since 1945. Oxford University Press. стр. 364. ISBN 978-0-19-922599-6. 
  31. ^ а б в Perica 2002, стр. 147.
  32. ^ Bieber & Galijaš 2016, стр. 117
  33. ^ Ramet 2002, стр. 19.
  34. ^ Ramet, Sabrina P. (2006). The three Yugoslavias: State-building and legitimation, 1918–2005. Indiana University Press. стр. 322. ISBN 978-0-253-34656-8. 
  35. ^ а б Marković 2004, стр. 52.
  36. ^ Marković 2004, стр. 53.
  37. ^ а б в Ćirković 2007, стр. 110.
  38. ^ Antolović, Mihael; Šimunović Bešlin, Biljana (2018). „History as Vallis Aurea. Đorđe Stanković and the Modernization of Serbian Historiography”. Tokovi istorije. 3: 112, 134. 
  39. ^ а б в Anscombe 2006, стр. 761. "Even if some Serbian historians have not promoted a consciously nationalistic view, history as practised in Serbia has observed the constraints imposed by state-sponsored nationalism. As suggested in Part I, nation-building states in former Ottoman territories have used their influence over education, support for and dissemination of research, and the media to draw implicit, and sometimes explicit, boundaries for acceptable historical interpretation. Minor variations on the established narrative may be allowed, but even less overtly ideological historians remain chroniclers of the nation. As in most other post-Ottoman states, few historians in Serbia are able to read Ottoman texts: the focus of their research is confined to Serbs and Serbian lands under 'the Turks'. In the 1980s and 1990s, overtly nationalist Serbian scholars such as Dušan Bataković received the most generous support for the publication of their work. [2] The focus of much of such nationalist history was Kosovo. Footnote: [2] Bataković wrote a series of nationalist works on Kosovo, of which several (The Kosovo Chronicles [Belgrade, 1992] and Kosovo, la spirals de la haine [Paris, 1993]) have been translated into other languages. Many similar works have not been translated: e.g., Kosovo i Metohija u srpskoj istoriji, ed. R. Samardžic (Belgrade, 1989); D. Bogdanović, Knjiga o Kosovu (Belgrade, 1985); and A. Urošević, Etnički procesi na Kosovu tokom turske vladavine (Belgrade, 1987)."
  40. ^ Anscombe 2006, стр. 771. "Malcolm, like the historians of Serbia and Yugoslavia who ignore his findings, overlooks the most valuable indigenous evidence. Unwillingness to consider Ottoman evidence when constructing national history is exemplified by the Serbian historians who commemorated the three-hundredth anniversary of the great migration by compiling a compendium of previously unpublished references to Serbs in contemporary documents, all of them Habsburg in origin and none of them Ottoman."
  41. ^ Ćirković 2007, стр. 284.
  42. ^ Marković 2004, стр. 56.
  43. ^ Marković 2004, стр. 57-59.
  44. ^ Marković 2004, стр. 61.
  45. ^ Perica 2002, стр. 150.
  46. ^ Aleksov 2007, стр. 106.
  47. ^ а б Stojanović 2011, стр. 221.
  48. ^ а б Armour, Ian D. (2014). Apple of Discord: The" Hungarian Factor" in Austro-Serbian Relations, 1867–1881. Purdue University Press. стр. xvii. ISBN 978-1-55753-683-9. 
  49. ^ Ramet 2002, стр. 19–20.
  50. ^ Evropa, Radio Slobodna (2007-12-13). „Srbi pre Adama i posle njega”. Radio Slobodna Evropa (на језику: српскохрватски). Приступљено 2025-09-16. 
  51. ^ S, M. „Čega se stidi Klio, muza istorije”. Politika Online. Приступљено 2025-09-16. 
  52. ^ Антоловић, Michael Antolović/ Михаел. „Kriza istorije – Miroslav Jovanović, Radivoj Radić, Kriza istorije. Srpska istoriografija i društveni izazovi kraja 20. i početka 21. veka, Beograd: Udruženje za društvenu istoriju, 2009. (Book review)”. 
  53. ^ Бјелајац, Миле (2018). „Српска историографија данас – тематски разговори∗”. Токови историје: 166—170. 
  54. ^ Славковић Мирић, Божица (2019). „Српско-албански односи у албанском уџбенику за осми разред основне школе на Косову и Метохији”. Транзиција и трансформација - историјско наслеђе и идентитет Србије у 20. веку. 
  55. ^ „Mitovi srpske istorije”. Glas Podrinja (на језику: српски). Приступљено 2025-11-08. 
  56. ^ а б в г д ђ е ж з и ј Ковић 2021, стр. 9-10.

Литература

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Српска_историографија&oldid=30518426”