Српска књижевност

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Српска култура
Coat of arms of the Nemanic Dynasty.svg
Живот и обичаји
Уметност
Образовање и наука
Издаваштво и медији
Споменици
Разно

Српска књижевност је књижевност писана на српском језику.

Средњовековна књижевност[уреди | уреди извор]

Најстарији сачувани рукопис и споменик старе српске књижевности писан на српском језику је Мирослављево јеванђеље, литургијска књига од 362 странице писана у прелазној форми између старословенског и српско-словенског језика[тражи се извор] која је написана осамдесетих година 12. вијека. Филолошким анализама је утврђено да су на тексту радила два писара од којих се потписао само један у четири кратка записа и то као Глигорије, Глигор и Григорије. Постоје мишљења да је запис Версамелеон аутров потпис. Данас се то мишљење не заступа. Писано је за хумског кнеза Мирослава, сина Завидиног, брата Стефана Немање.

Вјероватно је настало у манастисру Св. Петра и Павла у Бијелом Пољу. Постоји и теорија да је настало у манастру Хиландару. Урађено је фототипско издање у Јужноафричкој Републици. 2001. године УНЕСКО га је уврстио у своју библиотеку „Памћење свијета“

Дубровачка књижевност[уреди | уреди извор]

Професорка дубровачке књижевности Светлана Стипчевић сматра да целокупна дубровачка књижевност припада и српском књижевном корпусу, као и да су становишта да ексклузивитет на дубровачку књижевност полажу друге културе нема исходиште у науци, већ у политици. Она закључује да делимични губитак интереса српске интелигенције за дубровачке студије произилази из заузимања становишта по којем је Србин и део српске културе искључиво православац, што је супротно од погледа Вука Караџића о Србима ”сва три закона”.[1]

За најстарије дело ренесансе у Дубровнику узимају се три стиха која је 1421. године на празној страни „Царинског статута“, ћирилицом записао Џонко Каличевић.[2]

За најважније ауторе сматрају се Иван Гундулић и Марин Држић.

У 19. и почетком 20. века је деловао значајан покрет Срба католика у Дубровнику, са својом књижевношћу и културом.[1]

Сви рани историчари књижевности и издавачи уврштавају засебну дубровачку у корпус српске књижевности, попут: Јована Суботића, Светислава Вуловића, Стојана Новаковића, Петра Колендића, Јована Живановића Јорја Тадића, Александра Белића, Павла Поповића и Мирослава Пантића.[3]

Јефто Поповић 1827. штампа Осман Ивана Гундулића на ћирилици а две године раније Јован Суботић у Бечу издаје антологију српске књижевности коју је поделио на старију дубровачку и новију српску.[3]

Дубровачка књижевност је значајно утицала на Вукову реформу (употреба слова Х) као и писање Петра II Петровић Његоша, Бранка Радичевића, Јована Илића, Љубомира Ненадовића и Милоша Црњанског.[3]

Књижевност барока и барокних тенденција[уреди | уреди извор]

Српска књижевност барока стварана је у облику поезије, епске поезије, путописа, историјских списа, драма и беседништва.[4]

Најзначајнији писци су Захарије Орфелин, Гаврил Стефановић Венцловић и Јован Рајић.

Књижевност просвјетитељства[уреди | уреди извор]

Све до 70-их година XVIII века просвета и књижевност задржале су претежно доминантан утицај цркве. Школе се оснивају уз цркве или архијерејске столице. У њима предају углавном свештеници, а настава иако обухвата и свјетовне предмете, има претежно духовни садржај. Књижевност је црквена, језик такође: и једно и друго налазе се под руским црквеним и културним утицајем[5][6]. Централна личност српског просветитељства јесте Доситеј Обрадовић[7].

Српски народни препород[уреди | уреди извор]

Српски народни препород односи се на период у историја српске културе између 18. века и независности 1878. године. Током овог периода долази до културног успона и значајног уметничког стваралаштва. Истакнути представници су: Лукијан Мушицки, Сима Милутиновић Сарајлија, Јован Стерија Поповић, Вук Стефановић Караџић, Петар II Петровић Његош, Стјепан Митров Љубиша, Филип Вишњић, Ђура Јакшић, Јован Пачић, Милица Стојадиновић Српкиња, Јован Јовановић-Змај, Лаза Костић, Никола Боројевић, Доситеј Обрадовић, Ђорђе Марковић Кодер, Павле Соларић, Сава Мркаљ, Јован Дошеновић, Лука Милованов Георгијевић, Јоаким Вујић, Глигорије Трлајић, Платон Атанацковић и Васа Живковић.

Књижевност романтизма[уреди | уреди извор]

Епоха српског романтизма[8] стоји у знаку Вука Караџића и његове борбе за афирмацију народног језика. Практично сви велики српски романтичари били су присталице Вукових идеја, и инспирисали су се народном поезијом, за чије систематско сакупљање Вук има највеће заслуге. Окренутост народној, 'наивној' књижевности једна је од романтичарских црта која вуче порекло од Русоових идеја о првобитном, неисквареном човеку. Код Срба, као и код многих других европских народа који су се у то доба налазили под политичком и културном хегемонијом страних земаља, ово доба поклапа се са добом националног буђења и културног препорода. Вуков рад такође је наишао на одушевљење многих водећих европских романтичара, као што su Гете, Андерсен, Ламартин, а ова позитивна рецепција додатно је појачала националну самосвест. Књижевно стваралаштво Срба у овом раздобљу је углавном лирско, али никако не трба сметнути са ума да су неки од најзначајнијих песника писали и у епској форми, као, на пример, Сима Милутиновић Сарајлија[9]; поред тога треба споменути и да је Његош[10] најбитнија дела писао у форми драмског спева. Међу лиричарима, истичу се следећи песници: Бранко Радичевић[11], Ђура Јакшић[12], Јован Јовановић Змај[13] и Лаза Костић[14].

Књижевност реализма[уреди | уреди извор]

Српски писци: Милован Глишић, Александар Сумбатов Јужин, Бранислав Нушић (седе), Драгомир Брзак и Јанко Веселиновић.

У епохи српског реализма[15] доминирају прозни жанрови - роман и, нарочито, приповетка. Међутим, ваља напоменути да реализам, као доминанта сложеног књижевног дискурса у српској књижевости, нарочито њеној линији коју Јован Деретић[16] дефинише као историјску, далеко надилази оквире епохе. Најзначајнијим представницима саме епохе реализма обично се сматрају: Светозар Марковић (теоретичар)[17], Јаков Игњатовић[18][19], Милован Глишић[20], Лаза Лазаревић[21], Јанко Веселиновић[22], Илија Вукићевић, Симо Матавуљ, Стеван Сремац, Радоје Домановић, Војислав Илић (песник), Бранислав Нушић (који се највише остварио у драмској књижевности, и који је наставио да пише и у наредним периодима - модерној и међуратној књижевности).

Модерна књижевност[уреди | уреди извор]

Књижевни тренд прве и друге деценије 20. века на српском се назива модерном књижевношћу. Њени утицаји долазили су од водећих књижевних покрета у Европи, нарочито симболизма и психолошког романа, али више кроз расположење и естетску компоненту, а не из књижевног заната. То се манифестовало у делима Јована Дучића и Милана Ракића, двојице песничких дипломата. Трећи водећи песник у то време био је Алекса Шантић чија је поезија била мање суптилна, али испуњена емоцијама и искреношћу. Били су популарни због свог домољубног, романтичног и друштвеног изгледа.

Остали песници као што су Вељко Петровић, Милутин Бојић, Сима Пандуровић, Владислав Петковић Дис, Милорад Митровић, Стеван М. Луковић, Владимир Станимировић, Даница Марковић, Велимир Рајић, Стеван Бешевић, Милорад Павловић, Милан Ћурчин, Милорад Петровић Сељанчица, сви су узели другачије стазе и показали су велику софистицираност и напредак, не само у свом занату, већ и у свету. Већина је била песимистична у својим изгледима, а истовремено домољубна у јеку бурних догађаја који су тада кулминирали у борби за Стару Србију, Балканске ратове и Први светски рат.

Осетила се и нова генерација прозних писаца, Светозар Ћоровић, Јанко Веселиновић, Вељко Милићевић и Борисав Станковић са својим главним делима, Нечиста крв и Коштана. Нечиста крв се данас сматра једним од најмоћнијих српских романа тог периода. Његов је свет град Врање напуњен традицијом, где су се Словени међу собом поделили које су они етничке припадности: српске, бугарске, грчке или новостворене македонске.

Ово место трговаца и земљопоседника излазило је заједно са Турцима који су се повлачили из региона, након дуге борбе за Стару Србију 1903-1911, и Балканске ратове. Једнако тако, Светозар Ћоровић приказао је своју родну Херцеговину, где је промена муслиманског становништва током босанске кризе и после била најоштрија. Потом је уследила изразита лирска проза Петра Кочића и тражење независности Босне и Херцеговине и њеног природног уједињења са Србијом. У његовој чувеној приповеци "Јазавац пред судом" аустро-угарске власти се ругају својој спремности да владају над другима, укључујући Словене.

Све ове писце подржали су српски критичари образовани на Западу. На пример, Богдан Поповић, Павле Поповић, Љубомир Недић, Слободан Јовановић, Бранко Лазаревић, Војислав Јовановић Марамбо и Јован Скерлић. Скерлић је са својим историјским прегледом српске књижевности, и Богдан Поповић својим рафинираним западњачким школским естетизмом не само вагао пишчева достигнућа, већ је указивао и на смер правца модерне светске књижевности према њима.

У 20. веку српска књижевност је процветала и појавио се велики број младих и талентованих писаца.

Најпознатији аутори су Иво Андрић, Милош Црњански, Меша Селимовић, Борислав Пекић, Бранко Миљковић, Данило Киш, Милорад Павић, Давид Албахари, Миодраг Булатовић, Игор Маројевић, Мирослав Јосић Вишњић, Добрица Ћосић, Зоран Живковић, Владимир Арсенијевић, Владислав Бајац и многи други.

Јелена Димитријевић и Исидора Секулић две су књижевнице раног двадесетог века, док су Светлана Велмар-Јанковић и Гордана Куић данас најпознатије женске романопискиње у Србији.

Милорад Павић је можда најцењенији српски аутор данас, пре свега због Хазарског речника, који је преведен на 24 језика.

Награде и удружења[уреди | уреди извор]

Значајне књижевне награде су НИН-ова награда, Његошева награда, Бранкова награда, Награда за животно дело Друштва књижевника Војводине, Награда Бранко Миљковић и друге.

Водећа књижевна удружења у Србији су Удружење књижевника Србије (УКС) и Друштво књижевника Војводине (ДКВ).

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. 1,0 1,1 Stipčević, Svetlana (2004). Dubrovačke studije. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. стр. 10. ISBN 86-17-11827-x Проверите вредност параметра |isbn=: invalid character (помоћ). 
  2. ^ Milanović, Aleksandar (2004). Kratka istorija srpskog književnog jezika. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. 
  3. 3,0 3,1 3,2 Мрдежа Антонина, Дивна (2007). „Интерпретације идентитета старих хрватских писаца”. 33. 
  4. ^ „Projekat Rastko: Milorad Pavić: Barok”. www.rastko.rs. Приступљено 2020-04-28. 
  5. ^ „Просветитељство”. Opusteno.rs. 
  6. ^ „Српска Књижевност Епохе Просветитељства”. Српски језик - Просветитељство. 
  7. ^ „Доситеј Обрадовић”. BOSKE KRAGUJEVAC. 
  8. ^ „Slobodan Rakitić - Antologija poezije srpskog romantizma”. riznicasrpska.net. 
  9. ^ „Небом осијани пјесник: 171 година од смрти Сима Сарајлије”. ИН4С портал. 
  10. ^ „Петар II Петровић Његош: Биографија”. Петар II Петровић Његош. 
  11. ^ „Бранко Радичевић”. Опште образовање. 
  12. ^ „Ђура Јакшић - Биографија”. Biografija.Org. 
  13. ^ „Јован Јовановић Змај”. Ко је чика Јова Змај. 
  14. ^ „Биографија Лазе Костића”. Поезија ноћи; Српска поезија, најлепше песме. 
  15. ^ „Реализам”. Književni blog. 
  16. ^ Деретић, Јован. Историја српске књижевности (PDF). 
  17. ^ „Светозар Марковић”. ГРАД ЗАЈЕЧАР. 
  18. ^ Лековић, Драган. „Јаков Игњатовић - Творац реалистичког романа код Срба”. ART mozaik. Архивирано из оригинала на датум 24. 01. 2019. Приступљено 24. 01. 2019. 
  19. ^ „Јаков Игнјатовић”. Lektire.rs. 
  20. ^ „Милован Глишић”. Biogafija.Org. 
  21. ^ „Биографија: књижевник Лаза Лазаревић”. Оpusteno.rs. 
  22. ^ „Јанко Веселиновић”. Književnici. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]