Српска књижевност

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Српска култура
Grb Nemanjica mini transparent.png
Живот и обичаји
Уметност
  • Архитектура
  • Књижевност
  • Сликарство
  • Графика
  • Вајарство
  • Фотографија
  • Музика
  • Позоришта
  • Кинематографија
  • Споменици
  • Културна добра
  • Светска баштина
  • Архиви
  • Библиотеке
  • Музеји
  • Дворци
  • Тврђаве
  • Манастири
  • Војничка гробља
  • Разно
  • Владари
  • Познати Срби
  • Српска књижевност је књижевност писана на српском језику.

    Најстарији сачувани рукопис и споменик старе српске књижевности писан на српском језику је Мирослављево јеванђеље, литургијска књига од 362 странице писана у прелазној форми између старословенског и српско-словенског језика[тражи се извор] која је написана осамдесетих година 12. вијека. Филолошким анализама је утврђено да су на тексту радила два писара од којих се потписао само један у четири кратка записа и то као Глигорије, Глигор и Григорије. Постоје мишљења да је запис Версамелеон аутров потпис. Данас се то мишљење не заступа. Писано је за хумског кнеза Мирослава, сина Завидиног, брата Стефана Немање.

    Вјероватно је настало у манастисру Св. Петра и Павла у Бијелом Пољу. Постоји и теорија да је настало у манастру Хиландару. Урађено је фототипско издање у Јужноафричкој Републици. 2001. године УНЕСКО га је уврстио у своју библиотеку „Памћење свијета“

    Књижевност просвјетитељства[уреди]

    Све до 70-их година XVIII века просвета и књижевност задржале су претежно доминантан утицај цркве. Школе се оснивају уз цркве или архијерејске столице. У њима предају углавном свештеници, а настава иако обухвата и свјетовне предмете, има претежно духовни садржај. Књижевност је црквена, језик такође: и једно и друго налазе се под руским црквеним и културним утицајем.

    Књижевност романтизма[уреди]

    Епоха српског романтизма стоји у знаку Вука Караџића и његове борбе за афирмацију народног језика. Практично сви велики српски романтичари били су присталице Вукових идеја, и инспирисали су се народном поезијом, за чије систематско сакупљање Вук има највеће заслуге. Окренутост народној, 'наивној' књижевности једна је од романтичарских црта која вуче порекло од Русоових идеја о првобитном, неисквареном човеку. Код Срба, као и код многих других европских народа који су се у то доба налазили под политичком и културном хегемонијом страних земаља, ово доба поклапа се са добом националног буђења и културног препорода. Вуков рад такође је наишао на одушевљење многих водећих европских романтичара, као што је Гете, а ова позитивна рецепција додатно је појачала националну самосвест.

    Књижевно стваралаштво Срба у овом раздобљу је углавном пјесничко. Истичу се следећи песници: Бранко Радичевић, Ђура Јакшић, Јован Јовановић Змај и Лаза Костић.

    Књижевност реализма[уреди]

    У епохи српског реализма доминирају прозни жанрови - роман и, нарочито, приповетка. Најзначајнији представници су: Светозар Марковић (теоретичар), Јаков Игњатовић, Милован Глишић, Лаза Лазаревић, Јанко Веселиновић, Илија Вукићевић, Симо Матавуљ, Стеван Сремац, Радоје Домановић, Војислав Илић (песник), Бранислав Нушић (који се највише остварио у драмској књижевности, и који је наставио да пише и у наредним периодима - модерној и међуратној књижевности).

    Књижевна удружења[уреди]

    Књижевне награде[уреди]

    Српски народни препород[уреди]

    Види још[уреди]

    Литература[уреди]

    Спољашње везе[уреди]