Ова страница је закључана од даљих измена анонимних корисника и новајлија због сумњивог доприноса истих, који треба да се расправи на страници за разговор

Српска православна црква

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Српска православна црква
Flag of the Serbian Orthodox Church.svg
Застава
Coat of arms of Serbian Orthodox Church.png
Грб
Cathedral of Saint Sava, Belgrade.jpg
Основни подаци
Оснивање1219. године
( Српско краљевство)
Обнова1920. године
( Краљевина СХС)
АутокефалностСрпска архиепископија
(1219—1346)
Пећка патријаршија
(1346—1463)
Пећка патријаршија
(1557—1766)
Доба постојања покрајинских цркава
(1766—1920)
Пећка патријаршија
(од 1920)
Канонско признањеканонски призната
Предстојатељархиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски Иринеј
СједиштеПећ и Београд
( Србија)
Канонска јурисдикција Србија
 Босна и Херцеговина
 Црна Гора
 Северна Македонија
 Хрватска
 Словенија
ДијаспораЕвропа — Аустријско-швајцарска, Британско-скандинавска, Диселдорфска и њемачка и Западноевропска епархија
Америка — Српска православна црква у Сјеверној и Јужној Америци
Аустралија — Митрополија аустралијско-новозеландска
Аутономне црквеПравославна охридска архиепископија
Календарјулијански календар
Званични веб-сајт
Број
Архијереја49
Епархија39
Вјерникаоко 12 милиона
Map of Eparchies of Serbian Orthodox Church-sr.svg
Map of Eparchies of Serbian Orthodox Church (Orthodox Ohrid Archbishopric)-sr.svg
Map of Eparchies of Serbian Orthodox Church in Europe-sr.svg
Map of Eparchies of Serbian Orthodox Church in North America-sr.svg
Map of Eparchies of Serbian Orthodox Church in Latin America-sr.svg
Map of Eparchies of Serbian Orthodox Church in Oceania-sr.svg
Српска култура
Grb Nemanjica mini transparent.png
Живот и обичаји
Уметност
Споменици
Разно

Српска православна црква (СПЦ) јесте помесна и аутокефална црква са достојанством патријаршије. Налази се на шестом месту у диптиху.

Историја

Срби су примили хришћанство у 7. веку, али тада још нису имали сопствену црквену организацију. Потпадали су под јурисдикцију Охридске архиепископије. Свети Сава (Растко Немањић) је 1219. године рукоположен од стране патријарха Манојла I Цариградског у Никеји за „архиепископа српских и приморских земаља“, а српска црква добија аутокефалност и достојанство архиепископија. Од тада се српски архиепископ бирао и посвећивао у српској земљи.

Оснивању Архиепископије пећке огорчено се супротставио охридски архиепископ Димитрије Хоматијан, под чијом је јурисдикцијом у, Никејском царству супростављеној, Епирској деспотовини била, али без успеха. На територији данашње Македоније, хришћанство је познато још од времена апостола Павла. Од 4. до 6. века Охридска архиепископија је наизменично зависила од Рима и Цариграда. Крајем 9. и почетком 11. века је имала аутокефални статус, као архиепископија, а затим и као патријаршија, с центром у Охриду.

Српска архиепископија постојала је све до 1346. године. Како је земља била без градских насеља, епархијска средишта су била у манастирима. Средиште архиепископије је било у манастиру Жича, а од 1253. године у ПећиАрхиепископија пећка.

Како би могао да крунише Душана Силног за цара, Српски архиепископ Јоаникије II је уздигнут на ранг патријарха, а Српска архиепископија је уздигнута на достојанство патријаршије године 1346. на црквеном сабору у Скопљу. Том свечаном чину су присуствовали бугарски патријарх, охридски архиепископ, српски епископи и светогорско монаштво. Средиште српског патријарха се налазило у Пећ и због тога је патријаршија названа Пећка патријаршија. Године 1350, Цариградска патријаршија је реаговала анатемом и одлучењем од Цркве српског цара, патријарха и народа. Услед тога је настао раскол који је трајао све до 1375. године.

У унутрашњем црквеном развитку није било значајнијих промена. Патријарх је, попут царева Стефана Душана, Стефана Уроша и Симеона Синише, носио титулу „патријарха Срба и Грка“, а патријаршија је добила положај и привилегије по узору на Цариградску патријаршију. Основано је неколико нових епископија, а неколико епископија је уздигнуто на ранг митрополије.

Са османским провалама настају тешка времена за Српску патријаршију. Многи средњовековни српски манастири су запустели или им се чак губи траг због турских разарања. Падом Србије под турску власт 1459. године, тадашња Пећка патријаршија је била укинута, а затим је обновљена 1557. године. Нестанком српске државе, српска црква постаје уз верски и национално-политички центар српског народа. Црквени поглавари постају и народне вође — етнарси. Основна функција етнарха састојала се у прикупљању пореза намењених султану и централним органима царевине. У време патријарха Макарија Соколовића (1557—1571) јурисдикција патријаршије покрива широку територију од Охрида до Будима. Црквени поглавари су подизали или подржавали многе буне против османлијских власти. Све ће то уродити укидањем српске патријаршије од стране султана Мустафе III 1766. године.

Од 1766. године српска црква потпада под јурисдикцију Цариградске патријаршије, а већину епископа чинили су ГрциФанариоти. Велики број Срба је емигрирао на подручје Аустрије, а катедра архиепископа пећког је била премештена из Пећ у Сремске Карловце, а затим је 1848. године уздигнута на ранг патријаршије.

Након успоставе српске аутономије 1832. године, у Београду је била проглашена аутономна митрополија под јурисдикцијом Цариградске патријаршије, а 1879. године је добила аутокефалност.

У току балканских ратова (1912—1913) у састав Београдске митрополије су ушле и епархије: Скопска, Велешко-дебарска и Призренска.

Све до 1920. године не постоји јединствена црквена организација код Срба и тај период у историографији се назива добом постојања покрајинских цркава. Најзначајнија од свих покрајинских цркава била је Карловачка митрополија са седиштем у Сремским Карловцима.

Стварањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (1918) створени су услови и за црквено уједињење. Од 1920. године средиште српске цркве је у Београду, а црква има достојанство патријаршије. Цариградска патријаршија је убрзо признала уједињење покрајинских српских цркава и стварање патријаршије посебним томосом.

Устројство

Српска православна црква (обновљена Пећка патријаршија) јесте једна, недељива и аутокефална помесна црква која одржава литургијско, догматско и канонско јединство са осталим помесним црквама. Њен основни црквеноправни акт је Устав Српске православне цркве. Помесна црква се управља на основу Светог писма и Светог предања, правила васељенских сабора и од њих признатих правила светих апостола, помесних сабора и светих отаца, као и Устава СПЦ и уредаба, правилника и начелних одлука надлежних црквених власти.

На челу Српске православне цркве стоји патријарх српски (пуна титула „архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски”) као њен врховни поглавар. Патријарх је председник Светог архијерејског сабора,​ Светог архијерејског синода и Патријаршијског управног одбора. Патријарх има сва права и дужности епархијског архијереја у својој Архиепископији београдско-карловачкој и њом управља уз помоћ својих викарних епископа.

Највише црквене власти, тела и органи су: Свети архијерејски сабор, Свети архијерејски синод, Велики црквени суд и Патријаршијски управни одбор. На челу свих ових црквених власти, осим Великог црквеног суда, налази се патријарх српски.

Свети архијерејски сабор Српске православне цркве је највише јерархијско представништво, црквенозаконодавна власт и врховна судска власт. Сабор састављају сви епархијски архијереји под председништвом патријарха. У раду Сабора без права одлучивања учествују и викарни епископи, а умировљени епископи по позиву. Свети архијерејски синод Српске православне цркве је највиша извршна (управна и надзорна) власт. Првостепени је суд за несугласице и кривице архијереја. Синод састављају патријарх и четири епархијска архијереја.

Велики црквени суд Српске православне цркве је виша црквена судска власт за кривице свештеника, монаха и световњака и за црквенобрачне спорове, као и за све црквене спорове унутрашње црквене управе који не спадају у судску надлежност Сабора и Синода. Председник Великог црквеног суда је један од чланова Синода. Патријаршијски управни одбор Српске православне цркве је врховна извршна (управна и надзорна) власт над црквено-самоуправним органима. Састављају га патријарх, два члана Светог архијерејског синода, један представник манастира, три свештеника и седам световњака.

У Београду постоји Музеј Српске православне цркве[1] чији је најстарији експонат Дечанско апокрифно јеванђеље из 13. века.[2] Обновљена поставка Музеја свечано је отворена 31. маја 2013. године.[3]

Српска православна црква додељује Орден Светог Саве, а од 2009. године уведено је и шест нових одликовања.[4]

Епархије

Српска православна црква је епископална. Епархије су главне црквенојерархијске и црквеносамоуправне јединице. Непосредни поглавар епархије је епархијски архијереј. Епархију чине архијерејска намесништва,​ црквене општине,​ парохије и манастири.

Канонска територија и дијаспора Српске православне цркве подељена је на укупно 39 епархија:

  • 1 архиепископију;
  • 4 митрополије;
  • 34 епархије.

Под јурисдикцијским границама Српске патријаршије налази се Православна охридска архиепископија са статусом аутономне цркве.


Светитељи Српске православне цркве

Свети Сава први архиепископ аутокефалне Српске православне цркве

Најзначајнији светитељи Српске православне цркве су:

и још велики број светитеља, преподобних, великомученика и мученика који су пострадали исповедајући православну веру.

Храмови и манастири

Српска православна црква има велики број храмова и манастира. Међу најпознатије и најзначајније спадају:

Многи од ових манастира и цркава су настали у време Немањића (12. век) и имају иконе и фреске од изузетног значаја и вредности за целокупну светску културу, а нарочито за хришћанску културу и цивилизацију. Стога је УНЕСКО на листу светске културне баштине до сада уврстио манастире: Високи Дечани, Студеница и Сопоћани, док се у поступку налазе и манастири: Грачаница и Пећка патријаршија, као и црква Богородице Љевишке у Призрену.

Критика Српске православне цркве

Током година Српска православна црква је била мета различитих критика. Критике верског живота у Србији је изнео још Доситеј Обрадовић у свом делу Савети здравог разума (арх. Совјети здраваго разума) први пут објављеном у Лајпцигу 1784. године.

Совјети здравога разума садрже пет поглавља, и то три трактата из етике – о љубави, врлини и пороку – и два аутобиографски заснована есеја у којима је изнео занимљиве податке о свом књижевном раду и даље развио практичну страну свог просветитељског учења. [5] Књига представља критику српског народног и црквеног живота са просветитељских позиција. Садржи изабране мисли и савете учених преведене људи са разних језика. У Саветима здравог разума Доситеј пише:

„"Боље је много једну паметну и полезну књигу с коликим му драго трошком дати да се на наш језик преведе и наштампа него дванаест звонара сазидати и у све њи велика звона поизвешати! Књиге, браћо моја, књиге, а не звона и прапорце!" [6]

Мирко Ђорђевић је један од новијих критичара познат по критици веза Српске православне цркве са национализмом.[7] Залагао се за одвајање цркве од државе и за темељне реформе Српске православне цркве. Иако је у јавности био познат као социолог религије, верски аналитичар и стручњак за верска питања, у црквеним круговима је често био оспораван и наглашавано је да нема формално социолошко или теолошко образовање.

Ђорђевић је сматрао да је утицај СПЦ као политичке снаге у друштву огроман. Веровао је да су водећи људи СПЦ данас такозвани јустиновци и николајевци који су својим конзервативним схватањима у сукобу са тековинама модерног друштва.[8]

„Зна се већ вековима да клерикализација наноси огромну штету друштву, али се мање зна, или се то неће рећи, да клерикализација наноси још већу штету Цркви.[9]

Ђорђевић је веровао да је Српска православна црква одиграла битну улогу у довођењу Слободана Милошевића на власт својом идеолошком логистиком, којом је замењена некадашња комунистичка реторика. Сматрао је да су се 1989. срели Милошевићев политички национализам и етнофилетизам. Током Милошевићевог говора на Газиместану, вијорили су се заједно црквени барјаци са крстом и комунистички са српом и чекићем.[10] Наводио да је црква данас заузела место доминантног политичког фактора какав је у једнопартијском систему био Централни Комитет.[11]

Коментаришући благосиљање егзекутора уочи масакра у Сребреници, Ђорђевић је изјавио да Српска православна црква „није била само сведок већ и саучесник у минулом рату“ и да је време да се суочи са прошлошћу, што је и њена хришћанска обавеза.[12] Он је предлагао да српски патријарх са свештенством крене пешице од Зворника према Сребреници и јавно се извини народу тамо.[13] Сматрао је да су Српској православној цркви неопходне темељне реформе.[14]

Милорад Томић, историчар из Београда и аутор књиге Српска православна црква у рату и ратови у њој,[15] је још један од новијих критичара СПЦ. Књига се бави улогом Српске православне цркве у југословенским ратовима, али се критички осврће и на остале периоде историје цркве.

Томанић наводи да је управо захваљујући Душановим освајачким ратовима Србија је постала царевина, а самим тим и Српска црква - патријаршија:

„ И Српска црква је створена, учвршћена и увећана на људској крви и то углавном делањем тројице најистакнутијих представника династије Немањића: Стефана Немање, краља Милутина и цара Душана ... Без мача светог краља Милутина Српска црква се не би тако увећала и засијала пуним сјајем. И на крају, без освајања и насиља цара Душана, којег су с разлогом назвали Силни, без попаљених градова и села, без "прекланих вратова" Грка и Албанаца, нити би се Душан могао прогласити царем, нити би Српска црква могла постати патријаршија. Колико год то сурово звучало, закључак је јасан: Српска црква, као и све друге хришћанске, утемељена је, учвршћена (покољи богумила) и увећана, тј. подигнута на патријаршијски ниво (страдања Грка и Албанаца), на људској крви.[16]

Посебно критикује улогу СПЦ у југословенским ратовима и њихов лицемеран однос према појединим гресима:

„ Током 90-их година ни Сабор ни Синод СПЦ нису ниједном препоручили српским православним свештеницима да не дају причест онима који су ратујући у Хрватској, БиХ и на Косову починили тешке злочине, крађе, силовања. Али су зато посаветовали свештенство да ускрати причест гинеколозима, акушеркама и, наравно, женама и девојкама које се одлуче на побачај.”

Он тврди да су интереси српске цркве и "српства" једини разлог због којих је православни Србин могао "законито" да убија, а да при томе не стрепи од судњега дана.[16]

Калуђери

Калуђери је песма Ђуре Јакшића написана око 1877. године. [17] У песми се критикује тадашњи калуђерски живот у манастирима Српске православне цркве. Песма калуђери краси све антологије новије српске лирике.[тражи се извор] Због ове песме, Јакшић је постао омржен међу неким припадницима Српске православне цркве. Његова биста је уклоњена из порте Манастира Липар код Крагујевца на захтев архимандрита Саве који је сматрао да јој није место у манастирској порти јер је „Ђура био развратник и незнабожац“. Биста је касније пронађена на градској депонији.[18] Након њеног повратка у манастир, биста је касније поново уклањана.[тражи се извор] Сава је бисту више пута бацао у смеће, а полиција ју је враћала.[19]

Законска регулатива

Законом о црквама и верским заједницама Републике Србије који је донет 2006. године у члану 11, ставци Српска Православна Црква стоји:

„Српској Православној Цркви признаје се континуитет са правним субјективитетом стеченим на основу Начертанија о духовној власти (Одлука Народне Скупштине Књажевства Србског од 21. маја 1836. године) и Закона о Српској Православној Цркви ("Службене новине Краљевине Југославије", број 269/1929). Српска Православна Црква има изузетну историјску, државотворну и цивилизацијску улогу у обликовању, очувању и развијању идентитета српског народа.”

— Закон о црквама и верским заједницама Републике Србије

. [20]

Српска православна црква не плаћа порез на робу и услуге, тиме директно крши закон Р. Србије. [21] [22] [23] [24] [25] [26] [27] Иако је законски регистрована црква у регистру цркава и верских заједница Републике Србије. [28] Према закону она је порески обвезник на промет робе и услуга, које остварује на територије Р. Србије тј. у својим радњама и киосцима.

Галерија

Види још

Референце

  1. ^ Музеј Српске православне цркве (Саборна црква)
  2. ^ Сазнајте шта вас чека у Музеју СПЦ (Б92, 31. мај 2013)
  3. ^ Обновљена поставка Музеја СПЦ (РТС, 31. мај 2013)
  4. ^ Ликови светаца на грудима („Вечерње новости“, 22. април 2011)
  5. ^ Јован Деретић: Кратка историја српске књижевности
  6. ^ Za Dan Smedereva otkriven spomenik Dositeju
  7. ^ „Interviews with Mirko Djordjevic”. Pozitiv.si. Архивирано из оригинала на датум 4. 11. 2013. Приступљено 10. 2. 2012. 
  8. ^ „U srednjem smo veku sa ovakvim sveštenstvom”. Arhiva.glas-javnosti.rs. Приступљено 10. 2. 2012. 
  9. ^ Beda klerikalizacije
  10. ^ „Zašto se u crkvi šapuće, II epizoda”. B92.net. 19. 5. 2005. Архивирано из оригинала на датум 25. 5. 2005. Приступљено 10. 2. 2012. 
  11. ^ „Crkva umesto komiteta”. Danas.rs. Приступљено 10. 2. 2012. 
  12. ^ „Jeromonah Gavrilo blagosiljao "škorpione" pre odlaska u Srebrenicu”. B92.net. 4. 6. 2005. Приступљено 10. 2. 2012. 
  13. ^ Zašto se u crkvi šapuće? (drugi deo)
  14. ^ Mirko Đorđević. „Mirko Đorđević, U Crkvi crta nije podvučena”. Politika.rs. Приступљено 10. 2. 2012. 
  15. ^ Interview: Radicals Will Continue To Influence Serbian Orthodox Church
  16. 16,0 16,1 Милорад Томанић, Српска православна црква у рату и ратови у њој
  17. ^ Живановић Ј. 1931. Хронолошке белешке. У: Ђура Јакшић. ЦЕЛОКУПНА ДЕЛА, КЊИГА ПРВА. Народна просвета: Београд. стр. 308.
  18. ^ Ђура Јакшић на депонији
  19. ^ Mirko Đorđević, Kišobran patrijarha Pavla
  20. ^ Закон о црквама и верским заједницама Републике Србије
  21. ^ Изјава Патријарха Иринеја, да "СПЦ неће плаћати порез док јој се неврати одузета имовина".
  22. ^ Може ли црква да бира да ли ће да плаћа порез (Извор: Б92 ТВ)
  23. ^ Српска православна црква: Глобално са Борисом Малагурским (Извор: БН ТВ)
  24. ^ Богу божије, а држави порез (Извор: Вечерње Новости)
  25. ^ Цркве у порез не верују (Извор: Политика)
  26. ^ Српска православна црква - добија из буџета, а неће да плаћа порез (Извор: Инсајдер)
  27. ^ Да ли црква плаћа порез? (Извор: РТС)
  28. ^ Извор: www.mpravde.gov.rs - СПИСАК ЦРКАВА И ВЕРСКИХ ЗАЈЕДНИЦА Р. СРБИЈЕ

Литература

Спољашње везе