Српска стара књижевност

С Википедије, слободне енциклопедије
Најпознатији средњовековни српски њижевници

Почеци средњовековне српске њижевности могу се пратити почев од периода од X до XII века, када су на територији, на којој ће се касније изградити немањићка држава, постојале мање или више самосталне жупе (Зета, Дукља, Рашка, Захумље, Травунија). Од свих тих области највише снаге показивале су Зета и Рашка, које су наизменично покушавале да од свих ових области начине јединствену државну организацију. Сви ти покушаји, међутим, нису могли имати трајнијег успеха[1].

То је време у коме се наставља рад на ширењу писмености, какву су у X веку започели ученици Ћирила и Методија. Рад се претежно састојао у преписивању раније преведених обредних књига (Јеванђеља, Дела апостолских, Псалтира, и др.) или дела која су служила као нека врста помоћне обредне књижевности (црквене беседе, житија светаца, и сл.). Како је, добар део тих књижевних споменика, нарочито оних из X и XI века, био писан глагољицом, коју ће током овог временског периода потпуно истиснути спретнија ћирилица, та промена азбуке допринела је губљењу многих од тих списа најстарије српске писмености и књижевности. Најзначајније оригинално дело из тог је свакако познати Летопис попа Дукљанина, који је настао негде у другој половини XII века. Житије кнеза Владилира зетског, настало је могуће још у првој половини XI века као светачко житије, сачувано је више као усмено предање. Из завршног дела ове временски етапе развоја старе српске писмености, сачувано је познато Мирослављево јеванђеље, које има свој изузетни значај не само као један од најстаријих споменика старо-српског језика, већ и као ремек-дело српске калиграфске и сликарске уметности[2].

Огромну улогу за развој српске средњовековне књижевности у то време имао је манастир Хиландар. Откако је 1199. Стефан Немања подигао ову своју славну задужбину, а његов син Сава написао у њему своја прва књижевна дела, Хиландар је кроз цео средњи век био главно средиште целокупне српске културе. Поред Хиландара, на целој територији старе српске државе постојао је такође велики број манастира, какви су Студеница, Жича, Милешева, Грачаница, Дечани, и др. које су као своје задужбине подизали поједини владари из династије Немањића, и који су били исто тако значајна средишта књижевног и културног рада.

Нaкон пропадање средњовековне српске државе, које је настало после смрти цара Душана , настао је привремени застој у развоју српске средњовековне књижевности. Али већ првих година XV века, деспот Стефан Лазаревић, настављајући традицију немањићких владара, подиже низ манастира, од којих he његова главна задужбина, манастир Манасија, постати центар ондашње српске писмености, књижевности и уметности. У Манасији је у то време основана посебна школа за реформу правописа у смислу враћања на узоре из класичне старине.

После смрти деспота Стефана Лазаревића, доласком на престо његовог сестрића Ђурђа Бранковића, српска средњовековна држава улази у најбурнији период свога стваралаштва. Са пропашћу његове и других средњовековних српских држава у Босни и на Приморју пресечен је даљи развој српске књижевности [3].

Црквена књижевност[уреди | уреди извор]

Најзначајнија дела црквене књижевности:

Поезија и драма[уреди | уреди извор]

Романи и приповетке[уреди | уреди извор]

Најзначајнија дела световне књижевности:

Уз духовне, јавили су се и световни жанрови, приповетка и роман. Код нас је био преведен велики број приповедака источњачког и византијског порекла: Царица Теофана, Премудри Алкир, Еладије, Врач и др.; затим духовни, морално-поучни роман Варлаам и Јоасаф, чије је порекло индијско а до нас је допро преко Византије, са христијанизованом легендом о Буди и основи; потом роман о животињама Стефанит и Ихнилат, такође индијског порекла, из староиндијске књиге Панчатантра, добијен посредством Арапа и Византије; легендарне повести с темама из античке историје Роман о Троји и Роман о Александру. До нас су допрли, иако нису сачувани у наши изворима, и западни витешки романи: Тристан и Изолда, Бово од Антоне, Ланселот. Романи су се преко наших превода ширили даље на исток, у Русију, а српска варијанта Александриде доспела је чак у Грузију. Међутим, ма колико да су та дела била радо читана у нашој средини, ма колико да су имала одјека у нашој старој књижевности и оставила трагова у усменом стваралаштву, нарочито најомиљеније од њих, Роман о Александру, она нису имала већег утицаја на изворну књижевност, нису покренула стварање домаћих романа и приповедака. Наша оригинална књижевност у средњем веку нема белетристичке прозе а једва да има и поезије изван религиозног култа; естетска димензија у њој јавља се више као узгредни резултат него као основна одредница књижевног стварања.

На прелазу између белетристике и учене прозе стоји Физиолог, једна од најомиљенијих књига средњег века, присутна у свим књижевностима Истока и Запада. Физиолог је нека врста средњовековне зоологије, "животињски еп, како су га неки називали, који садржи алегоријско-моралистичке описе разних животиња, стварних и фабулозних, дате питорескним стилом пуним фантастике и симболичних слика. Књига представља ризницу митско-бестијаријских симбола, који чине један од главних састојака средњовековног књижевног и уметничког израза. О њеној распрострањености и омиљености у нашој средини говори не само велик број сачуваних рукописа него и присутност појединих њених симбола у старој књижевности, сликарству и пластичним уметностима.

Значајно место у преводној литератури заузимају учена дела. По тврдњи Павла Поповића, "све науке које су цветале у византијској и старохришћанској области — догматика, полемика, егзегеза, мистика, духовно беседништво, граматика, земљопис, историја, право, филозофија итд. — сусрећу се у нашој средњовековној књижевности, и у њој су заступљене великим бројем дела". По распрострањености и јачини утицаја на домаће књижевно стварање и на формирање средњовековног погледа на свет издваја се рановизантијска патристика, духовно беседништво 4. века, затим долази богословска књижевност и разни морални списи, а од световних жанрова треба истаћи богату историографску литературу, преводе дела византијских хроничара Амартола, Зонаре, Манаса и др., правничка дела итд. Преко тих превода у нашу књижевност средњег века ушле су, поред хришћанске мисли и теологије, и велике тековине античке цивилизације, а пре свега реторика и филозофија, без чијег се разумевања не може схватити ни оригинално књижевно стварање.

Античка филозофска мисао у ранохришћанској и византијској рецепцији била је доступна и нашем читаоцу, који је, као што сачувани рукописи показују, могао читати о првобитном хаосу и елементима, простору и времену, телу и души, сазнати шта су о том и другим питањима мислили велики антички филозофи. Он се могао упознати с највећим филозофским школама старог века, и тако у свој религиозни поглед и израз унети богате али расуте комадиће античке филозофске традиције. Филозофија је била у служби теологије, али се ни теологија није могла замислити без филозофије. Како је цела средњовековна књижевност израсла на теолошкој основи, то је и филозофија постала њен обавезни и неодвојиви део. Сви књижевни родови, од слова и житија до религиозне химне, били су прожети филозофијом.

Хагиографије[уреди | уреди извор]

Биографије[уреди | уреди извор]

Док су апокрифи настали као антитеза службено посвећеним или канонским списима Старог и Новог завета, житија светаца или хагиографије непосредно се надовезују на новозаветне књиге те представљају продужетак библијске "историје". Заснована на хришћанској филозофији живота, тенденциозна и дидактична по својој намени, житија светаца, упркос томе, највише подсећају на белетристичке жанрове, приповетку и роман, те су и због тога била популарна код најширих читалачких слојева. Свеци различитих судбина, свеци ратници попут Ђорђа Кападокијског, свеци пустињаци као Антоније египатски, свеци просјаци какав је Алексије божји човек, свеци грешници, који су се покајали слично Павлу Кесаријском или Марији Египћанки, — важили су кроз векове као узорни ликови, витезови хришћанске врлине, чији су подвизи распаљивали машту младих читалаца и изазивали жељу за опонашањем. Случајевима Светог Саве, с почетка старе, и Доситеја Обрадовића, с почетка нове српске књижевности, речито говоре о тој опојности житија, којој се може наћи пандан само у витешким романима на Западу. У словенским литературама средњег века житија заузимају посебно место не само због омиљености код читалаца него и због утицаја који су вршили на домаће књижевно стварање. Нарочито је тај утицај био плодоносан у српској књижевности, у којој на хагиографској основи настаје најважнији домаћи књижевни жанр, "биографије" владара и црквених поглавара...

Историјски списи[уреди | уреди извор]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Projekat Rastko: Istorija srpske kulture”. www.rastko.rs. Приступљено 2022-06-08. 
  2. ^ Gore, Univerzitet Crne. „Univerzitet Crne Gore - O Univerzitetu”. UCG - Univerzitet Crne Gore (на језику: енглески). Приступљено 2022-06-08. 
  3. ^ „Anja Jeftić — Stara srpska književnost”. riznicasrpska.net. Приступљено 2022-06-08. 

Види још[уреди | уреди извор]

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]