Српска стара књижевност

Црквена књижевност[уреди | уреди извор]

Поезија и драма[уреди | уреди извор]

Романи и приповетке[уреди | уреди извор]

Уз духовне, јавили су се и световни жанрови, приповетка и роман. Код нас је био преведен велики број приповедака источњачког и византијског порекла: Царица Теофана, Премудри Алкир, Еладије, Врач и др.; затим духовни, морално-поучни роман Варлаам и Јоасаф, чије је порекло индијско а до нас је допро преко Византије, са христијанизованом легендом о Буди и основи; потом роман о животињама Стефанит и Ихнилат, такође индијског порекла, из староиндијске књиге Панчатантра, добијен посредством Арапа и Византије; легендарне повести с темама из античке историје Роман о Троји и Роман о Александру. До нас су допрли, иако нису сачувани у наши изворима, и западни витешки романи: Тристан и Изолда, Бово од Антоне, Ланселот. Романи су се преко наших превода ширили даље на исток, у Русију, а српска варијанта Александриде доспела је чак у Грузију. Међутим, ма колико да су та дела била радо читана у нашој средини, ма колико да су имала одјека у нашој старој књижевности и оставила трагова у усменом стваралаштву, нарочито најомиљеније од њих, Роман о Александру, она нису имала већег утицаја на изворну књижевност, нису покренула стварање домаћих романа и приповедака. Наша оригинална књижевност у средњем веку нема белетристичке прозе а једва да има и поезије изван религиозног култа; естетска димензија у њој јавља се више као узгредни резултат него као основна одредница књижевног стварања.

На прелазу између белетристике и учене прозе стоји Физиолог, једна од најомиљенијих књига средњег века, присутна у свим књижевностима Истока и Запада. Физиолог је нека врста средњовековне зоологије, "животињски еп, како су га неки називали, који садржи алегоријско-моралистичке описе разних животиња, стварних и фабулозних, дате питорескним стилом пуним фантастике и симболичних слика. Књига представља ризницу митско-бестијаријских симбола, који чине један од главних састојака средњовековног књижевног и уметничког израза. О њеној распрострањености и омиљености у нашој средини говори не само велик број сачуваних рукописа него и присутност појединих њених симбола у старој књижевности, сликарству и пластичним уметностима.

Значајно место у преводној литератури заузимају учена дела. По тврдњи Павла Поповића, "све науке које су цветале у византијској и старохришћанској области — догматика, полемика, егзегеза, мистика, духовно беседништво, граматика, земљопис, историја, право, филозофија итд. — сусрећу се у нашој средњовековној књижевности, и у њој су заступљене великим бројем дела". По распрострањености и јачини утицаја на домаће књижевно стварање и на формирање средњовековног погледа на свет издваја се рановизантијска патристика, духовно беседништво 4. столећа, о којем је већ било речи, затим долази богословска књижевност и разни морални списи, а од световних жанрова треба истаћи богату историографску литературу, преводе дела византијских хроничара Хамартола, Зонаре, Манаса и др., правничка дела итд. Преко тих превода у нашу књижевност средњег века ушле су, поред хришћанске мисли и теологије, и велике тековине античке цивилизације, а пре свега реторика и филозофија, без чијег се разумевања не може схватити ни оригинално књижевно стварање.

Античка филозофска мисао у ранохришћанској и византијској рецепцији била је доступна и нашем читаоцу, који је, као што сачувани рукописи показују, могао читати о првобитном хаосу и елементима, простору и времену, телу и души, сазнати шта су о том и другим питањима мислили велики антички филозофи. Он се могао упознати с највећим филозофским школама старог века, и тако у свој религиозни поглед и израз унети богате али расуте комадиће античке филозофске традиције. Филозофија је била у служби теологије, али се ни теологија није могла замислити без филозофије. Како је цела средњовековна књижевност израсла на теолошкој основи, то је и филозофија постала њен обавезни и неодвојиви део. Сви књижевни родови, од слова и житија до религиозне химне, били су прожети филозофијом.

Хагиографије[уреди | уреди извор]

Биографије[уреди | уреди извор]

Док су апокрифи настали као антитеза службено посвећеним или канонским списима Старог и Новог завета, житија светаца или хагиографије непосредно се надовезују на новозаветне књиге те представљају продужетак библијске "историје". Заснована на хришћанској филозофији живота, тенденциозна и дидактична по својој намени, житија светаца, упркос томе, највише подсећају на белетристичке жанрове, приповетку и роман, те су и због тога била популарна код најширих читалачких слојева. Свеци различитих судбина, свеци ратници попут Ђорђа Кападокијског, свеци пустињаци као Антоније египатски, свеци просјаци какав је Алексије божји човек, свеци грешници, који су се покајали слично Павлу Кесаријском или Марији Египћанки, — важили су кроз векове као узорни ликови, витезови хришћанске врлине, чији су подвизи распаљивали машту младих читалаца и изазивали жељу за опонашањем. Случајевима Светог Саве, с почетка старе, и Доситеја Обрадовића, с почетка нове српске књижевности, речито говоре о тој опојности житија, којој се може наћи пандан само у витешким романима на Западу. У словенским литературама средњег века житија заузимају посебно место не само због омиљености код читалаца него и због утицаја који су вршили на домаће књижевно стварање. Нарочито је тај утицај био плодоносан у српској књижевности, у којој на хагиографској основи настаје најважнији домаћи књижевни жанр, "биографије" владара и црквених поглавара...