Српске громиле

Из Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Српске громиле (књига))
Српске громиле
Srpske gromile - Djordje Jankovic (1998).jpg
Настанак и садржај
Аутор Ђорђе Јанковић
Илустратор Раде Товладијац
Дизајнер корица Раде Товладијац
Земља Србија
Језик српски
Жанр археологија, историја, етногенеза, антропологија
Издавање
Издавач Свесловенски савез и НИП „Књижевна реч“, Београд
Датум
издавања

1998.
Број страница 174
Тип медија броширано
Класификација
ISBN? 978-86-83173-01-3

Српске громиле је монографија београдског археолога Ђорђа Јанковића, објављена 1998. године.

Књига је прва научна синтеза која археолошки идентификује Србе у односу на друге Словене раног средњег века, преко анализе материјалних трагова погребног обреда које налазимо у громилама (хумкама, тумулима) између 4. и 12. столећа.

Громиле су углавном мање хумке, донекле различитог састава, које понекад садрже разне предмете. У њима нема остатака људских скелета. То се објашњава, како ће се видети, обичајима да се спаљени остаци покојника не сахрањују у земљу, већ изван громила. По правилу, раније су сличне хумке тумачене као гробови праисторијског или античког доба. Издвајање средњевековних громила омогућава стварање прве стварне слике о Србима у раном средњем веку.

— Ђорђе Јанковић, у Предговору књиге[1]

Илустратор и дизајнер књиге је Раде Товладијац, а издавачи су Свесловенски савез и НИП „Књижевна реч“ из Београда.

Садржај[уреди]

Књига садржи седам главних поглавља, као и предговор аутора, поговор, библиографију и сажетак на енглеском језику (Đorđe Janković: „Serbian gromilas — foreword“).

У првом поглављу „Увод“ се разматрају проблемске и методолошке поставке, погреб код древних и средњевековних Словена, писани извори о погребу, те археолошко истраживање словенских гробова раног средњег века.

У другом поглављу, „Каталог громила“ обрађују се локалитети до тада пронађених и истраживаних српских громила у Југоисточној Европи: Ботул Пискулуи, Велики Остров, Турн Северин; Равна гора, планина Островица, ПризренШтрпце; Кавала и Паљевина, Љутићи, Пљевља; Горња Лијеска, Вишеград; Громиле, Закмур, Србиње (Фоча); Радешићи, Зубци, Требиње; Падина Голог брда, Доње Полице, Требиње; Радић, заселак Вољице код Корита, Билећа; Крива продол, Лакат, Невесиње; Султићи — Брдо, Сеоница, Коњиц; Борова глава, Раковац, планина Озрен, Маглај; Брешчићи, Врањак, Модрича; Петровац, Петровац; Грчка црквина, Цимеше, Петровац; Подови, Црљивица, Дрвар; Трнова пољана — Корита, Ресановци, Грахово; Тавани, Србски кланац, Купиново, Доњи Лапац; Громиле, Врбник, Книн; Круглица — ограда Машића, Рамљане, Книн; Гробље — Ченићи, Уздоље, Книн. Такође су дати и подаци о налазиштима која нису истраживана.

У трећем поглављу „Громиле Срба у данашњој Немачкој и Пољској“ обрађују се типолошки сродни локалитети громила код Лужичких Срба и суседних простора Средње Европе: Бјалогора, Згожелец, Вроцлав; Гаро, Финстервалд, Доња Лужица; Скоков, Опоље Лубелско, Лублин; Липско, Замошћ, Лублин, као и Бјаловијешка пушћа, Хајновка, Бјалисток.

Четврто поглавље под називом „Разврставање громила“ описује врсте, простор, положај, датовање и распоред громила. Такође се бави односом српских громила и словенских кургана.

Пето поглавље „Погребни обред“, осим археолошке анализе остатака обреда, описује српске громиле у светлу других података, укључујући индоевропеистику, европске и арапске писане изворе, антрополошку-етнографску грађу, као и објашњење преображаја громила у касније мраморе (стећке). Аутор закључује:

Када се буду предузела свеобухватна археолошка истраживања громила, као и проучавања предања, обичаја, обредних радњи, топонимије Срба, као и других Словена, претпостављен погреб код Срба у раном средњем веку биће свакако потпуније објашњен. За сада је очигледно да се Срби разликују погребом од осталих Јужних Словена у раном средњем веку, а да су блиски Западним, а онда и Источним Словенима. За сада многа питања тих веза остају отворена.

— Ђорђе Јанковић[2]

У шестом поглављу „Громиле и историја Срба“, аутор упоређује археолошка сазнања о громилама са историографским, покушавајући да исцрпно реконструише недовољну познату историју Западног Балкана и Срба од 4. до 12. века.

Седмо поглавље је „Зашто су Срби били особени (уместо закључка)“, у којем се разматра однос српског погребног обреда у односу на друге Словене, као и медитеранске суседе, са освртом на индоевропске корене ових народа, а затим даје синтетичку слику коју громиле за сада дају за разна раздобља и разне просторе где су Срби живели у прошлости: Југоисточна Европа, данашња Немачка, Пољска, Украјина итд.

Географски распоред српских громила на Балкану[уреди]

Аутор на основу досадашњих истраживања громила одређује њихов просторни распоред на Балкану овако:

Громиле на једноставан и очигледан начин омеђују српски етнички простор у раном средњем веку. Он се скоро подудара са границама римске Далмације. Те границе су на истоку према Великој и Јужној Морави, али су Срби веома рано живели у Неготинској крајини, па можда и другде источно од римске Далмације. На југу је Срба било у области Шар планине или још јужније, око Дебра и даље. На југозападу су Срби насељавали приморје, али није познато да ли су већ у раном средњем веку настанили и велика острва као што су Корчула, Мљет, Хвар, Брач, која се у X столећу наводе као српска. На западу су Срби живели у Поуњу, Лици и Крбави, вероватно до Купе. Према Панонији је граница ишла Посавином.

— Ђорђе Јанковић[3]

Стручно-научне изложбе громила[уреди]

Прву археолошку изложбу новооткривене грађе, под називом „Српске громиле“, Јанковић је организовао у Музеју града Београда у новембру и децембру 1993. године. Изложба је приказана 1994. и 1995. и у местима где су истраживања вршена — Дрвару, Книну, Бенковцу и Обровцу — да би јој се изгубио траг након операције „Олуја” Војске Републике Хрватске у августу 1995. године.[4]

Види још[уреди]

Извори[уреди]

  1. Јанковић, Ђорђе. Српске громиле, Београд, 1998. pp. 7.
  2. Наведено дело, pp. 127.
  3. Наведено дело, pp. 151.
  4. Будимир, Милојко. „Културне активности у Републици Српској Крајини у вријеме грађанског рата“, Удружење грађана „Јадовно“, 28. април 2011.

Спољашње везе[уреди]