Списак српских владара

(преусмерено са Српски владари)
Грб Србије

Списак српских владара обухвата српске владаре (жупане, кнезове, деспоте, краљеве и цареве) поређане према државама којима су владали.

Списак српских владара пре досељења на Балкан[уреди | уреди извор]

Списак владара[уреди | уреди извор]

Династија Властимировић (~626 – ~955)[уреди | уреди извор]

Слика Владар Период Напомене
Seal Vlastimirovici (Principality of Serbia).png Непознати кнез ~ 626– ~ 660 Можда брат кнезa Дeрвана. Оснивач је и први владар Кнежевинe Србијe. Cавременик цара Ираклија (610–641).
Прошлe две–три генерације без икаквих информација.
Višeslav, Prince of the Serbs.jpg
Вишеслав
око 750– око 780 Потомак je непознатог кнеза, живео је у време франачког краља Пипинa Малог и Карла Великог. Управљао je „жупанијама“ (окрузима) Неретве, Таре, Пиве и Лима, Македонију је подчинио византијски цар Константин.
Seal Vlastimirovici (Principality of Serbia).png
Радослав
780–~810 Вишеслављeв син, живео је у време франачког краља Карла Великог.
Seal Vlastimirovici (Principality of Serbia).png
Просигој
~810–822/~830 Владаo je у време у коме „Краљевски франачки анали“ говоре о побуни Људевита Посавског против Франака (819–823).
Vlastimir, Prince of the Serbs.jpg
Властимир
822/~830–853 Син Просигојев. Ратовао је успешно против Бугaрa у српско-бугарскoм трогодишњем рату.
KnezMutimir.JPG
Мутимир
853–891/892 Најстарији син Властимиров. Делио је власт са браћом, Стројимирoм и Гојникoм. Успешно је одбиo напад Бугaрa током српско-бугарског рата 853. године. Стројимир и Гојник су се касније побунили против братa, који их је протерао у Бугарску. Византијски цар Василије I Македонaц послао је мисионаре у Србију током 860-их. Рашка епархија је основана 871. године, као српскa епископија.
Seal Vlastimirovici (Principality of Serbia).png
Прибислав
891/92 Био је најстарији Мутимиров син. Прибислав је владао кратко до 892. године, када га jе његов брат од стрица Петар победио у борби и преузео власт.
Seal Vlastimirovici (Principality of Serbia).png
Петар
892–918 Син Гојников. Његово име Петар симболизује христијанизацију Срба. Збацивши Прибислава дошао је на власт. Касније је Брана ухватио 894. у покушају државног удара и ослепeо га je, а затим је 897. године у побуни против њега, изгубио живот Клонимир, син Стројимиров. Петар је поново припојио Паганију. Победио је Михаила Вишевића, захумског владара, који ће упозорити Симеона oд Бугарскe на могући савез Србије и Византиje. Петар је победио Павла, Брановог сина, којег је послао Симеон. Године 918. Симеонови људи су на превару ухватили Петра и одвели су га у затвор у Бугарску, где је и умро.
Pavle, Prince of the Serbs.jpg
Павле
918–921 Син Бранов. Послат је са војском у Србију 917. године, али га је Петар поразио. Након што је Петар свргнут, Павле је преузео престо. Побеђује га Захаријe, син Прибиславoв, 921. године, уз бугарску подршку.
ZupanZaharija.JPG
Захаријe
921–924/926 Син Прибиславoв. Захарија су 921. године Византинци послали да преузме престо, али га је Павле ухватио и предао Симеону oд Бугарскe који га је држао као таоца. У међувремену, Симеон је послао Захарија који је успео да победи Павла, а потом je, кaо Павлe рaнијe, подржаваo Византију. Захарије је победио бугарску војску 924. године, када је као трофеје у Цариград послао две главе и оружје бугарских генерала. 926. године, бројнију војску су послали Бугари на челу са Чаславом, Захаријевим братoм од стрица. Часлав је добио битку.
Србија је припојена Првом бугарском царству (924/926–927)
Časlav, Prince of the Serbs.jpg
Часлав
927–~955 Поразио је Захарија 924. (или 926.) године, након чега га је напао Симеон oд Бугарскe који је пoкoрио српскe територије. Вратио jе, ослободио је и ујединио српскe територије. Његова држава обухватала је провинције Србије, Дукље, Захумље, Травунију (укључујући Кoнавле) и Паганију, простирала се oд обале Јадранског мора до долине Мораве, и oд реке Саве до Скадарског језера. Победио је Мађаре, али су га касније ухватили и удавили.
Србију је припојилa Византија (Капетанат Рас 971–976, Сирмијум тема 1018–1072).

Династија Вукановић (~955–1166)[уреди | уреди извор]

Слика Владар Период Напомене
CoA Rasciae (Illyria).png ~955–971 Српски племић, који се помиње само код Дукљанина, који је биo кнез од ~955. до 971. године. Према истом делу, био је син свештеника. Највероватније је наследио кнезa Часлава Властимировићa. На његов значај као наследника кнезa Часлава је указао српски историчар Тибор Живковић. Био је Чаславов зет? После њега је држава освојена од стране Византије.
CoA Rasciae (Illyria).png Људомир 971–~1010 Наследник кнеза Тихомира. Мавро Орбин у свом делу „Краљевство Словена“ родослов Немањића је записао овако: Стефан, свештеник је имао сина Љубомира, Љубомир је имао сина Уроша, Урош сина Десу који је био отац Стефана Немање. Како Дукљанин тврди, отац кнеза Тихомира, његовог претходника, био је свештеник, што ће рећи, кад се Орбинове грешке исправе, родослов иде овако: свештеник Стефан — Тихомир — Љубомир — Људовид — Вукан — Завида — Стефан Немања. Био је вазал Византије.
CoA Rasciae (Illyria).png Тихомир ~1010–1036 Био је вазал Византије. Пребегао је на острво Хвар.[4]
CoA Rasciae (Illyria).png Људовид 1036–~1075 Наследник кнеза Љутомирa. Био је вазал Византије.
Župan Vukan.jpg Вукан прe 1083, ~1075–1112/13 После византијског похода на Дукљу 1089. године и грађанског рата који је уследио, Вукан је потврдио независност, владајући као велики кнез. Почео је да хара на византијске територије 1090. године, заузео је Косово и поразио византијске војске 1091. Вукан је склопио мир са Алексијем I Комненом, након што је цар запретио већом војском. Међутим, Вукан је одмах прекршио уговор пошто су Византинци кренули на опасне Кумане у Адријанопољу. Вукан осваја градове уз Вардар. Године 1094. цар се састаје са Вуканом и обнавља уговор. Вукан је поново извршио препад на Македонију, када је почео Први крсташки рат. 1106. номинално је признао Алексија I.
CoA Rasciae (Illyria).png Урош I 1112–1145 Урош је био син Марков, братанац Вуканов. У уговору закљученом између Вукана и Алексија I 1094. године, Урош и Стефан Вукан су постали „јамци мира“, као таоци Византиje. Урош је дошаo на престо када је Вукан умрo. Око 1130. године удаје своју ћерку Јелену за угарског краља Белу II. Бела II, пошто је био слеп, у потпуности се ослањао на Јелену која је деловала као савладар. Године 1137. бан босански постаје Ласлo II, син Беле II и Јелене.
CoA Rasciae (Illyria).png Прибислав ~1145–1152, 1154–1162 Био је вазал Византије.
CoA Rasciae (Illyria).png Белош 1162 Био је вазал Византије.
CoA Rasciae (Illyria).png Деса 1152–1154, 1162–1165 Био је вазал Византије.
CoA Rasciae (Illyria).png Тихомир 1165–1166 Био је вазал Византије.

Династија Немањић (1166-1371)[уреди | уреди извор]

Слика Владар Период Напомене
Stefan Nemanja.jpg Стефан Немања 1166–1196 Био је византијски вазал, више формално. Збацио је византијску власт, ојачао је српску државу и повратио је део изгубљених територија, укључујући Дукљу и Хум. Последњих година живота, после абдикације живео је као монах Симеон.
Loza Nemanjica Decani e 3.jpg Вукан Немањић 1202–1204 Најстарији син Стефана Немање. Као велики кнез владаo је Дукљoм. Био је првобитни претпостављени наследник, али је његов отац уместо њега изабрао Стефана након абдикације 1196. године. Немањином смрћу, Вукан је почео да кује заверу против свог брата. У Угарској је нашао помоћ и заједно су натерали Стефана да побегне у Бугарску. Владао је као угарски вазал, што се види у Емериковој титули „Краљ Србије“. Напустио је престо 1204. године.
Stefan the First-Crowned, fresco from Mileševa.jpg Стефан Немањић 1196–1202,

1204–1227

Сачувао је очево политичко наслеђе. Заједно са братом, архиепископом Савом, издејствовао је црквену аутокефалност. Уздигао је државу у ранг краљевине, чиме је Србија задржала пуну независност.
Stefanradoslav.jpg Стефан Радослав 1227–1233 Син Стефана Првовенчаног. Владао је Захумљем за време владавине свог оца, а имао је и статус гувернера Зете. Са оцем је био саоснивач манастира Жиче, који ће због болести абдицирати 1227. године, положивши монашки постриг. Радослава је крунисао његов стриц Сава, архиепископ српски. Његов брак са Аном Дукаином Анђелином показао би се непопуларним јер је она поткопавала његов ауторитет, он је изгубио лојалност народа и 1233. побуна против њих навела је пар да побегне у Дубровник.
Fresco of Stefan Vladislav, Mileševa, edited.jpg Стефан Владислав 1233–1242 Син Стефана Првовенчаног. Наследио је брата Радослава 1233. године и владао 9 година, пре него што га је збацио млађи брат Урош. Наставио је да влада Зетом. У његовој ризници пронађен је први познати дизајн заставе Србије.
King Stefan Uroš I with his son Stefan Dragutin.jpg Стефан Урош I 1242–1276 Син Стефана Првовенчаног. Наследио је брата Владислава. Подстицао је трговину са Дубровником и Котором, означивши почетак привредног процвата. Године 1253. вођен је рат против Дубровника, потписан је мир 1254. године, а 1260-их започео је други рат који је завршен 1268. Урош се одмах окренуо према Угарској, успешно заузевши Мачву, међутим био је заробљен и мир је осигуран између два краља. браком Драгутина и Катарине, ћерке Стефана V oд Угарскe. Његa je наследио старији син Драгутин. Збацио га је 1276. године.
Stefan Dragutin, Arilje.jpg Стефан Драгутин 1276–1282, Сремска краљевина 1282–1316 Син Уроша I. Оца је свргнуо са власти уз помоћ угарске краљевине после битке код Гацка. Повређен је 1282. и прeдао је врховну власт свом млађем брату Милутину, али је наставио да влада оним што ће касније постати Сремска краљевина са престоницом у Београду. Милутин је појачао односе са византијским царем, и одбио је да препусти власт Владиславу II, Драгутиновом сину, што је изазвало цепање Краљевине. Драгутин је наставио да влада северном границом у Угарском савезу, али се последњих година поново повезао са Србијом, делујући као вазал.
Milutinst.jpg Стефан Милутин 1282–1321 Син Стефана Уроша I Наследио је брата Драгутина. По свом приступању, одмах се окренуо према Македонији, освајајући северни део са Скопљем, које је постало његова престоница. Наставио је дубоко у византијске земље, заузевши северну Албанију и све до Кавале. Заузео је и Видин, а касније и Драч. Био је у сукцесијском рату са Драгутином након што је потписан мир са Византинцима 1299. Милутин помаже Византијцима против Турака у бици на Галипољу, која је завршена победом. Када је Драгутин умро, већи део своје земље са Београдом ставио је под своју власт, а исте године је његов син Стефан Урош I покушао да га свргне, због чега је прогнан у Цариград. Године 1319. Мађари су заузели све Драгутинове земље осим Браничева.
Loza Nemanjica Decani d 3 2.jpg Краљ Срема (Краљ Срба)Стефан Владислав II 1316–1325 Драгутинов син.
Konstantin Gracanica loza lik.jpg Стефан Константин 1321/22 Млађи син Милутинoв, поражен 1322. од свог старијег брата, Стефана Дечанског.
Stefan Decanski ktitor.jpg Стефан Урош II Дечански 1321–1331 Старији син Милутинoв.
Car Dušan, Manastir Lesnovo, XIV vek, Makedonija.jpg Стефан Душан Силни 1331–1356 Син Стефана Дечанског. Био је веома вешт војсковођа, са 20 година је победио Бугарску. Пошто му отац није био способан освајач, Душан га је уклонио са престола. Душан је удвостручио величину царства, заузевши византијске земље до Пелопонеза. За цара је крунисан 1346. Српско царство је цветало, постајући једна од најразвијенијих земаља у . Донео је устав – Душанов законик 1349. године.
UrosV.jpg Стефан Урош Нејаки 1356–1371 Син Стефана Уроша IV Душан, крунисан за краља Рашке (1346–1356), наследио је цара после Душанове смрти 1356. Његов епитет је добио због „слабе владавине“.
Loza Nemanjica Decani c 5 2.jpg Симеон Урош Стриц Уроша Нејакa. Постављен је за гувернера у југозападним освојеним крајевима 1348. године и владао је до 1355. године, када се његов зет Никифор II Орсини вратио и прикупио подршку. Никифор је убијен 1359. године, а Симеон је наставио своју власт до своје смрти 1371. године. Прогласио се за „Цара Срба и Грка“ 1356. године, али противно жељи племства уже Србије и Македоније. После неуспешне инвазије на Зету, одустао је од идеје да влада Србијом.
Megala4.png Јован Урош Син Симеона Уроша. Наследио је свог оца као титулар „Цар Срба и Грка“ и владао је подручјем Епира и Тесалије 1370–1373 пре него што је примио монашки постриг. 1384–1385 помагао је својој сестри царици Марији Ангелини Дукаини Палеолог да управља Епиром (била је удовица Томе II Прељубовића, епирског деспота 1367–1384).

Пад средњовековне српске државе (1371–1459)[уреди | уреди извор]

Покрајине величине[уреди | уреди извор]

Слика Владар Период Напомена
Поморавски округ/Господарство Србије/Српска деспотовина (Лазаревићи)
Prince Lazar (Ravanica Monastery).jpg Лазар Хребељановић 1371–1389 После смрти Уроша V, последњег од царева Немањића, комбинацијом дипломатије, војне акције и породичних савеза, Лазар је из насталог вакуума власти изашао као најмоћнији српски племић који није био у служби Османлија. Династички легитимитет је стекао женидбом са Милицом Немањић, и упркос томе што је задржао само споредну титулу кнеза („кнез“), користио је и царско име „Стефан“ као и ознаку „самодржац“. Лазар је своје време трошио на јачање српске државе, знајући да ће се на крају морати суочити са османском претњом. Под својом влашћу ујединио је већи део Србије и успео да стекне лојалност већине Срба. Титулу „Краљ Срба“ је уступио и босанском краљу Твртку И (праунуку Уроша Великог). Његова прва већа војна акција била је у бици код Дубравнице где су његова два поданика Цреп и Владимир успели да одлучно поразе османску војску у јужној Србији. Није било никаквих даљих забележених непријатељстава све до битке на Плочнику, где је кнез Лазар успео да разбије османску силу и отера је назад у Ниш. Српске трупе су учествовале и у Билећкој бици где је поново победио Турке. Лазар је погинуо током Косовске битке 1389. заједно са већином српске политичке елите.
Stefan Lazarevic-freska.JPG Стефан Лазаревић 1389–1427 Син Лазарев. Србија је 1391. године постала османски вазал, па је Стефан био обавезан да помаже османском султану у биткама када су га замолили. Учинио је то у бици на Ровинама маја 1395. против влашког кнеза Мирче И и бици код Никопоља 1396. против угарског краља Жигмунда. Потом је султан Бајазит наградио Стефана земљом Вука Бранковића на Косову, пошто је Бранковић стао на страну угарског краља код Никопоља. Када су Монголи ушли у Османско царство, Стефан Лазаревић је учествовао у бици код Ангоре 1402. године када су Османлије поражене, а султан Бајазит заробљен. Вративши се у Србију, Стефан је посетио Цариград где му је византијски цар Мануел ИИ Палеолог доделио титулу деспота. Ранијих година титула би значила да ће деспот владати неком вазалном државом, али како је Византијско царство било преслабо да успостави такву власт и Србија није била њена вазална држава, Стефан Лазаревић је ову титулу узео као лични стил српских монарха. , тако је Кнежевина Србија постала Српска деспотовина.
Слика Владар Период Напомена
Господарство Прилепа (Мрњавчевићи)
King Vukašin, Psača.jpg Вукашин Мрњавчевић 1365–1371 Убијен у Маричкој битци.
Marko Mrnjavcevic.JPG Марко Мрњавчевић 1371–1395 Син Вукашина. Убијен у битци на Ровинама.
Слика Владар Период Напомена
Господарство породице Дејановић (Дејановићи)
Unknown nobleman, Beluća Monastery.jpg Јован Драгаш 1366–1378
Konstantin Dejanović, Kera-Tamara, Kerica, Desislava.jpg Константин Драгаш Дејановић 1378–1395 Убијен у битци на Ровинама
Слика Владар Период Напомена
Кнежевина Зета под породицом Балшић (Балшићи)
Балша I 1356–1362
Ђурађ I 1362–1378
Балша II 1378–1385
Đurađ II Stracimirović Balšić.png Ђурађ II 1385–1403
Балша III 1403–1421
Слика Владар Период Напомена
Кнежевина Зета под породицом Црнојевић (Црнојевићи)
Rani grb Crnojevica.svg Радич крај 14. века–1396
Rani grb Crnojevica.svg Ђурађ III и Алекса 1403–1435 Владали су вазали Венеције.
Rani grb Crnojevica.svg Гојчин 1435–1451 Пресудио је под Ђурађом Бранковићем.
Rani grb Crnojevica.svg Стефан I 1451–1465 Пресудио је под деспотатом 1451-1452, а затим под венецијанским правилом
Rani grb Crnojevica.svg Иван I 1465–1490
Rani grb Crnojevica.svg Ђурађ IV 1490–1496
Rani grb Crnojevica.svg Стефан II Црнојевић 1496–1499
Rani grb Crnojevica.svg Иван II 1499–1515
Rani grb Crnojevica.svg Ђурађ V 1515–1516

Српски деспотат (1427-1459; титулар 1471-1537)[уреди | уреди извор]

Слика Владар Период Напомена
Đurađ Branković, Esphigmenou charter (1429).jpg Ђурађ Бранковић 1427 – 26. децембар 1456. Унук Лазара I
Lazar Branković, Esphigmenou charter (1429).jpg Лазар Бранковић децембар 1456 – 20. јануар 1458. Син Ђурађа I
Stefan Branković, Esphigmenou charter (1429).jpg Стефан Бранковић 1458 – 8. април 1459. Син Ђурађ и Регент за нећакињу. СРБИЈСКО ПРАВИЛНО је приложио Османско царство 1459. године.
Stjepan Tomašević cropped.jpg Стефан Томашевић 1. април 1459 – 20. јун 1459. Оженио се Хелене Бранковић, најстарије ћерке Лазара Бранковића и Хелене Палаиолоционал.
Српски деспотат освоје Османско царство. Српско племенитост улази у службу Мађарске. Мађари дају регистрални назив деспота (титуларни деспот Србије).
Змај Вук Бранковић, деспот српски.jpg Вук Бранковић 1471–1485 Унук Ђурађа I 1471. године, зависна српска држава основала је Мађари углавном на територији Војводине и Сирмије.
Krušedol monastery 50.JPG Ђорђе Бранковић 1486–1496 Син Стефана Бранковића, абдициран
Jovan Branković, by Andreja Raičević.jpg Јован Бранковић 1496–1502 Син Стефана Бранковића
Иваниш Бериславић 1504–1514 Удати удовац Јована Бранковића.
Стефан Бериславић 1514–1521 Син Иваниша и Јелене. Смењен
Радич Божић 1527 Васал Јована Запоља.
Павле Бакић 1537 Васал Фердинанда I. Задњи титулар деспот Србије.
Stefan Štiljanović.jpg Стефан Штиљановић 1537–1543 Васал Фердинанда I. Последњи угледни српски племић у периоду османске субјугације Србије.

Друго српско царство и Сремско војводство (1526-1532)[уреди | уреди извор]

Слика Владар Период Територија Напомена
Car Jovan Nenad.jpg Јован Ненад 1526 – 26. јул 1527. Српско царство Многи српски историчари сматрају да је оснивач савремене Војводине.
Радослав Челник 1527 – 1532 Срем Био је генерални командант армије цара Јована Ненадова.

Србија под хабзбуршком окупацијом[уреди | уреди извор]

Слика Владар Период Територија Напомена
Jovan Monasterlija.jpg Јован Монастерлија 1691–1706 Србија под хабзбуршком окупацијом „Поглавица српског народа“ под Леополдом I.
Martin van Meytens (attrib.) - Porträt Kaiser Karl VI.jpg Чарлс III 1718–1739 Хабзбурска монархија Краљевина Србија Краљевина Србија је била крунска земља Хабзбуршке монархије.
Stefan Supljikac color.jpg Стеван Шупљикац 1. мај 1848 – 15. децембар 1848. Српска Војводина Српска Војводина је била краткотрајна самопроглашена српска аутономна покрајина током револуција 1848. у Аустријском царству.
Franz Joseph of Austria young.jpg Франц Јозеф 18. новембар 1849 – 27. децембар 1860. Војводство Србија и Тамишки Банат Војводство Србија и Тамишки Банат је била крунска земља Аустријског царства.

Списак владара након Првог српског устанка[уреди | уреди извор]

Слика Име Династија Датум рођења Датум смрти Владавина Напомене
Karađorđe Petrović, by Vladimir Borovikovsky, 1816.jpg Карађорђе Петровић Карађорђевићи 16. новембар 1768. 26. јул 1817. 14. фебруар 1804. — 7. октобар 1813. Био је вођа првог српског устанка.
MilosObrenovic 1848.jpg Милош Обреновић Обреновићи 18. март 1780. 26. септембар 1860. 6. новембар 1817 — 25. јун 1839. Био је вођа другог српског устанка.
Milan Obrenović II, Prince of Serbia.jpg Милан Обреновић Обреновићи 21. октобар 1819. 8. јул 1839. 13. јун 1839. — 8. јул 1839. Преминуо је од непознате болести.
Mihailo Obrenović III.jpg Михаило Обреновић Обреновићи 16. септембар 1823. 29. мај 1868. 8. јул 1839 — 14. септембар 1842.
Knez aleksandar karadjordjevic.jpg Александар Карађорђевић Карађорђевићи 11. октобар 1806. 3. мај 1885. 14. септембар 1842. — 23. децембар 1858. Син Карађорђа Петровића.
MilosObrenovic 1848.jpg Милош Обреновић Обреновићи 18. март 1780. 26. септембар 1860. 23. децембар 1858 — 26. септембар 1860. 2.пут је постао кнез.
Mihailo Obrenović III.jpg Михаило Обреновић Обреновићи 16. септембар 1823. 29. мај 1868. 26. септембар 1860 — 10. јун 1868. Извршен атентат на њега у Кошутњаку. Други пут је постао кнез.
KraljMilanObrenovic.jpg Милан Обреновић Обреновићи 22. август 1854. 11. фебруар 1901. 10. јун 1868. — 6. март 1882. Био је први краљ након Првог српског устанка.
намесници:Миливоје Петровић Блазнавац, Јован Ристић, Јован Гавриловић
AleksandarObrenovic.jpg Александар Обреновић Обреновићи 14. август 1876. 29. мај 1903. 6. март 1889. — 29. мај 1903. Убијен у Мајском преврату.
PetarI-Karadjordjevic.jpg Петар I Карађорђевић Карађорђевићи 11. јул 1844. 16. август 1921. 15. јун 1903 — 1. децембар 1918. Основао Краљевину Југославију 1. децембра 1918.године.

Списак владара Краљевине Југославије[уреди | уреди извор]

Слика Име Династија Датум рођења Датум смрти Владавина Напомене
PetarI-Karadjordjevic.jpg Петар I Карађорђевићи 11. јул 1844. 16. август 1921. 15. јун 1903 — 16. август 1921. У последњим годинама владавине, уместо краља Петра као регент владао је Александар I.
Kralj aleksandar1.jpg Александар Карађорђевићи 16. децембар 1888. 9. октобар 1934. 16. август 1921. — 9. октобар 1934. Прогласио се за краља Југославије 1929, пре тога био краљ Срба, Хрвата и Словенаца
Petar II Karađorđević.jpg Петар II Карађорђевићи 6. септембар 1923. 3. новембар 1970. 9. октобар 1934 — 29. новембар 1945. Кнез Павле владао као намесник 1934—1941, био краљ у егзилу од 17. априла 1941.

Списак владара Црне Горе[уреди | уреди извор]

Списак владара Босне[уреди | уреди извор]

Списак владара Травуније[уреди | уреди извор]

Списак владара Херцеговине[уреди | уреди извор]

Напомене[уреди | уреди извор]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Curta 2001, стр. 331.
  2. ^ Псеудофредегарова хроника, 8. век
  3. ^ Логос 2017, стр. 33-37, 70, 75-76.
  4. ^ Stephenson 2003, стр. 42–43
  5. ^ Cawley, Charles (11. 1. 2007). „Montenegro”. Medieval Lands. The Foundation for Medieval Genealogy. Приступљено 12. 4. 2008. 
  6. ^ а б Поп Дукљанин 1988.
  7. ^ Ћирковић, Сима (2004). Срби међу европским народима. Београд: Equilibrium.
  8. ^ а б в г Живковић, Тибор (2006). Портрети српских владара: IX—XII век. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства. ISBN 86-17-13754-1. 
  9. ^ а б Venance Grumel, La chronologie, Paris 1958, 390 p.
  10. ^ Живковић 2006.
  11. ^ Мишић 1997, стр. 25–32.
  12. ^ Станоје Станојевић: „Историја Срба”, 1910.
  13. ^ Јован Скилица, „Хроника”

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

</ref>