Српски орао

Из Википедије, слободне енциклопедије
Jump to navigation Jump to search
Орао на грбу Републике Србије
Грб Црне Горе

Српски орао је двоглави хералдички орао, уобичајени симбол у српској хералдици и вексилологији. Двоглави орао и оцила су главни хералдички симболи који представљају национални идентитет Срба вијековима.[1] Поријекло води од средњовјековне династије Немањић.[1] Орао, заједно са оцилима, користи се у савременом дизајну грба Србије, а сам орао на грбу Црне Горе.

Историја[уреди]

Средњи вијек[уреди]

Двоглави орао је усвојен у средовјековној Србији из византијске културе. Византијско хералдичко значење двоглавог орла је да главе представљају двоструки суверенитет цара (секуларни и вјерски) и/или власт византијских царева над Истоком и Западом.

Најстарији очувани двоглави орао Немањића у историјским изворима је приказ ктирорске фреске Мирослава Завидовића у цркви Светог Петра у Бијељом Пољу, из 1190. године.[1] Он је имао сљедеће карактеристике: један врат и двије главе, огрлице на врату и репу, раширена крила, реп у облику љиљана, главе изнад крила, ноге са три прста, док се орао налазио у кругу.[1] Ова врста немањићког орла развијена је између 12. и 15. вијека.[1] Веома је различита од њемачког орла: два врата, без огрлица, реп је у облику листа, главе ниже од крила, ноге са четири прста, са нераширеним крилима.[1] Двоглави орао Немањића (са посебним карактеристикама) био је приказан на детаљима украса и тканина у манастиру Жича (1207—1220), у цркви Богородице Љевишке (1307—1310), украсима одјеће Јована Оливера (1349), детаљима на тканини из манастира Велуће (14. вијек), детаљима у манастиру Манасији (1402—1427), на плочо са грбом Ивана Црнојевића, као и у другим црквама и манастирима.[2]

Почетком 14. вијека, двоглави орао се може чешће видјети на натписима, средњовјековним фрескама и на везу одјеће српске краљевске породице.[3] Српска црква је усвојила, тако да је улаз у манастир Жичу, сједишту архиепископије у периоду од 1219. до 1253. године и традиционалном мјесту крунисања српских краљева, био украшен приказима двоглавог орла.[4] На прстену краљице Теодоре се налази урезан симбол двоглавог орла.[4] Током владавине цара Душана, двоглави орао се могао видјети на свакодневним објектима и документима везаним за државу, као што су воштани печат и декрети.[4] Картограф Анђелино Дулсерат је на мапи коју је израдио 1339. године Српско царство обиљежио заставом са црвеним двоглавим орлом.[4]

Остале српске династије су такође усвојиле симбол као симболичан наставак, као Мрњавчевићи и Лазаревићи. Српски кнез Лазар, за вријеме редновирања манастира Хиландар на Светој гори, урезао је двоглавог орла на сјеверном зиду.[5] Минхенски псалтир је умјетничко дјело богато двоглавим орловима. Двоглавог орла је званично усвојио Стефан Лазаревић након што је добио титулу деспота, друге највише византијске титуле, од цара Јована VII Палеолога у августу 1402. године у Константинопољу.[6]

Рани нови вијек[уреди]

Двоглави орао се налази на неколико грбова у Илирском грбовнику, састављеном у раном новом вијеку. Бијелог двоглавог орла на црвеном штиту користила је династија Немањић и деспот Стефан Лазаревић. „Немањићки орао” се налазио на челенки грба Хребељановића (Лазаревићи), док је полу-бијели полу-црвени орао кориштен на челенки грба Мрњавчевића.

Нови вијек и савремено доба[уреди]

Српски орао ломи заставе „непријатеља” (бугарска, османска и угарска у канџама, аустријска у ћошку)

Након османског освајања и окупације која је трајала до почетка 19. вијека, двоглави орао је забрањен као симбол српског суверенитета и државности. Оцила су се чешће користила као још један средњовјековни симбол Срба. Грб је углавном приказиван у облику бијелог орла од 1804. године, када Гавриловић издаје револуционарну заставу засновану на орлу Немањића у Стематографији.[7]

Српска револуција је васкрсла традицију Немањића и двоглави бијели орао је постао грб Србије као симбол независности од Османског царства. Оцила су кориштена као штит на двоглавом орлу на савременом дизајну грба Србије, пратећи традицију успостављену у Краљевини Србији 1882. године.

Грб из 1882. године са бијелим двоглавим орлом, није био немањићког типа, него њемачког, упркос чињеници да он симболизује насљеђе Немањића; грешку је направио илустратор грба Вон Штрел (Нијемац), који је „преварио” Стојана Новаковића (угледног српског историчара и министра) и умјесто немаћиког орла нацртао њемачког орла.[8]

Двоглави орао је дио породичких грбова обје српске династије, Обреновића и Карађорђевића.

Краљевски орден Белог орла био је краљевски орао додјељиван српским и југословенским држављанима за достигнућа у миру и рату, или за посебне заслуге Круни, држави или народу, између 1883. и 1945. године.

Галерија[уреди]

Општине[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 1,5 Atlagić (2009). стр. 180.
  2. ^ Atlagić (2009). стр. 181–182.
  3. ^ Solovjev (1958). стр. 130.
  4. 4,0 4,1 4,2 4,3 Solovjev (1958). стр. 134–135.
  5. ^ Ivić (1910). стр. 30.
  6. ^ Jahrbücher für Geschichte Osteuropas, vol. 8, Osteuropa-Institut München, F. Steiner Verlag, (1960). стр. 511.
  7. ^ „Ethnic Groups”. 10. New York: Gordon and Breach. 1993. 
  8. ^ Atlagić (2009). стр. 183.

Литература[уреди]