Српски устанак (1737—1739)
| Српски устанак (1737—1739) | |||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Део Аустријско-турског рата (1735—1739) | |||||||
| |||||||
| Сукобљене стране | |||||||
| Албанци | Османско царство | ||||||
| Команданти и вође | |||||||
| Радоња Петровић | Везир Мустафа Паша, Дервиш-паша Ченгић | ||||||
Српски устанак (1737—1739) је био устанак Срба против османске власти, који је избио у централним регионима османске Србије током Хабзбуршко-османског рата (1737-1739). Након неких почетних хабзбуршких пораза у раним фазама рата, цар Карло VI издао је разне прогласе хришћанима на Балкану, позивајући их да устану против Османлија. Цар је позвао Србе, који су били спремни на устанак, 15. јуна 1737. године и нагласио да ће се борити у савезу са хришћанским силама, Хабзбуршком монархијом и Руском Империјом, против заједничког непријатеља. Срби су одговорили организовањем под вођством патријарха српског Арсенија IV. Устанак је имао широк географски обим, од Београда до источне Босне, Црне Горе и Шар-планине. Албанско племе Клименти се такође придружило устанку. Неуспех рата подстакао је Србе, углавном из Херцеговине, Рашке, Метохије и Црне Горе, да беже под вођством Арсенија IV са територија под османском влашћу у Хабзбуршку монархију, чиме је започела Друга велика сеоба Срба.[1]
Припреме
[уреди | уреди извор]
Током почетних фаза рата, српски патријарх Арсеније IV преговарао је са аустријском владом преко епископа Темишвара, Николе Димитријевића. Арсеније је обећао да ће се народ побунити и помоћи аустријској војсци храном.[2]
Племена у Брдима, под вођством Радоње Петровића, спремала би 500 наоружаних људи Кучи, војвода Вуксан Војводић од Васојевића 200, војвода Тошко од Пипера 200 итд.[3]
Српски патријарх и Радоња позвали су митрополита Саву Петровића Његоша да се придружи рату против Османлија, али је он био под утицајем Млетачке републике и остао је неактиван током рата.[4]
Операције
[уреди | уреди извор]У Србији
[уреди | уреди извор]Српска милиција је деловала углавном у централној Србији.
- Напад на Ужице (1737)[5]
- Напад на Лешницу
- Ослобођење Крушевца (20. јул 1737), под командом Млатишума[6]
- Повлачење у Срем (крајем октобра 1737), под командом Исаковића
- Напади у Морави и Руднику (7. јануара 1739), под командом Млатишуме[7]
Топлички крај и Ниш су ослобођени.[када?][8]
У Црној Гори и Старој Србији
[уреди | уреди извор]Радоња је затражио од аустријског фелдмаршала да у случају победе побуњеника наставе у његовој служби. Док су преговори били у току, у Црној Гори је избио устанак.[9] Радоњини устаници и српске трупе, као и помоћне снаге Станише Марковића Млатишуме, напали су локалне муслимане.[10] Према српском плану, требало је да заузму Нови Пазар, Рожаје, Бијело Поље и Пећ.[10] Српски одред напао је Бихор и продро до Годијева, где су поставили штаб у кући Мустафе Сијарића.[10] Радоња је чуо да ће Османлије у својим будућим акцијама прво напасти Жупљане, који су већ прешли на млетачку страну.[11] Истовремено, Радоња је обавестио котарског интенданта Јеролима Бућу да је Дервиш-паши Ченгићу наређено да се са својом војском окрене из Херцеговачког санџака ка Книну, који треба да нападну; и да везир-Мустафа-паша са војскама осталих санџака и 4.000 Татара, како је било планирано, крене у правцу Задра.[11] Та информација је вероватно била преувеличана.[11]
Друга велика миграција
[уреди | уреди извор]Неуспели рат је подстакао Србе, углавном из Херцеговине, Санџака, Метохије и Црне Горе, да побегну под вођством Арсенија IV са османских територија у Хабзбуршку монархију (као што је учињено 1689–92).[12] Аустријска влада је охрабривала Србе да се населе на хабзбуршким територијама.
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Ćirković 2004, стр. 153-154.
- ^ Душан Ј Поповић (1950). Srbija i Beograd. „... Преговори су почели почетком 1737. Патријарх Арсеније водио је преговоре са властима у Бечу преко темишварског епископа Николе Димитријевића. Патри- јарх је обећао да ће народ дићи на устанак и помоћи војсци храном.”
- ^ Istoriski časopis. 2. Institut. 1949. стр. 155—. „... преговора обвезали се, између осталог: да ће у борбу против Турака уз аустриску војску: војвода Радоња Петровић од Куча дати 500 људи, војвода Вуксан Војводић од Васојевића 200 људи, војвода Тошко од Пипера 200 људи, ...”
- ^ Vladimir Ćorović (1997). Istorija srpskog naroda. eBook Portal. стр. 562—. GGKEY:XPENWQLDTZF. „Vladika Sava, pod uticajem Mlečana, ostao je u tom ratu neaktivan i pored svih poziva koje su mu upućivali patriarh i kučki vojvoda Radonja Petrović. Arnautske i turske čete napadale su, posle austriskog povlačenja, sva pobunjena plemena, ...”
- ^ Stevan Ignjić (1967). Užice i okolina 1862–1914. Novinska ustanova "Vesti,". „... стратегијски значај Ужица које представља центар турске одбране у западној Србији. Приликом аустријског напада на град 1737. године учествује и српска милиција под руководством Ста- иише Марковића, Косте Параћинца, ...”
- ^ Milosav M. Đorđević (2000). Razbojna. Kulturno prosvetna zajednica Srbije. „Јула 1737. године српска милиција под командом обер-капетана Ста- нише Марковића-Млатишуме је ослободила Крушевац. У Крушевцу је затим организована скупштина народних ...”
- ^ M. Đ Milićević (1876). Knez̆evina Srbija: Geografija—Crografija—Hidrografija—Topografija—Arkeologija—Istorija—Etnografija—Statistika—Prosveta—Kultura—Uprava. Sloboda. „„Године 1739, 7 Јануара, оборкапетан Станиша пошао је да узнемирује пашу јагодинског, и да сШали турски мост на Морави ; но како су се Турци томе надали и осигурали се, то се, Станиша обрне на Рудник, и ту примора турски ...”
- ^ Zonjić, Trifun (1970). Razboj školstva u Jablanici (1878–1968).
- ^ Ivo Cecić; Igor Gostl, ур. (1955). Enciklopedija Jugoslavije. Jugoslavenski leksikografski zavod. стр. 344. ISBN 9788670530133. „Crnogorski vojvoda Radonja Petrovic podnio je feldmarsalu zahtjev o zajednickoj akciji protiv Turaka trazeci da u slucaju pobjede ustanici ostanu na sluzbi austrijskog feldmarsala. Dok su vodeni pregovori, buk- nuo je narodni ustanak u ...”
- ^ а б в Raif Hajdaparšić (1996). Kolašinska kapetanija i bošnjački narod. Udruženje Bošnjaka Porijeklom iz Sandžaka. „Na čelu ustanka bio je kučki vojvoda Radonja Petrović. Na bošnjake iz tih krajeva krenula je i srpska vojska iz Kragujevca, pojačana sa jednim odredom policije koju je predvodio .Staniša Marković. Prema planu Srbije, trebalo je da zauzmu sljedeća mjesta: Novi Pazar, Rožaj, Bijelo Polje i Peć. U isto vrijeme napadnut je i Bihor, gdje su srpske jedinice doprle do Godijeva, u kojem je smješten štab srpske vojske u kući Mustafe Sijarića.”
- ^ а б в Enes Pelidija (1989). Bosanski ejalet od Karlovačkog do Požarevačkog mira, 1699–1718. Veselin Masleša. стр. 163—. ISBN 9788621003051.
- ^ Bor. M. Karapandžić (1986). Srpsko Kosovo i Metohija: zločini Arnauta nad srpskim narodom. sn.n.
Литература
[уреди | уреди извор]- Душан Ј Поповић (1950). Srbija i Beograd. „... Преговори су почели почетком 1737. Патријарх Арсеније водио је преговоре са властима у Бечу преко темишварског епископа Николе Димитријевића. Патри- јарх је обећао да ће народ дићи на устанак и помоћи војсци храном.”
