Српски језик у Хрватској

С Википедије, слободне енциклопедије

Српски језик је један од службено признатих мањинских језика у Хрватској. Првенствено га користе Срби у Хрватској. Устав Хрватске, Уставни закон Хрватске о правима националних мањина, Закон о образовању на језику и писму националних мањина и Закон о употреби језика и писма националних мањина дефинишу јавну суслужбену употребу српског језика у Хрватској. Већина Срба у Хрватској користи ијекавски изговор прасловенског самогласника јат осим у Подунављу у Вуковарско-сремској и Осјечко-барањској жупанији где локално српско становништво користи екавски изговор. Досељеници у Подунавље, који су дошли из Босне, Далмације или Западне Славоније, након Другог светског рата и рата у Хрватској, или користе свој изворни ијекавски изговор, усвојени екавски изговор или оба у зависности од контекста. По попису становништва 2011. године већина Срба у Хрватској прогласила је хрватски стандардизовани варијетет као свој први језик при чему је ијекавски изговор увек био обавезан стандардни облик у хрватском. Док српски варијетет препознаје оба изговора као стандардни, екавски је чешћи јер је доминантан у Србији, док је ијекавски доминантан у Босни и Херцеговини, Црној Гори и Хрватској.

Историја[уреди | уреди извор]

Плоча испред школе у Трпињи

Православна богослужбена књига Вараждински апостол из 1454. године представља најстарији сачувани текст на ћирилици са подручја данашње Хрватске.[1] Хрватски уставни закон о правима националних мањина, један од само два уставна закона у земљи, ступио је на снагу 23. децембра 2002. године.[2]

У априлу 2015. Комитет Уједињених нација за људска права позвао је хрватску владу да осигура право мањина да користе свој језик и писмо.[3] У извештају се наводи питање употребе српске ћирилице у Вуковару и осталим општинама.[3] Министар спољних послова Србије Ивица Дачић рекао је да његова земља поздравља извештај Комитета УН за људска права.[4]

Образовање српског језика[уреди | уреди извор]

Улични знак на хрватском и српском језику у Даљу, источна Хрватска

Највише школа са наставом на српском језику налази се у Вуковарско-сријемској и Осјечко-барањској жупанији на подручју бивше Источне Славоније, Барање и Западног Срема, где су права на образовање на језицима мањина била обезбеђена за време Прелазне управе Уједињених нација за источну Славонију, Барању и Западни Сирмијум на основу Ердутског споразума. Данас уз те школе постоји и Српска православна средња школа "Кантакузина Катарина Бранковић" у Загребу.

У школској 2010–2011. години вртиће, основне и средње школе на српском језику похађало је 3.742 ученика.[5] Те године је образовање на српском језику пружало 59 образовних установа и у њима је радио 561 васпитач и наставник.[5] У школској 2011–2012. години укупан број ученика био је 4.059 у 63 образовне установе иу њима је радило 563 васпитача и наставника.[5] Број одељења или група у овом периоду повећан је са 322 на 353. [5]

Као катедра на Катедри за јужнословенске језике Филозофског факултета Универзитета у Загребу има Катедру за српску и црногорску књижевност.[6] Међу осталима, тадашњи предавачи српске књижевности на универзитету били су Антун Бараћ, Ђуро Шурмин и Армин Павић.[6]

Други облици културне аутономије[уреди | уреди извор]

Разне мањинске организације користе српски језик у свом раду. Једна од њих, Удружење за српски језик и књижевност у Хрватској из Вуковара, непрофитна је организација која окупља научнике и техничке раднике у Републици Хрватској који се баве проучавањем и наставом српског језика и књижевности.

Заједничка употреба на нивоу локалне самоуправе[уреди | уреди извор]

Закон о употреби језика и писма националних мањина предвиђа обавезну суслужбену употребу мањинских језика у општинама у Хрватској у којима је најмање једна трећина припадника националне мањине. Општине Двор, Вргинмост, Јагодњак, Шодоловци, Борово, Трпиња, Маркушица, Негославци, Бискупија, Ервеник, Кистање, Грачац, Удбина, Врбовско, Доњи Кукурузари, Ердут и Вуковар, дужне су да равноправно признају закон службена употреба српског језика и српске ћирилице. Спровођење закона наилази на велики отпор већинског дела становништва, посебно у случају Вуковара где је 2013. довео до антићириличних протеста у Хрватској.

Општине са српским језиком мањине у службеној употреби
Место Популација (2011) Проценат мањине (2011)
Врбовско 5,076 35,22%
Вуковар 27,683 34,87%
Бискупија 1,699 85,46%
Борово 5,056 89,73%
Цивљане 239 78,66%
Доњи Кукурузари 1,634 34,82%
Двор 6,233 71,90%
Ердут 7,308 54,56%
Ервеник 1 105 97,19%
Грачац 4,690 45,16%
Вргинмост 2,970 66,53%
Јагодњак 2,040 65,89%
Кистање 3,481 62,22%
Крњак 1,985 68,61%
Маркушица 2.576 90,10%
Негославци 1.463 96,86%
Плашки 2,292 45,55%
Шодоловци 1,653 82,58%
Трпиња 5,572 89,75%
Удбина 1,874 51,12%
Војнић 4,764 44,71%
Врховине 1,381 80,23%
Доњи Лапац 2,113 80,64%
Кнежеви Виногради 4,614 18.43%
Нијемци 4,705 10,95%

Види још[уреди | уреди извор]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ „A823”. Biskupija-varazdinska.hr. Архивирано из оригинала 09. 01. 2015. г. Приступљено 2012-09-12. 
  2. ^ Serb Democratic Forum. „Provedba Ustavnog zakona o pravima nacionalnih manjina u jedinicama lokalne i područne (regionalne) samouprave” (PDF) (на језику: српски). Архивирано из оригинала (PDF) 23. 02. 2015. г. Приступљено 3. 5. 2014. 
  3. ^ а б B92 (3. 4. 2015). „UN calls on Croatia to ensure use of Serbian Cyrillic”. Приступљено 2015-04-11. 
  4. ^ Tanjug (3. 4. 2015). „Serbia welcomes UN stance on use of Cyrillic in Croatia”. Архивирано из оригинала 11. 4. 2015. г. Приступљено 2015-04-11. 
  5. ^ а б в г Government of Croatia (октобар 2013). „Peto izvješće Republike Hrvatske o primjeni Europske povelje o regionalnim ili manjinskim jezicima” (PDF) (на језику: хрватски). Council of Europe. стр. 36. Приступљено 2. 12. 2016. 
  6. ^ а б Faculty of Humanities and Social Sciences. „The Chair of Serbian and Montenegrin Literature” (на језику: енглески). University of Zagreb. Приступљено 7. 8. 2017. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Српски_језик_у_Хрватској&oldid=27055212”