Пређи на садржај

Српско-бугарски рат (839–842)

С Википедије, слободне енциклопедије
Српско-бугарски рат
Део Српско-бугарски ратови (средњовековни)
Време839 — 842
Место
Централни Балкан
Исход Српска победа
Сукобљене стране
Кнежевина Србија Прво бугарско царство
Команданти и вође
Властимир Пресијан I
Жртве и губици
непознато велики

Српско-бугарски рат (839–842) водиo се борба између Бугарског каната с једне и Српске кнежевине с друге стране. Био је то други сукоб у средњовековним Бугарско-српски ратовима.[1] Кан Пресијан (р. 836–852) је 839. године покренуо инвазију на српску територију, што је довело до три године рата у коме су Срби однели победу.

Према De Administrando Imperio, Срби и Бугари су живели мирно као суседи све до бугарске инвазије 839. године (у последњим годинама цара Теофила).[2] Не зна се шта је тачно подстакло рат,[3] јер Порфирогенит не даје јасан одговор; да ли је то резултат српско-бугарских односа, односно бугарског освајања југоистока, или резултат византијско-бугарског ривалства, у којем је Србија била на страни Византинаца као царски савезник.[4] Није било мало вероватно да је у томе учествовао и цар; како је био у рату са Арапима, можда је натерао Србе да протерају Бугаре из западне Македоније, што би обојици користило.[2] Према Ј. Б. Бурију, овај савез би објаснио узрок бугарске акције.[2] Васил Златарски претпоставља да је цар заузврат Србима понудио потпуну независност.[2][5]

Према Порфирогениту, Бугари су хтели да наставе освајање словенских земаља и да натерају Србе да им се потчине. Релативно миран период који је трајао до 839. године прекинуо је бугарски кан Пресијан који је покренуо офанзиву против српске војске око Рашке. На Колубари, на Морави и на Косову Бугарима је била постављена брана. Пресијан је напао Србе, али није успео да их покори. Срби су се, под вођством кнеза Властимира, храбро одупрели у својим тешко приступачним кланцима и шумама и после три године узалудног напрезања Бугари су морали да одустану од своје намере. Несумњиво је, да је Властимиров углед услед тога знатно порастао.[6]

Бугарска војска је била тешко поражена и изгубила је много људи. Пресијан није остварио територијалне добитке и протерала га је Властимирова војска.[7][8][9] Срби су се држали у својим тешко доступним шумама и клисурама, и знали су да се боре у брдима.[10][7] Рат је завршен смрћу Теофила 842. године, чиме је Властимир ослобођен обавеза према Византијском царству.[11]

Према речима Тибора Живковића, могуће је да је бугарски напад уследио после неуспешне инвазије на долину Струме и Нестоса 846. године: Пресијан је можда сакупио војску и кренуо ка Србији, а Властимир је можда учествовао у византијско-бугарским ратовима, који би значи да је Пресијан одговорио на директну српску умешаност.[12]

Пораз Бугара, који су у 9. веку постали једна од највећих сила, показао је да је Србија уређена држава, потпуно способна да брани своје границе; веома висок војни и административни организациони оквир да се пружи тако ефикасан отпор.[13]

Последице

[уреди | уреди извор]

Након смрти српског кнеза Властимира 850. године, његова је држава била је подељена између његових синова. Пресијанов син Борис се покушао осветити због пораза његовог оца, 853. или 854. године, напао је Србију. Српску војску предводили су Мутимир и његова два брата, који су победили Бугаре, заробивши Владимира и 12 бојара. Борис и Мутимир су се након топга договорили о миру (а можда и о савезу), а Мутимир је послао своје синове Прибислава и Стефана до границе ради пратње затвореника, где су размењивали предмете у знак мира. Борис им је сам дао "богате дарове", док је он добио "два роба, два сокола, два пса, 80 крзна". [14][15]

Унутрашњи сукоб међу српском браћом резултирао је Мутимировим протеривањем двојице млађе браће на бугарски двор. Међутим, Мутимир је задржао нећака, Петра, на његовом двору из политичких разлога. Разлог заваде није познат, премда се претпоставља да је био резултат издаје. Петра је касније поразио Прибислав, Мутимиров син, и тако заузео српски престо.[16]

  1. ^ Moravcsik, Gyula, ур. (1967) [1949]. Constantine Porphyrogenitus: De Administrando Imperio (2nd revised изд.). Washington D.C.: Dumbarton Oaks Center for Byzantine Studies. 
  2. ^ а б в г Bury 2008, стр. 372.
  3. ^ Runciman 1930, ch. 2, n. 88
  4. ^ Živković 2006, стр. 13 harvnb грешка: више циљева (2×): CITEREFŽivković2006 (help)
  5. ^ Zlatarski 1918, f. 17
  6. ^ Zlatarski 1918, f. 17
  7. ^ а б Runciman 1930, ch. 2, n. 88
  8. ^ Zlatarski 1918, f. 17
  9. ^ Fine 1991, стр. 108, 110.
  10. ^ Ćorović 2001, ch. 2, III harvnb грешка: више циљева (2×): CITEREFĆorović2001 (help)
  11. ^ Houtsma 1993, стр. 199 harvnb грешка: више циљева (2×): CITEREFHoutsma1993 (help)
  12. ^ Živković 2006, стр. 14–15 harvnb грешка: више циљева (2×): CITEREFŽivković2006 (help)
  13. ^ Živković 2006, стр. 19 harvnb грешка: више циљева (2×): CITEREFŽivković2006 (help)
  14. ^ Ćorović, Vladimir (2001). Istorija srpskog naroda (Internet изд.). Belgrade: Ars Libri. 
  15. ^ Houtsma, M. Th. (1993). E.J. Brill's first encyclopaedia of Islam 1913–1936. BRILL. ISBN 90-04-08265-4. 
  16. ^ Živković, Tibor (2006). Portreti srpskih vladara (IX—XII vek). Belgrade. стр. 11—20. ISBN 86-17-13754-1. 

Примарни

[уреди | уреди извор]

Moravcsik, Gyula, ур. (1967) [1949]. Constantine Porphyrogenitus: De Administrando Imperio (2nd revised изд.). Washington D.C.: Dumbarton Oaks Center for Byzantine Studies. ISBN 9780884020219. 

Секундарни

[уреди | уреди извор]