Српско војничко гробље у Мензел Бургиби

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Српско војничко гробље у Мензел Бургиби
Српско војничко гробље
Тунис
Serbian war cemetery in Menzel Bourguiba, Tunisia 02.jpg
Српско војничко гробље, одељак С
Посвећено: Војницнима из Првог светског рата
Основано 1916—1919.
Рестаурирано 1980.
Локација 37°10′05.3″N 9°46′49.0″E / 37.168139° СГШ; 9.780278° ИГД / 37.168139; 9.780278Координате: 37°10′05.3″N 9°46′49.0″E / 37.168139° СГШ; 9.780278° ИГД / 37.168139; 9.780278
Мензел Бургиба
близу Бизерте
Број гробова 1208
Број сахрањених 1790

Српско војничко гробље у Мензел Бургиби (франц. Cimetière Militaire Serbe) се налази у граду Мензел Бургиба[a], који се налази око 20 km југозападно од Бизерте у Тунису. После Албанске голготе за време Првог светског рата српски војници су пребачени на лечење у логоре у Тунису. На овом гробљу је у 1208 гробова сахрањено 1790 српских војника. Гробље спада у ред мање познатих и ретко посећених, али има велики историјски значај.

Изглед[уреди]

Мензел Бургиба је место удаљено око 20 km југозападно од Бизерте, на обали Бизертског језера. Гробље се налази у оквиру цивилног католичког гробља, на периферији града. Има површину од око 102 m x 36 m. На овом гробљу је сахрањено највише српских војника у Тунису. Сваки гроб је обележен ливеним металним крстом који је у виду стилизованог мача пободеног у земљу, са ловоровом гранчицом и орденом Француског ратног крста. Крстови су распоређени у правилне редове. Највероватније су израђени по налогу француских власти које су изградиле и маузолеј-костурницу. На крстовима се налазе плочице са именом и презименом војника, јединицом у којој је служио и датумом смрти. На већини плочица написано је и место рођења.[1] У централном делу гробља налази се плато са јарболима на којима су заставе србије и Туниса. На платоу се налази споменик у облику зарубљене пирамиде са мермерном плочом на којој је написано „Слава палим српским војницима за слободу 1914-1918”.[2]

Сахрањени[уреди]

Према саопштењу Републичког завода за заштиту споменика културе из 1982. године, на гробљу се налази 1048 крстова, од којих су 20 без плочице са именом, а 57 са ознаком непознати војник. Било је и двојног сахрањивања. На 22 крста се налази још по једна плочица са именом другог сахрањеног и по правилу су постављене изнад плочице првог сахрањеног. На 210 крстова су остали само завртњи којима су друге плочице биле причвршћене па се претпоставља да је и ту било двојног сахрањивања. Под претпоставком да је ово тачно може се закључити да је у Мензел Бургиби сахрањено укупно 1280 српских војника. Позната су имена само 993 војника.[3]

По подацима Луке Николића, писца монографије Србијо, мајко и маћехо, на гробљу је у 1208 гробова сахрањено 1790 српских војника.[4][5]

Упоређивањем спискова сахрањених може се закључити да је гробље формирано од 1916. до 1919. године. Први сахрањени војник је Ивановић Илија, редов 3. батаљона Првог пешадијског пука, сахрањен у јануару 1916. године. Последњи сахрањени је Дерановић Таса, редов 5. пешадијског пука, сахрањен у јануару 1919. године. Систематизовани спискови свих сахрањених војника чувају се у Републичком заводу за заштиту споменика културе.[6]

На овом гробљу је сахрањен и мајор Михаило Ристић-Џервинац, завереник у Мајском преврату и шеф горског штаба Источног Повардарја за време српске четничке акције.

Маузолеј[уреди]

Маузолеј

У близини Српског војничког гробља, у оквиру католичког гробља, налази се маузолеј кружне основе са шест стубова у коме се налазе саркофаг и две урне. Испод њега је заједничка костурница француских и српских војника. Није познато колико је војника ту сахрањено.[3] На горњем ободу маузолеја великим словима је исписано „Francais et Serbes morts pour la patrie”, што значи „Французи и Срби умрли за отаџбину”.[7]

Генерал Габриел Доло (франц. Gabriel Dolot) направио је пројекат за костурницу величине 50 m³ изнад које је маузолеј у грчком стилу. Руководилац градилишта је био официр морнарице Гранже. Свечана прослава поводом завршетка изградње маузолеја одржана је 1. новембра 1920. године у поморској префектури, а официр Гранже је одликован медаљом.[8]

Приликом рестаурације гробља 1980. године рестауриран је и маузолеј. Урађена је хидроизолација крова, направљен је крст, обојен натпис и цео маузолеј окречен.

Рестаурација 1980. године[уреди]

Мере заштите и уређења гробља нису предузимане од настанка гробља до 1979. године. Службеници Републичког завода за заштиту споменика културе обишли су гробље и сачинили детаљну документацију 1977. године, уз сагласност туниских власти. Пројекти за уређење гробља направљени су 1978. године. По добијању потребних дозвола од надлежних власти у Тунису, крајем 1979. године, започета је рестаурација и уређење гробља. Радове је извела фирма Хидротехника, а директор радова је био дипл. инж. Љубен Христов.

Гробље је ограђено гвозденом оградом и направљена је капија. На стубовима поред капије постављене су табле са натписом на српском, француском и арапском језику. Централна стаза и стазе између парцела поплочане су белим бетонским плочама. Плато, који је издигнут од околног терена, направљен је на централном простору који је сужио за обреде приликом сахрањивања и парастоса. На платоу се налазе три јарбола за заставе, постамент за венце и жардињере са зеленилом. Три јарбола су предвиђена за постављање застава Србије, Туниса и Француске. Парцеле су нивелисане, уоквирене бетонским ивичњацима од белог цемента и направљени су нови стубови на којима су словне ознаке парцела остеле исте. Крстови су извађени из својих лежишта, са њих је скинута наслага ранијих боја и офарбани су белом мат бојом у нијанси слонова кост. Затим су крстови постављени у континуалне бетонске греде. Поред постојећих, засађене су и нове саднице чемпреса. Поред зида су засађене пузавице, простор парцела је посејан травом, а са унутрашње стране поред ограде је засађена жива ограда. Ради лакшег одржавања гробља доведена је вода.

Радови на рестаурацији завршени су у новембру 1980. године. Вредност радова је износила 4.267.000 динара. Новчана средства је обезбедио Савезни комитет за питања бораца и инвалида и Републички секретаријат за борачка и инвалидска питања.[9]

Пуковник у пензији, Лука Николић, који је истраживао ово гробље тврди да су „приликом реконструкције 1980. крстови са именима сахрањених скинути и враћени без икаквог реда”.[5]

Чувари[уреди]

За време обнове гробља 1980. године ангажовани су чувари који ће чувати и одржавати гробље. Чувари гробља су Вагдија Хамди и њен син Мажуб, чија је кућа поред гробља. Вагдија је посао наследила од покојног супруга.[2][10]

Посете[уреди]

Краљевска морнарица је посетила ово гробље 31. маја 1929. године у склопу путовања по средоземљу. Делегацију официра и одред морнара предводио је адмирал Драгутин Прица. Њима су се придружили француски вицеадмирал Халие (франц. Hallier), представници француских власти, командант арсенала, грађанске власти и један одред морнара француске поморске базе. Одржан је помен, положени венци, а говоре су одржали адмирал, вицеадмирал, потпредседник општине и председник удружења француских ратника.[11]

Уочи 65-годишњице доласка српске војске у Тунис, 22. децембра 1980. године, гробље је посетила група од шеснаест старих ратника који су се у времену од 1916—1918. године опорављали у логорима у Тунису. Пратили су их представници Савеза комитета за питања бораца и инвалида, Републичког секретаријата за борачка и инвалидска питања, Амбасаде СФРЈ у Тунису, Републичког завода за заштиту споменика културе, као и радници Хидротехнике. Положени су венци и одато поштовање сахрањеним српским војницима.[12]

Књиге[уреди]

  • Лука Николић, Србијо, мајко и маћехо, 2010.[13]

Лука Николић, потпуковник у пензији, пет година је истраживао српске, туниске и француске архиве и на основу тога написао ову монографију. Монографија садржи јединствен списак сахрањених српских војника са до сада најкомплетнијим подацима, као и шему гробних места на гробљу у Мензел Бургиби. Историографски је детаљно обрађен период од 1914. до 1919. године, као и Бизерта и Мензел Бургиба, места на којима су се лечили српски војници.[5][14]

Емисије[уреди]

  • „Траг: Креће се лађа француска” епизода у оквиру емисије Траг из 2008. године, у продукцији РТС-а.[15]
  • „Бизерта - повратак у легенду” је документарни филм из 2011. године у продукцији РТС-а, настао на основу монографије аутора Луке Николића „Србијо, мајко и маћехо”.[16]

Напомене[уреди]

  1. ^ Град се звао Феривил до 1957. године.

Извори[уреди]

  1. ^ Симић 1982, стр. 249-250.
  2. 2,0 2,1 Пивљанин, Ранко. „Вечна стража крај Бизерте”. Блиц (новине). Приступљено 5. 6. 2016. 
  3. 3,0 3,1 Симић 1982, стр. 250.
  4. ^ Берић, Славица (22. 6. 2012). „Бизерта, тамо далеко”. Politika Magazin. Приступљено 12. 6. 2016. 
  5. 5,0 5,1 5,2 Глас јавности. „Урађен списак српских војника сахрањених у северној Африци”. Приступљено 5. 6. 2016. 
  6. ^ Симић 1982, стр. 252.
  7. ^ Политика. „Срби у Тунису: живи и мртви – туристи и ратници”. Приступљено 12. 6. 2016. 
  8. ^ Dolot 1924, стр. 41-43.
  9. ^ Симић 1982, стр. 252-255.
  10. ^ Матијевић, Јелена. „Радо у Тунис, нерадо до српских костурница”. Арена 92. Приступљено 5. 6. 2016. 
  11. ^ Палуба.инфо. „Путовање КМ: Крф - Малта - Бизерта, мај 1929”. Приступљено 12. 6. 2016. 
  12. ^ Симић 1982, стр. 255.
  13. ^ Лука Николић - Србијо, мајко и маћехо (COBISS.SR 172763148)
  14. ^ Политика (новине). „Сведочанство о српским војницима у северној Африци”. Приступљено 6. 6. 2016. 
  15. ^ РТС. „Траг: Креће се лађа француска”. Приступљено 6. 6. 2016. 
  16. ^ РТС. „Бизерта - повратак у легенду”. Приступљено 6. 6. 2016. 

Литература[уреди]

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]