Срце

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Срце
Heart anterior exterior view.jpg
Људско срце
Детаљи
Систем Циркулацијски
Артерија Аорта,[a] Плућно стабло, десна и лева плућна артерија[b] Десна коронарна артерија, лева главна коронарна артерија[c]
Вена Горња шупља вена, Доња шупља вена,[d] Десна и лева плућна вена,[e] Велика срчана вена, Средња срчана вена, Мала срчана вена, Предње срчане вене.[f]
Нерв Nervus accelerans, Nervus vagus
Идентификатори
Латински cor
Грчки Kardía (καρδία)
MeSH D006321
TA A12.1.00.001
FMA 7088
Анатомска терминологија
Пресек грађе срца
Анатомија паука. Срце је означено бројем 1.

Срце је шупљи мишићни орган у телу животиња, са основном функцијом у циркулацији течности кроз организам.[1] Налази се на средини грудног коша. Људско срце има масу 200-425 грама. Срце је изграђено од срчаног мишићног ткива. Добро је покривено што му осигурава довољно хране и кисеоника. Крв опскрбљује тело кисеоником и нутријентима, и учествује у уклањању метаболичког отпада.[2] Код људи, срце је лоцирано између плућа, у средишњем делу грудног коша.[3]

Срце је подељено мишићним зидом на леву и десну страну. Свака страна се дели на два дела - мањи је преткомора, а већи комора. [4][5] Уобичајено је да се десна преткомора и комора називају „правим срцем”, док су њихови леви пандани „лево срце”.[6] За разлику од тога, рибе имају две коморе, преткомору и комору, док гмизавци имају три коморе.[5] Срчани залисци регулишу пролазак крви из преткоморе у комору. Они имају улогу вентила: пропуштају крв у једном смеру, из преткоморе у комору. Ток крви који пролази из преткоморе у комору затвара срчане залиске па враћање крви није могуће.[7][8][9][3] Срце је затворено у заштитној овојници, перикарду, која исто тако садржи малу количину флуида.[10][11][12] Зид срца се састоји од три слоја: перикарда, миокарда, и ендокарда.[13]

Срце пумпа крв са ритмом одређеним помоћу групе ћелија за регулацију ритма у синоатријском чвору. Оне генеришу струју која узрокује контракцију срца, путујући кроз атриовентрикуларни чвор и дуж спроводног система срца. Срце добија крв са ниским садржајем кисеоника из системске циркулације, која улази у десну преткомору из горње и доње велике шушље вене и прелази у десну комору. Одатле се крв пумпа у плућну циркулацију крви, кроз плућа где она прима кисеоник и отшушта угљен диоксид. Оксигенована крв се затим враћа до леве преткоморе, прелази у леву комору и пумпа се кроз аорту до системске циркулације − где се кисеоник користи и метаболизује до угљен диоксида.[14] Срце куса при мировању тела брзином од око 72 откуцаја у минуту.[15] Током физичких активности долази до привременог убрзања рада срца, али се брзина временом враћа на ниво при мировању.[16]

Кардиоваскуларне болести су најчешћи глобални узрок смрти према подацима из 2008. године. Оне узрокују око 30% смртних случајева.[17][18] Од тога више од три четвртине су последица коронарних артеријских болести и можданог удара.[17] Фактори ризика обухватају: пушење, прекомерну телесну тежину, недовољну физичку активност, висок холестерол, висок крвни притисак, и лоше контролисани дијабетес, између осталог.[19] Кардиоваскуларне болести често немају симптоме или могу да узрокују бол у грудима или краткоћу даха. Дијагноза срчаних обољења често се врши узимањем у обзир медицинске историје, слушањем срчаних звукова помоћу стетоскопа, анализом ЕКГ и ултразвука.[3] Специјалисти који имају фокус на срчаним болестима се називају кардиолозима, мада многе друге медицинске специјалности исто тако учествују у третману.[18]

Анатомија срца[уреди]

Computer generated animation of a beating human heart
Компјутерски генерирани откуцаји људског срца (пресек)

Срце има четири шупљине: две преткоморе и две коморе. У медицини се често користи израз „десно“ и „лево“ срце. Десно срце је десна преткомора и комора; у десну преткомору долази венска крв из тела која се кроз десну комору пумпа у плућа.

Крв из десног срца у плућа води плућна артерија (у њој се налази венска крв, а зове се артерија зато јер је правило да су сви крвни судови који иду од срца према периферији „артерије“).

У плућима се из крви издваја угљен-диоксид, а крв се снабдјева кисеоником. Таква прочишћена крв је сад артеријска те из плућа долази у леву преткомору плућним венама (иако садрже артеријску крв зову се вене јер долазе с периферије у срце). Из леве преткоморе артеријска крв даље иде у леву комору па у артерију „аорту“ која је носи у цело тело. Будући да лево срце пумпа артеријску крв у цело тело (а десно срце венску крв само у плућа), у левом срцу су притисци три пута већи и његови зидови су дебљи и јачи.

Латински назив за преткомору је atrium (атријум), комора је ventriculus (вентрикула), а „зид“ који дели десно и лево срце (срчана преграда) назива се септум. Због постојања септума нема контакта између две преткоморе и две коморе, иначе би дошло до мешања венске и артеријске крви. Између преткоморе и коморе се налази сужење (вентил или лат. valvula) са залисцима (залистак се на латинском језику зове cuspis). Залисци спречавају враћање крви из коморе у преткомору. У десном срцу се налазе три таква залиска па се валвула назива „трикуспидална валвула“ или валвула с три кусписа. У левом срцу су између преткоморе и коморе два залиска па је то бикуспидална (или митрална јер личи на бискупову митру) валвула.

Залисци се такође налазе на излазу из комора у плућну артерију и аорту. Ако се због било којег разлога крв враћа назад кроз валвулу у преткомору то се назива инсуфицијенција валвуле. Реч инсуфицијенција долази од латинске речи за „недовољно“. Дакле, валвула је недовољно функционална да би спречила враћање крви натраг.

Уколико због поремећаја срце треба обавити већи рад него што је нормално, срчани зидови се задебљавају. Две фазе рада срца су систола и дијастола. Систола је испумпавање, а дијастола пуњење крвљу.

Назив[уреди]

Именица «срце» настала је од прасловенске речи *sьrdьko,[20] која је настала од праиндоевропске *ḱērd.

Клинички значај[уреди]

Болести[уреди]

Стетоскоп се користи за аускултацију срца. Он је један од иконски симбола медицине. Бројен болести се могу дијагнозирати првенствено путем слушања шумова на срцу.
Атеросклероза је стање које утиче на циркулаторни систем.[21][22][23][21][24] Ако су захваћене коронарне артерије, може доћи до развоја ангине пекторис[25][26][27] и у најгорем случају долази до срчаног удара.[28][29][30][31]

Кардиоваскуларне болести, које обухватају болести срца, су водећи узрок смрти широм света.[32] Већина кардиоваскуларних болести нису заразне и повезане су са начином живота и другим факторима, а постају све присутније са старењем.[32] Болести срца су веома значајан узрок смрти, који глобално у просеку обухвата око 30% свих смртних случајева, према подацима из 2008. године.[17] Ова стопа варира у опсегу од 28% до 40% у земљама са високим приходима.[18] Доктори који се специјализују за болести срца се називају кардиолозима. Многи други здравствени радници учествују у лечењу болести срца, укључујући лекаре као што су лекари опште праксе, кардиоторични хирурзи и особље интензивне неге, и припадници сродних медицинских професија, укључујући физиотерапеуте и дијететичаре.[33]

Исхемијска болест срца[уреди]

Коронарна артеријска болест, такође позната као исхемијска болест срца, узрокована је атеросклерозом – накупљањем масног ткива дуж унутрашњих зидова артерија. Ове масне наслаге познате као атеросклеротични плакови сужавају коронарне артерије, и ако су прекомерно изражене могу да смање доток крви у срце.[34] Ако је сужење (или стеноза) релативно мала, онда пацијент можда и не може да осети симптоме. Озбиљна сужења могу да узрокују бол у грудима (ангину) или губљење даха у току вежбања или чак при мировању. Танка облога атеросклеротичног плака може да пукне, излажући масни центар циркулишућој крви. У том случају може се формирати угрушак или тромб, који може да блокира артерију и да ограничити проток крви до подручја срчаног мишића што узрокује инфаркт миокарда (срчани удар) или нестабилну стенокардију.[35] У најгорем случају може доћи до срчаног застоја, наглог и потпуног губитка излаза из срца.[36] Гојазност, висок крвни притисак, неконтролисани дијабетес, пушење и висок холестерол сви могу да повећају ризик од развоја атеросклерозе и коронарно артеријских болести.[32][34]

Затајење срца[уреди]

Затајење срца се дефинише као стање у којем срце није у стању да пумпа довољно крви како би задовољило захтеве тела.[37] Пацијенти са срчаном инсуфицијенцијом могу доживети губитак даха посебно када се леже равно, као и отицање глежњева, познат као периферни едем. Затајење срца је крајњи резултат многих болести које утичу на срце, али је најчешће повезано са исхемијском болести срца, болестима срчаних залистака, или високим крвним притиском. Мање уобичајени узроци су различите кардиомиопатије. Срчана инсуфицијенција је често повезана са слабостима срчаног мишића у коморама (систолно затајење срца), мада се такође може видети код пацијената са срчаним мишићима који су јаки, али крути (дијастолно затајење срца). Ово стање може утицати на леву комору (узрокујући углавном губитак даха), десну комору (урокујући углавном отицање ногу и повишени вратни венски притисак), или у обе коморе. Пацијенти са срчаном инсуфицијенцијом имају већи ризик од развоја опасних поремећаја срчаног ритма или аритмијама.[37]

Кардиомиопатија[уреди]

Кардиомиопатије су болести које утичу на мишић срца. Неке узрокују абнормално задебљавање срчаног мишића (хипертрофична кардиомиопатија), неке узрокују да се срце абнормално рашири и ослаби (дилатирана кардиомиопатија), неке узрокују да срчани мишић постане крут и да не може да се у потпуности опустити између контракција (рестриктивна кардиомиопатија) и неке чине срце склоним абнормалним срчаним ритмовима (аритмогена кардиомиопатија). Ова стања су често генетска и могу бити наслеђена, док нека, као што је дилатирана кардиомиопатија, могу да буду узрокована оштећењима од токсина као што је алкохол. Неке кардиомиопатије као што је хипертрофична кардиомопатија повезане су са већим ризиком од изненадне срчане смрти, посебно код спортиста.[13] Многе кардиомиопатије могу да доведу до затајења срца у каснијим стадијумима болести.[37]

Види још[уреди]

Напомене[уреди]

  1. ^ Од срца ка телу
  2. ^ Артерије које садрже крв без кисеоника, од срца ка плућима
  3. ^ Подршка срца самој крви
  4. ^ Од тела ка срцу
  5. ^ Вене које садрже крв са кисеоником – од плућа ка срцу
  6. ^ Вене које одводе крв из самог срца

Референце[уреди]

  1. ^ Taber, Clarence Wilbur; Venes, Donald. Taber's cyclopedic medical dictionary. F a Davis Co. стр. 1018—23. ISBN 978-0-8036-1559-5. 
  2. ^ Guyton & Hall 2011, стр. 157.
  3. 3,0 3,1 3,2 Moore, Keith L.; Dalley, Arthur F.; Agur, Anne M. R. (2009). „1”. Clinically Oriented Anatomy. Wolters Kluwel Health/Lippincott Williams & Wilkins. стр. 127—73. ISBN 978-1-60547-652-0. 
  4. ^ Starr, Cecie; Evers, Christine; Starr, Lisa (02. 01. 2009). Biology: Today and Tomorrow With Physiology. Cengage Learning. стр. 422. ISBN 978-0-495-56157-6. Архивирано из оригинала на датум 02. 05. 2016. 
  5. 5,0 5,1 Reed, C. Roebuck; Brainerd, Lee Wherry; Lee,, Rodney; Inc, the staff of Kaplan, (2008). CSET : California Subject Examinations for Teachers (3rd изд.). New York, NY: Kaplan Pub. стр. 154. ISBN 978-1-4195-5281-6. Архивирано из оригинала на датум 04. 05. 2016. 
  6. ^ Gray's Anatomy 2008, стр. 960.
  7. ^ Hadžiselimović R. (2004). Biologija 1. Svjetlost, Sarajevo. ISBN 978-9958-10-686-6.  |first1= захтева |last1= у Authors list (помоћ); Недостаје |last2= у Authors list (помоћ)
  8. ^ Hadžiselimović R. (2002). Biologija 2. Svjetlost, Sarajevo. ISBN 978-9958-10-222-6.  |first1= захтева |last1= у Authors list (помоћ); Недостаје |last2= у Authors list (помоћ)
  9. ^ Guyton, A.C. & Hall, J.E. (2006) Textbook of Medical Physiology (11th ed.) Philadelphia: Elsevier Saunder. 2009. ISBN 978-0-7216-0240-0.
  10. ^ Britannica encyclopedia: Pericardial fluid. http://www.britannica.com/EBchecked/topic/451651/pericardial-fluid. [Accessed on 3rd Feb 2008]
  11. ^ Ben-Horin, Shomron; Shinfeld, Ami; Kachel, Erez; Chetrit, Angela; Livneh, Avi (2005). „The composition of normal pericardial fluid and its implications for diagnosing pericardial effusions”. The American Journal of Medicine. 118 (6): 636—40. PMID 15922695. doi:10.1016/j.amjmed.2005.01.066. 
  12. ^ MedlinePlus enciklopedia Pericardiocentesis
  13. 13,0 13,1 Betts, J. Gordon (2013). Anatomy & physiology. стр. 787—846. ISBN 978-1-938168-13-0. Приступљено 11. 08. 2014. 
  14. ^ Guyton & Hall 2011, стр. 101, 157.
  15. ^ Guyton & Hall 2011, стр. 105–07.
  16. ^ Guyton & Hall 2011, стр. 1039–41.
  17. 17,0 17,1 17,2 „Cardiovascular diseases (CVDs) Fact sheet N°317 March 2013”. WHO. World Health Organization. Архивирано из оригинала на датум 19. 09. 2014. Приступљено 20. 09. 2014. 
  18. 18,0 18,1 18,2 Longo, Dan; Fauci, Anthony; Kasper, Dennis; Hauser, Stephen; Jameson, J.; Loscalzo, Joseph (11. 08. 2011). Harrison's Principles of Internal Medicine (18 изд.). McGraw-Hill Professional. стр. 1811. ISBN 978-0-07-174889-6. 
  19. ^ Graham, I; Atar, D; Borch-Johnsen, K; Boysen, G; Burell, G; Cifkova, R; Dallongeville, J; De Backer, G; Ebrahim, S; Gjelsvik, B; Herrmann-Lingen, C; Hoes, A; Humphries, S; Knapton, M; Perk, J; Priori, SG; Pyorala, K; Reiner, Z; Ruilope, L; Sans-Menendez, S; Scholte op Reimer, W; Weissberg, P; Wood, D; Yarnell, J; Zamorano, JL; Walma, E; Fitzgerald, T; Cooney, MT; Dudina, A; European Society of Cardiology (ESC) Committee for Practice Guidelines, (CPG) (октобар 2007). „European guidelines on cardiovascular disease prevention in clinical practice: executive summary: Fourth Joint Task Force of the European Society of Cardiology and Other Societies on Cardiovascular Disease Prevention in Clinical Practice (Constituted by representatives of nine societies and by invited experts)”. European Heart Journal. 28 (19): 2375—414. PMID 17726041. doi:10.1093/eurheartj/ehm316. 
  20. ^ Фасмер М. Этимологический словарь русского языка. — Прогресс. — М., 1964–1973. — Т. 3. — pp. 605-606.
  21. 21,0 21,1 „What Is Atherosclerosis? - NHLBI, NIH”. www.nhlbi.nih.gov (на језику: енглески). 22. 06. 2016. Приступљено 06. 11. 2017. 
  22. ^ „What Are the Signs and Symptoms of Atherosclerosis? - NHLBI, NIH”. www.nhlbi.nih.gov (на језику: енглески). 22. 06. 2016. Приступљено 05. 11. 2017. 
  23. ^ „Who Is at Risk for Atherosclerosis?”. www.nhlbi.nih.gov (на језику: енглески). 22. 06. 2016. Приступљено 05. 11. 2017. 
  24. ^ „How Is Atherosclerosis Diagnosed? - NHLBI, NIH”. www.nhlbi.nih.gov (на језику: енглески). 22. 06. 2016. Приступљено 06. 11. 2017. 
  25. ^ Hombach, V.; Höher, M.; Kochs, M.; Eggeling, T.; Schmidt, A.; Höpp, H. W.; Hilger, H. H. (1988). „Pathophysiology of unstable angina pectoris—correlations with coronary angioscopic imaging”. European Heart Journal. 9: 40—5. PMID 3246255. doi:10.1093/eurheartj/9.suppl_N.40. 
  26. ^ Simons, Michael (08. March 2000). „Pathophysiology of unstable angina”. Архивирано из оригинала на датум 30. March 2010. Приступљено 28. 04. 2010.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date=, |archive-date= (помоћ)
  27. ^ COURAGE Trial Research Group (2007). „Optimal Medical Therapy with or without PCI for Stable Coronary Disease”. N Engl J Med. 356: 1503—1516. PMID 17387127. doi:10.1056/NEJMoa070829. Приступљено 01. 12. 2014. 
  28. ^ „What Are the Signs and Symptoms of Coronary Heart Disease?”. www.nhlbi.nih.gov. 29. 09. 2014. Архивирано из оригинала на датум 24. 02. 2015. Приступљено 23. 02. 2015. 
  29. ^ Coventry LL, Finn J, Bremner AP (2011). „Sex differences in symptom presentation in acute myocardial infarction: a systematic review and meta-analysis”. Heart & Lung. 40 (6): 477—91. PMID 22000678. doi:10.1016/j.hrtlng.2011.05.001. 
  30. ^ Valensi P, Lorgis L, Cottin Y (март 2011). „Prevalence, incidence, predictive factors and prognosis of silent myocardial infarction: a review of the literature”. Archives of Cardiovascular Diseases. 104 (3): 178—88. PMID 21497307. doi:10.1016/j.acvd.2010.11.013. 
  31. ^ „Heart Attack or Sudden Cardiac Arrest: How Are They Different?”. www.heart.org. 30. Jul 2014. Архивирано из оригинала на датум 24. 02. 2015. Приступљено 24. 02. 2015.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  32. 32,0 32,1 32,2 „Cardiovascular diseases (CVDs)”. World Health Organization (на језику: енглески). Архивирано из оригинала на датум 10. 03. 2016. Приступљено 09. 03. 2016. 
  33. ^ „Your Heart Failure Healthcare Team”. www.heart.org. Архивирано из оригинала на датум 10. 03. 2016. Приступљено 09. 03. 2016. 
  34. 34,0 34,1 „Different heart diseases”. World Heart Federation. Архивирано из оригинала на датум 12. 03. 2016. Приступљено 09. 03. 2016. 
  35. ^ Harrison's 2011, стр. 1501.
  36. ^ Davidson's 2010, стр. 554.
  37. 37,0 37,1 37,2 Ponikowski, Piotr; Voors, Adriaan A.; Anker, Stefan D.; Bueno, Héctor; Cleland, John G. F.; Coats, Andrew J. S.; Falk, Volkmar; González-Juanatey, José Ramón; Harjola, Veli-Pekka (август 2016). „2016 ESC Guidelines for the diagnosis and treatment of acute and chronic heart failure: The Task Force for the diagnosis and treatment of acute and chronic heart failure of the European Society of Cardiology (ESC). Developed with the special contribution of the Heart Failure Association (HFA) of the ESC”. European Journal of Heart Failure. 18 (8): 891—975. ISSN 1879-0844. PMID 27207191. doi:10.1002/ejhf.592. 

Литература[уреди]

  • Hadžiselimović R. (2002). Biologija 2. Svjetlost, Sarajevo. ISBN 978-9958-10-222-6.  |first1= захтева |last1= у Authors list (помоћ); Недостаје |last2= у Authors list (помоћ)
  • Sofradžija A.; Šoljan D.; Hadžiselimović R. (2004). Biologija 1. Svjetlost, Sarajevo. ISBN 978-9958-10-686-6. 
  • Taber, Clarence Wilbur; Venes, Donald (2009). Taber's cyclopedic medical dictionary. F a Davis Co. стр. 1018—23. ISBN 978-0-8036-1559-5. 
  • Hall, John (2011). Guyton and Hall textbook of medical physiology (12th изд.). Philadelphia, Pa.: Saunders/Elsevier. ISBN 978-1-4160-4574-8. 
  • Longo, Dan; Fauci, Anthony; Kasper, Dennis; Hauser, Stephen; Jameson, J.; Loscalzo, Joseph (2011). Harrison's Principles of Internal Medicine (18 изд.). McGraw-Hill Professional. ISBN 978-0-07-174889-6. 
  • Susan Standring; Neil R. Borley; et al., ур. (2008). Gray's anatomy : the anatomical basis of clinical practice (40th изд.). London: Churchill Livingstone. ISBN 978-0-8089-2371-8. 
  • Nicki R. Colledge; Brian R. Walker; Stuart H. Ralston, ур. (2010). Davidson's principles and practice of medicine (21st изд.). Edinburgh: Churchill Livingstone/Elsevier. ISBN 978-0-7020-3085-7. 
  • Sherwood, Lauralee (2011). Human Physiology: From Cells to Systems. Cengage Learning. стр. 401. ISBN 978-1-133-10893-1. 
  • Hale. W, G, Morgham, J, P: Школска енциклопедија биологије, Књига-комерц, Београд
  • Калезић, М: Основи морфологије кичмењака, ЗУНС, Београд, 2001
  • Маричек, Магдалена, Ћурчић, Б, Радовић, И: Специјална зоологија, Научна књига, Београд, 1986
  • Пантић, В: Биологија ћелије, Универзитет у Београду, Београд, 1997
  • Трпинац, Д: Хистологија, Кућа штампе, Београд, 2001
  • Шербан, М, Нада: Покретне и непокретне ћелије — увод у хистологију, Савремена администрација, Београд, 1995
  • Reiber C. L. & McGaw I. J. (2009). „A Review of the "Open" and "Closed" Circulatory Systems: New Terminology for Complex Invertebrate Circulatory Systems in Light of Current Findings”. International Journal of Zoology. (2009), pp. 8. doi:10.1155/2009/301284.
  • Patwardhan K. (2012). „The history of the discovery of blood circulation: unrecognized contributions of Ayurveda masters”. Adv Physiol Educ. 36 (2): 77—82.
  • Boudina, Sihem; Abel, Evan Dale (01. 03. 2010). „Diabetic cardiomyopathy, causes and effects”. Reviews in Endocrine & Metabolic Disorders. 11 (1): 31—39. ISSN 1389-9155. PMC 2914514Слободан приступ. PMID 20180026. doi:10.1007/s11154-010-9131-7. 
  • Marian, A. J.; Roberts, Robert (01. 04. 2001). „The Molecular Genetic Basis for Hypertrophic Cardiomyopathy”. Journal of Molecular and Cellular Cardiology. 33 (4): 655—670. ISSN 0022-2828. PMC 2901497Слободан приступ. PMID 11273720. doi:10.1006/jmcc.2001.1340. 
  • Acton, Q. Ashton (2013). Advances in Heart Research and Application: 2013 Edition. Scholarly Editions. ISBN 978-1-481-68280-0. 
  • Towbin, JA (2014). „Inherited cardiomyopathies.”. Circulation Journal : Official Journal of the Japanese Circulation Society. 78 (10): 2347—56. ISSN 1347-4820. PMC 4467885Слободан приступ. PMID 25186923. doi:10.1253/circj.cj-14-0893. 
  • Maron, Barry J.; Udelson, James E.; Bonow, Robert O.; Nishimura, Rick A.; Ackerman, Michael J.; Estes, N. A. Mark; Cooper, Leslie T.; Link, Mark S.; Maron, Martin S. (01. 12. 2015). „Eligibility and Disqualification Recommendations for Competitive Athletes With Cardiovascular Abnormalities: Task Force 3: Hypertrophic Cardiomyopathy, Arrhythmogenic Right Ventricular Cardiomyopathy and Other Cardiomyopathies, and Myocarditis: A Scientific Statement From the American Heart Association and American College of Cardiology”. Circulation. 132 (22): e273—280. ISSN 1524-4539. PMID 26621644. doi:10.1161/CIR.0000000000000239. 

Спољашње везе[уреди]

Медији везани за чланак Срце на Викимедијиној остави