Срчани маркери

С Википедије, слободне енциклопедије

Срчани маркери или кардијални маркери су карактеристични биолошки индикатори који се користе за идентификацију (често преко праћења индиректних промена), физичких оштећења и поремећаја и мера за процену функције срца.[1] Они могу бити корисни у раном предвиђању или дијагнози болести.[2] Иако се о њима често говори у контексту срчаног удара (инфаркта миокарда), и друга стања могу довести до повећања нивоа срчаних маркера.

Назив[уреди | уреди извор]

Како су већина раних идентификованих маркера били ензими, као резултат тога, понекад се првобитно се користи термин срчани ензими. Као су међутим у употреби маркери који нису сви тренутно се све мање користи назив срчани ензими (на пример, у формалној употреби, тропонин се не наведен као срчани ензим).[3][4]

Значај[уреди | уреди извор]

Кардијални маркери омогућавају дијагнозу и карактеризацију срчаних обољења, па је тако:[5]

  • високоосетљиви тропонински тест је специфичан за срчани удар,
  • хомоцистеин је повезан са бројним неуродегенеративним болестима, кардиоваскуларним догађајима а посебно можданим ударом. Показало се да је хомоцистеин вредан маркер и за рану дијагнозу недостатка фолата и витамина Б, који су укључени у анемију и низ хроничних болести.

На основу повишених концентрација у плазми, може се предвидети исход и идентификовати високоризичне групе којој ће овај тест помоћи у превенцији и терапији.[6]

Примена и мерење[уреди | уреди извор]

Мерење срчаних биомаркера може бити корак ка постављању дијагнозе одређених стања. Док снимање срца често потврђује дијагнозу, једноставнија и јефтинија мерода је мерења срчаних биомаркера који могу указати лекару на то да ли су компликованије или инвазивније процедуре оправдане. У многим случајевима медицинска друштва саветују лекаре да мерење биомаркера учине почетном стратегијом тестирања, посебно за пацијенте са ниским ризиком од срчане смрти.[7]

Многи производи као акутни кардиолошки маркери пласирани су на нетрадиционална тржишта, у болничке ургентне центре уместо у традиционална болничка или клиничка лабораторијска окружења. Конкуренција у развоју производа за дијагностику срчаних маркера и њиховој експанзији на нова тржишта је сваким даном све интензивна.[8]

Недавно је намерно уништавање миокарда алкохолном септалном аблацијом довело до идентификације додатних потенцијалних маркера.[9]

Креатинин киназа (KК) се појављује у облику три изоензима, који су димери састављени од две врсте мономерних подјединица. Изоензими укључују све три комбинације мономера, М (изведен из скелетних мишића) и Б (изведен из мозга), представљено ознакама ММ, МБ и ББ.

Многи органи садрже креатинин киназу, али је дистрибуција изоензима различита у сваком од њих. Скелетни мишићи су веома богати ММ изоензимом, док су мозак, желудац, црева, мокраћна бешика мање богата.

МБ изоензим је пронађен у значајним количинама (15 до 20%) само у ткиву миокарда. Стога је активност укупног серумскe kреатинин киназа повећана код многих болести. Недостатак специфичности ограничава његову дијагностичку вредност. Међутим, значајна разлика у профилима kреатинин киназа изоензима из различитих органа учинила је Креатинин киназу једним од најкориснијих ензима у дијагнози акутног инфаркта миокарда. Креатинин киназа-МБ се појављује у серуму, одражавајући његово јединствено присуство у ткиву миокарда.

Серијска одређивања креатинин киназа изоензима у клиничкој лабораторији најчешће се користе као подршка дијагнози сумње на инфаркт миокарда.

Вредности[уреди | уреди извор]

Очекиване вредности су за:

Референтни опсег (37°C) (консензус вредности)
< 25 U/L (< 0.421 µkat/L)
Инфаркт миокарда

Постоји велика вероватноћа оштећења миокарда када су испуњена следећа три услова.

1. Креатинин киназа (KК)
КK мушкарци: >190 U/L (3.12 µkat/L)
КК žene: >167 U/L (2.87 µkat/L)
2. КK-MB: >24 U/L (0.40 µkat/L)a
3. КK-MB активност је одговорна за 6-25% укупне активности КК.

Када се сумња на инфаркт миокарда, треба редовно пратити предлоге дијагностичке стратегије у консензусном документу европских и америчких кардиолога.

Ако, упркос сумњи да се ради о инфаркту миокарда, пронађене вредности остану испод наведених граница, можда је реч о свежем инфаркту. У таквим случајевима, одређивање треба поновити након 4 сата. Максимална дијагностичка ефикасност одређивања КК-МБ добиће се коришћењем протокола секвенцијалног узорковања, а посебну пажњу треба обратити на временски зависни профил активности у периоду од 6 до 48 сати. Када се користи само КК-МБ активност, дијагностичка ефикасност ће бити нижа и варираће у зависности од времена узорковања.

Свака лабораторија треба да испита применљивост очекиваних вредности на сопствену популацију пацијената и, ако је потребно, одреди сопствене референтне опсеге.

Ограничења[уреди | уреди извор]

У зависности од маркера, некада је потребно да прође између 2 и 24 сата[10] да се повећа ниво у крви. Поред тога, одређивање нивоа срчаних маркера у лабораторији - као и многа друга лабораторијска мерења - захтевају доста времена. Срчани маркери стога нису корисни у дијагностици срчаног удсара у акутној фази, па су клиничка слика и резултати ЕКГ-а прикладнији у акутној ситуацији.

Референтни опсег за тестове крви, мерени у јединицама, укључујући неколико срчаних маркера.

Међутим, 2010. године, истраживање на Медицинском колеџу Бејлор открила су да, коришћењем дијагностичких наночипова и бриса са букалне слузокоже, може послужити за очитавања срчаних биомаркера из пљувачке. Тако се уз очитавањем ЕКГ-а, може да потврди дијагноза у року од неколико минута, да је неко вероватно имао срчани удар.

Упоредни приказ срчаних маркера током времена
  • Поређење срчаног маркера у првим сатима након појаве бола у грудима и релативне концентрације.
    Поређење срчаног маркера у првим сатима након појаве бола у грудима и релативне концентрације.
  • Поређење срчаног маркера у првим сатима након појаве бола у грудима и вишекратника граничне вредности.
    Поређење срчаног маркера у првим сатима након појаве бола у грудима и вишекратника граничне вредности.
  • Кинетика кардијалних маркера код инфаркта миокарда са или без реперфузионог третмана.
    Кинетика кардијалних маркера код инфаркта миокарда са или без реперфузионог третмана.

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Update | Cardiac Biomarkers and Heart Failure”. American College of Cardiology. Приступљено 2024-01-24. 
  2. ^ Halushka, Perry V.; Goodwin, Andrew J.; Halushka, Marc K. (2019). „Opportunities for microRNAs in the Crowded Field of Cardiovascular Biomarkers”. Annual Review of Pathology: Mechanisms of Disease. 14: 211—238. PMC 6442682 Слободан приступ. PMID 30332561. doi:10.1146/annurev-pathmechdis-012418-012827. 
  3. ^ Rao, Surya P.; Miller, Scott; Rosenbaum, Richard; Lakier, Jeffrey B. (1999). „Cardiac troponin I and cardiac enzymes after electrophysiologic studies, ablations, and defibrillator implantations”. The American Journal of Cardiology. 84 (4): 470. PMID 10468091. doi:10.1016/S0002-9149(99)00337-9. 
  4. ^ „Cardiac Enzymes (Cardiac Biomarkers): Types, What They Indicate”. Cleveland Clinic (на језику: енглески). Приступљено 2024-01-24. 
  5. ^ Herzig, Birgit (2008). „Improved Cardiac Patient Management Through Cardiac Markers”. Journal of Medical Biochemistry. 27 (2): 114—116. S2CID 20319537. doi:10.2478/v10011-008-0002-7. 
  6. ^ Chacko, Sanoj; Haseeb, Sohaib; Glover, Benedict M; Wallbridge, David; Harper, Alan (2018). „The role of biomarkers in the diagnosis and risk stratification of acute coronary syndrome”. Future Science OA. 4 (1): FSO251. ISSN 2056-5623. doi:10.4155/fsoa-2017-0036. 
  7. ^ Hendel, Robert C.; Berman, Daniel S.; Di Carli, Marcelo F.; Heidenreich, Paul A.; Henkin, Robert E.; Pellikka, Patricia A.; Pohost, Gerald M.; Williams, Kim A.; American College of Cardiology Foundation Appropriate Use Criteria Task Force; American Society of Nuclear Cardiology; American College of Radiology; American Heart Association; American Society of Echocardiology; Society of Cardiovascular Computed Tomography; Society for Cardiovascular Magnetic Resonance; Society of Nuclear Medicine (2009). „ACCF/ASNC/ACR/AHA/ASE/SCCT/SCMR/SNM 2009 Appropriate Use Criteria for Cardiac Radionuclide Imaging”. Journal of the American College of Cardiology. 53 (23): 2201—2229. PMID 19497454. doi:10.1016/j.jacc.2009.02.013. 
  8. ^ Diercks, Deborah B.; Mumma, Bryn E.; Frank Peacock, W.; Hollander, Judd E.; Safdar, Basmah; Mahler, Simon A.; Miller, Chadwick D.; Counselman, Francis L.; Birkhahn, Robert (2013). „Incremental Value of Objective Cardiac Testing in Addition to Physician Impression and Serial Contemporary Troponin Measurements in Women”. Academic Emergency Medicine. 20 (3): 265—270. ISSN 1069-6563. doi:10.1111/acem.12092. 
  9. ^ Lewis, Gregory D.; Wei, Ru; Liu, Emerson; Yang, Elaine; Shi, Xu; Martinovic, Maryann; Farrell, Laurie; Asnani, Aarti; Cyrille, Marcoli; Ramanathan, Arvind; Shaham, Oded; Berriz, Gabriel; Lowry, Patricia A.; Palacios, Igor F.; Ta_An, Murat; Roth, Frederick P.; Min, Jiangyong; Baumgartner, Christian; Keshishian, Hasmik; Addona, Terri; Mootha, Vamsi K.; Rosenzweig, Anthony; Carr, Steven A.; Fifer, Michael A.; Sabatine, Marc S.; Gerszten, Robert E. (2008). „Metabolite profiling of blood from individuals undergoing planned myocardial infarction reveals early markers of myocardial injury”. Journal of Clinical Investigation. 118 (10): 3503—3512. PMC 2525696 Слободан приступ. PMID 18769631. doi:10.1172/JCI35111. 
  10. ^ Xue, Yang; Shah, Kevin; Clopton, Paul; Maisel, Alan S. (2010). „Increased 90 Day Mortality in Patients With Elevated Copeptin and Low Sodium: Secondary Results from the Biomarkers in the Acute Heart Failure (BACH) Study”. Journal of Cardiac Failure. 16 (8): S101—S102. ISSN 1071-9164. doi:10.1016/j.cardfail.2010.06.355. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Срчани_маркери&oldid=27543644”