Стане Семич Даки

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
СТАНЕ СЕМИЧ ДАКИ
Stane Semič.jpg
Стане Семич Даки
Датум рођења(1915-11-13)13. новембар 1915.
Место рођењаЉубљана
 Аустроугарска
Датум смрти1. новембар 1985.(1985-11-01) (69 год.)
Место смртиЉубљана,  СР Словенија
 СФР Југославија
Професијавојно лице
Члан КПЈ од1941.
Учешће у ратовимаШпански грађански рат
Народноослободилачка борба
СлужбаИнтернационалне бригаде
НОВ и ПО Југославије
Југословенска армија
19411946.
Чинпуковник
Народни херој од20. октобар 1943.
Одликовања
Орден народног хероја
Орден заслуга за народ
Орден за храброст
Партизанска споменица 1941.

Стане Семич Даки (Љубљана, 13. новембар 1915 — Љубљана, 1. новембар 1985), учесник Шпанског грађанског рата и Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник СФРЈ и СР Словеније и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Рођен је 13. новембра 1915. у Љубљани. Потиче из многочлане сиромашне породице, његов отац Јожа био је ковач. Стане је, после завршене основне школе, учио пекарски занат.

Године 1936. отишао је на одслужење војног рока у Краљевицу, код Сушака, али се с првог одсуства није вратио, већ је, 4. новембра 1936. године, кренуо у Шпанију, где је, због многих тешкоћа на путу, стигао тек средином маја 1937. године. Тамо се током Шпанског грађанског рата борио се у Интернационалним бригадама, на толедском фронту и учествовао у борбама за Естрамандуру. Током боравка у Шпанији је добио надимак Даки.

После пада шпанске републике, повукао се у Француску, где је био интерниран у концентрациони логор „Гирс“. У септембру 1940. године успео је да побегне, па је преко Немачке, Салзбурга и Марибора стигао у Стењевец, крај Загреба. Маја 1941. вратио се у Љубљану. Већ 26. јула 1941. године ступио је у партизане, на Мокрец код Љубљане, где је примљен у чланство Комунистичке партије Југославије. Као митраљезац Лошке цете, Кримског партизанског батаљона, истакао се у борби за Лож, у октобру 1941. године. Кад је разбијен Кримски батаљон он се, заједно с Љубом Шерцером, вратио у Љубљану, где су га Италијани, новембра 1941, ухапсили. Кад је пуштен из затвора, отишао је у партизане на Кожљек, код Боровнице; тамо је постављен за командира партизанског логора.

Са Трећим партизанским (шерцеровим) батаљоном, учествовао је 1. фебруар и 2. фебруара 1942. године у нападу на железничку станицу Верд. Крајем марта 1942. године формирао је Летећу (пролетерску) патролу, која је била у саставу Шерцеровог батаљона, и био њен командир. С њом је учествовао у борбама за ослобођену територију на Игу и оближњим селима. Априла 1942. године је формиран Пети батаљон Нотрањског партизанског одреда, и Даки је постао његов командант. За заменика команданта Прве словеначке ударне бригадеТоне Томшич“ именован је 16. јула 1942. године. У италијанској офанзиви на Рогу, тешко је рањен у Ратежу, 10. августа 1942, и превезен у болницу у Новом Селу, у Хрватској.

После повратка из болнице, преузео је, 25. октобра 1942, функцију заменика команданта Пете словеначке ударне бригадеИван Цанкар“. Као заменик команданта, 26. децембра је, поново враћен у бригаду „Тоне Томшић“, с којом је учествовао у уништавању многих белогардских упоришта у Долењској. У марту 1943, бригада је учествовала у офанзиви прве четири словеначке бригаде на Суху Крајину и на Жужемберк. Маја 1943. године, када су уведени први официрски чинови у НОВЈ је добио чин потпуковника, а у јулу је поново постао командант бригаде. После капитулације Италије, Дакијева бригада је уништавала окупаторско-белогардиска упоришта у Великим Лашцама, Рибници и на граду Турјаку. Крајем године је водио борбе на Машуну, за упоришта Грахово, Велике Ласте и Кочевје. У близини Долење Васи је поново рањен и послат на лечење.

Два месеца је био у партијској школи на Рогу, а 3. априла 1944. године је послат у официрску школу у Метлику. По завршетку официрске школе, 24. маја 1944. године, постављен је за заменика команданта Петнаесте словеначке дивизије, с којом је успешно водио борбе за Ново Место и Жужемберк. После уништења упоришта у Жужемберку именован је, у јуна 1944, за команданта 18. словеначке дивизије, с којом је учествовао у уништењу Штампетовог моста. Октобра 1944. године, послат је у Главни штаб НОВ и ПО Словеније, и именован за оперативног официра. Новембра исте године, послат је на школовање у Совјетски Савез, где је завршио Војну академију „Ворошилов“ у Москви.

У Југославију се вратио тек после ослобођења земље, новембра 1945. године, и тада је именован за команданта Друге словеначке дивизије Корпуса народне одбране Југославије (КНОЈ). У резерву је преведен 15. августа 1946. године с чином пуковника.

После изласка из Југословенске армије, бавио се друштвено-политичким радом — био службеник Контролне комисије при Централном комитету Комунситичке партије Словеније и службеник у Министарству пољопривреде и Управи за шумарство. Касније је био функционер у Главном одбору Савеза бораца НОР-а Словеније и Музеја народног ослобођења у Љубљани.

Године 1971. написао је књигу Најбољи су пали (словен. Najboljši so padli).

Умро је 1. новембра 1985. године у Љубљани и сахрањен је у Гробници народних хероја.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања. Орденом народног хероја одликован је 20. октобра 1943. године, одлуком Врховног штаба НОВ и ПОЈ, а на предлог Главног штаба НОВ и ПО Словеније као први живи партизански борац из Словеније.

Литература[уреди]