Старогрчко позориште

Трагична и комичана позоришна маска у мозаику Хадријанове виле у Тиволију . Маске (грчки: персона) су веома важне у Дионисовим свечаностима, а глумци су их користили као помоћ да удаљеним гледаоцима пренесу  осећања.

Старогрчко позориште, или древни грчка, драма, позоришни култура, које је постојала у Старој Грчкој око 550. до око 220. п. н. е. Грчки град-држава Атина, која је постала значајна културна, политичка и војна сила у овом периоду, био је његов центар. Позориште у Атини, у посебном објекту, као део фестивала Дионисија у част грчког бога вина, Диониса. Трагедија (на крају 6. в. п. н. е.), комедија (486. п. н. е.), и сатира су три драматичне жанра, која су настала управо у класичној Атини. Из Атине се шире свечаности у бројне грчке колоније, и градови њених савезника, у циљу промовисања заједничког културног идентитета. Нововековно европско позориште је засновано управо на атинској драми, која је значајно обележила светску културу у целини.

У почетку је позориште било једноставан круг усред неке равнице, у којој се певало и плесало. Публика је стајала са стране, а у циљу да се боље виде. У касније време су почели да се постављају на околним брдима. Тамо су временом почели да граде и места, прво, дрвена, а касније камена и тако је настало полукружно позориште или theatron. Грчко позориште је веома цењено; у дворанама је било и до 25.000 места, а у Атини чак 30.000 места.

Порекло

Поглед на античко позориште у Епидауру

Класични Грци су ценили моћ изговорене речи и она је била њихов главни метод комуникације и приповедања. Бан и Бан пишу: „За Грке је изговорена реч била жива ствар и бескрајно дража од мртвих симбола писаног језика. Сам Сократ је веровао да када се нешто запише, губи способност промене и раста. Из ових разлога, између многих других, у Грчкој је цветало усмено приповедање.

Грчка трагедија, како је данас позната, настала је у Атини око 532. године пре нове ере, када је Теспис био први снимљени глумац. Као победник првог позоришног такмичења одржаног у Атини, он је био предводник, дитирамба који су се изводили у Атици и околини, посебно у руралној Дионизији. До Тесписовог времена, дитирамб је еволуирао далеко од својих култних корена. Под утицајем херојске епике, дорске хорске лирике и иновација песника Ариона, постао је наративни жанр балада. Због њих се Теспис често назива „оцем трагедије“; међутим, његова важност је спорна, а Теспис се понекад наводи чак и на 16. месту у хронолошком реду грчких трагичара; државник Солон је, на пример, заслужан за стварање песама у којима ликови говоре сопственим гласом, а говорно извођење Хомерових епова рапсода било је популарно на фестивалима пре 534. године пре нове ере. Дакле, Тесписов прави допринос драми је у најбољем случају нејасан, али је његовом имену дат дужи живот, на енглеском, као уобичајени израз за извођача — тј. „thespian“.

Драмске представе биле су важне за Атињане – то је јасно видљиво стварањем трагедијског такмичења и фестивала у градској Дионизији (или Великој Дионизији). Ово је организовано вероватно ради неговања лојалности међу племенима Атике (коју је недавно створио Клистен). Фестивал је настао отприлике 508. године пре нове ере. Иако не постоје драмски текстови из шестог века пне, позната су имена тројице такмичара поред Тесписа: Чоерилус, Пратинас и Фриних. Сваки од њих је заслужан за различите иновације у овој области.

О Фриниху су познати неки подаци. Победио је на свом првом такмичењу између 511. п. н. е. и 508. п. н. е. Произвео је трагедије на теме и субјекте који су касније експлоатисани у златном добу, као што су Данајде, Феничанке и Алкестида. Био је први песник за кога се зна да је користио историјску тему – његов Пад Милета, настао 493–492, бележи судбину града Милета након што су га освојили Персијанци. Херодот извештава да су „Атињани на много начина показали своју дубоку тугу због заузимања Милета, а посебно на овај начин: када је Фриних написао драму под насловом Пад Милета и извео је, цело позориште је плакало; казнили су Фриниха новчаном казном од хиљаду драхми за подсећање на несрећу која их је тако лично погодила и заувек су забранили извођење те представе.“ Такође се сматра да је он први који је користио женске ликове (мада не и женске извођачице).

Позоришни текстови

Позоришне текстови у почетку су се изводили само поводом верских празника у част бога Диониса.

Атински драматурзи су се два пута годишње такмичили на dramskim такмичењима за престижну награду-ловоров венац..

Трагедије, су говориле приче о херојима и моћницима, који су приморани да се суоче са изазовима судбине и тешким одлукама.

Комедија су представљале значајне грађане у необичним и смешним ситуацијама, у којима се није баш држало  до поштовања према боговима.

Програм би почео у зору и садржао би пет извођења. Све активности у граду би престале како би грађани могли присуствовати представама, и тих дана, су и затвореници пуштени на слободу.

Позориште је било једно од ретких јавних места, где је приступ био дозвољен и женама. Публика је негодовала у случајевима лоших представа и то бацањем хране или камења. Сви актери су били мушкарци и они су носили маске. Први текстови су захтевали само једног глумца, и хор од 12-15 људи, који су плесали и певали. Са временом је растао број улога и број глумаца. Есхил, Софокло и Еурипид писали су неке од најлепших грчких трагедија, а Аристофан је био најпопуларнији писац комедија.

Архитектура

Позориште у Епидауру, 350. п. н. е., пречника 114 м.

Своју јединственост Грци су потврдили и проналаском архитектуре позоришта. Јасно је, да је њихово разумевање архитектуре дало решење позоришта искључиво на отвореном простору. Изабрали би падину брда, у који су усецали правилни степеници како би направили седишта за гледаоце (kaveje). Седишта су креирана полукружно у равни поља, а у центру су правили  округли или полукружни оркестар за хор и кретање глумаца. На њу се настављао трећи део позоришта – скена. Она је у почетку била заклон у облику шатора који је служио глумцима, а касније се претворио у правоугаони облик окружен стубовима и коришћен је искључиво за потребе радње. Акустика у грчким позориштима била толико добра, да је у последњем реду гледалац чуо исто тако добро као и у првом. Најпознатије је било Атинско позориште, а највеће у Епидауру.

У каснијим пројектима позоришта наглашавала се уздигнута сцена, на рачун оркестра, одражавајући смањивање значаја хора и раст глумца појединца.

Литература

• Brockett, Oscar G. (1999). History of the Theatre (8th изд.). Allyn and Bacon. ISBN 9780205290260. 
• Brockett, Oscar G.; Ball, Robert (2000). The Essential Theatre (7th изд.). Orlando, FL: Harcourt Brace. 
• Brooke, Iris (1962). Costume in Greek Classical Drama. London: Methuen. 
• Jansen, Jan (2000). Lebensqualität im Theater des demokratischen Athen: Kult, Politik und Alte Komödie [Quality of life in the theatre of Democratic Athens: cults, politics and ancient comedy] (PDF) (на језику: немачки). Munich, Germany: GRIN. ISBN 9783638291873. Архивирано из оригинала (PDF) 21. 11. 2008. г. Приступљено 15. 10. 2022. 
• Kuritz, Paul (1988). The Making of Theatre History. Englewood Cliffs, NJ: Prentice Hall. ISBN 9780135478615. 
• Pathmanathan, R. Sri (1965). „Death in Greek tragedy”. Greece and Rome. 12 (1): 2—14. JSTOR 642398. S2CID 162902790. doi:10.1017/S0017383500014704. 
• Ridgeway, William (1910). Origin of Tragedy with Special Reference to the Greek Tragedians. 
• Varakis, Angie (2004). „Research on the Ancient Mask”. Didaskalia. 6 (1). 
• Vervain, Chris; Wiles, David (2004). The Masks of Greek Tragedy as Point of Departure for Modern Performance. New Theatre Quarterly. 67. Cambridge: Cambridge University Press. 
• Vovolis, Thanos; Zamboulakis, Giorgos (2007). „The acoustical mask of Greek tragedy”. Didaskalia. 7 (1). 
• Bosher, Kathryn G. 2021. Greek Theater in Ancient Sicily. Cambridge University Press.
• Buckham, Philip Wentworth, gb IjAZAAAAYAAJ https://archive.org/details/bub gb IjAZAAAAYAAJ.  , London 1827.
• Davidson, J.A., Literature and Literacy in Ancient Greece, Part 1, Phoenix, 16, 1962, pp. 141–56.
• Davidson, J.A., Peisistratus and Homer, TAPA, 86, 1955, pp. 1–21.
• Easterling, P.E., ур. (1997). The Cambridge Companion to Greek Tragedy. Cambridge, U.K.: Cambridge University Press. ISBN 0-521-41245-5. 
• Easterling, Patricia Elizabeth; Hall, Edith (eds.), Greek and Roman Actors: Aspects of an Ancient Profession, Cambridge University Press. 2002. ISBN 0-521-65140-9.
• Else, Gerald F.
  • Aristotle's Poetics: The Argument, Cambridge, Massachusetts 1967.
  • The Origins and Early Forms of Greek Tragedy, Cambridge, Massachusetts 1965.
  • The Origins of ΤΡΑΓΩΙΔΙΑ, Hermes 85, 1957, pp. 17–46.
• Flickinger, Roy Caston, The Greek theater and its drama, Chicago, University of Chicago Press, 1918
• Foley, Helene, Female Acts in Greek Tragedy, Princeton: Princeton University Press 2001.
• Freund, Philip (2003). The Birth of Theatre. London: Peter Owen. ISBN 0-7206-1170-9. 
• Haigh, A. E., The Attic Theatre, 1907.
• Harsh, Philip Whaley, A handbook of Classical Drama, Stanford University, California, Stanford University Press; London, H. Milford, Oxford University Press, 1944.
• Lesky, A. Greek Tragedy, trans. H.A., Frankfurt, London and New York 1965.
• Ley, Graham. A Short Introduction to the Ancient Greek Theatre. University of Chicago, Chicago: 2006
• Ley, Graham. Acting Greek Tragedy. University of Exeter Press, Exeter: 2015
• Loscalzo, Donato, Il pubblico a teatro nella Grecia antica, Roma 2008
• McDonald, Marianne, Walton, J. Michael (editors), The Cambridge companion to Greek and Roman theatre, Cambridge ; New York: Cambridge University Press. 2007. ISBN 0-521-83456-2.
• McClure, Laura. Spoken Like a Woman: Speech and Gender in Athenian Drama, Princeton: Princeton University Press, 1999.
• Moulton, Richard Green, The ancient classical drama; a study in literary evolution intended for readers in English and in the original, Oxford, The Clarendon Press, 1890.
• Padilla, Mark William (editor), Bucknell University Press. "Rites of Passage in Ancient Greece: Literature, Religion, Society". 1999. ISBN 0-8387-5418-X. 
• Pickard-Cambridge, Sir Arthur Wallace
  • Dithyramb, Tragedy, and Comedy , Oxford 1927.
  • The Theatre of Dionysus in Athens, Oxford 1946.
  • The Dramatic Festivals of Athens, Oxford 1953.
• Rabinowitz, Nancy Sorkin (2008). Greek Tragedy. Malden, MA: Blackwell Publishers. ISBN 978-1-4051-2160-6. 
• Riu, Xavier, Dionysism and Comedy, 1999. review
• Ross, Stewart. Greek Theatre. Wayland Press, Hove: 1996
• Rozik, Eli, Iowa City: University of Iowa Press. The roots of theatre: rethinking ritual and other theories of origin. 2002. ISBN 0-87745-817-0. 
• Schlegel, August Wilhelm, Lectures on Dramatic Art and Literature, Geneva 1809.
• Sommerstein, Alan H., Greek Drama and Dramatists, Routledge, 2002.
• Sourvinou-Inwood, Christiane, Tragedy and Athenian Religion, Oxford: University Press 2003.
• Tsitsiridis, Stavros, "Greek Mime in the Roman Empire (P.Oxy. 413: Charition and Moicheutria", Logeion 1 (2011) 184-232.
• Wiles, David. Greek Theatre Performance: An Introduction. Cambridge University Press, Cambridge: 2000
• Wiles, David. The Masks of Menander: Sign and Meaning in Greek and Roman Performance, Cambridge, 1991.
• Wiles, David. Mask and Performance in Greek Tragedy: from ancient festival to modern experimentation, Cambridge, 1997.
• Wise, Jennifer, Dionysus Writes: The Invention of Theatre in Ancient Greece, Ithaca 1998. review
• Zimmerman, B., Greek Tragedy: An Introduction, trans. T. Marier, Baltimore 1991.

Спољашње везе

• Стара Грчка
• Ancient Greek Theatre Starogrčko позориште Архивирано на веб-сајту Wayback Machine (20. децембар 2017) (енг.)
• Атлас архитектуре
• Ancient Greek theatre history and articles
• Drama lesson 1: The ancient Greek theatre
• The Ancient Theatre Archive, Greek and Roman theatre architecture – Dr. Thomas G. Hines, Department of Theatre, Whitman College
• Greek and Roman theatre glossary
• Illustrated Greek Theater – Dr. Janice Siegel, Department of Classics, Hampden–Sydney College, Virginia
• Searchable database of monologues for actors from Ancient Greek Theatre
• Logeion: A Journal of Ancient Theatre with free access which publishes original scholarly articles including its reception in modern theatre, literature, cinema and the other art forms and media, as well as its relation to the theatre of other periods and geographical regions.