Старогрчко позориште

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Трагична и комичана позоришна маска у мозаику Хадријанове виле у ТиволијуМаске (грчки: персона) су веома важне у Дионисовим свечаностима, а глумци су их користили као помоћ да удаљеним гледаоцима пренесу  осећања.

Старогрчко позориште, или древни грчка, драма, позоришни култура , које је постојала у Старој Грчкој око 550. до око 220. п. н. е. Грчки град-држава Атина, која је постала значајна културна, политичка и војна сила у овом периоду, био је његов центар. Позориште у Атини, у посебном објекту, као део фестивала Дионисија у част грчког бога вина, Диониса. Трагедија (на крају 6. в. п. н. е.), комедија (486. п. н. е.), и сатира су три драматичне жанра , која су настала управо у класичној Атини. Из Атине се шире свечаности у бројне грчке колоније, и градови њених савезника, у циљу промовисања заједничког културног идентитета. Нововековно европско позориште је засновано управо на атинској драми, која је значајно обележила светску културу у целини.

У почетку је позориште, било једноставан круг усред неке равнице, у којој се певало и плесало. Публика је стајала са стране, а у циљу да се боље виде. У касније време су почели да се постављају на околним брдима. Тамо су временом почели да граде и места, прво, дрвена, а касније камена и тако је настало полукружно позориште или theatron. Грчко позориште је веома цењено; у дворанама је било и до 25.000 места, а у Атини чак 30.000 места.

Позоришни текстови[уреди]

Позоришне текстови у почетку су се изводили само поводом верских празника у част бога Диониса.

Атински драматурзи су се два пута годишње такмичили на dramskim такмичењима за престижну награду-ловоров венац..

Трагедије, су говориле приче о херојима и моћницима, који су приморани да се суоче са изазовима судбине и тешким одлукама.

Комедија су представљале значајне грађане у необичним и смешним ситуацијама, у којима се није баш држало  до поштовања према боговима.

Програм би почео у зору и садржао би пет извођења. Све активности у граду би престале како би грађани могли присуствовати представама, и тих дана, су и затвореници пуштени на слободу.

Позориште је било једно од ретких јавних места, где је приступ био дозвољен и женама. Публика је негодовала у случајевима лоших представа и то бацањем хране или камења. Сви актери су били мушкарци и они су носили маске. Први текстови су захтевали само једног глумца, и хор од 12-15 људи, који су плесали и певали. Са временом је растао број улога и број глумаца. Есхил, Софокло и Еурипид писали су неке од најлепших грчких трагедија, а Аристофан је био најпопуларнији писац комедија.

Архитектура[уреди]

Позориште у Епидауру, 350. п. н. е., пречника 114 м.

Своју јединственост Грци су потврдили и проналаском архитектуре позоришта. Јасно је, да је њихово разумевање архитектуре дало решење позоришта искључиво на отвореном простору. Изабрали би падину брда, у који су усецали правилни степеници како би направили седишта за гледаоце (kaveje). Седишта су креирана полукружно у равни поља, а у центру су правили  округли или полукружни оркестар за хор и кретање глумаца. На њу се настављао трећи део позоришта – скена. Она је у почетку била заклон у облику шатора који је служио глумцима, а касније се претворио у правоугаони облик окружен стубовима и коришћен је искључиво за потребе радње. Акустика у грчким позориштима била толико добра, да је у последњем реду гледалац чуо исто тако добро као и у првом. Најпознатије је било Атинско позориште, а највеће у Епидауру.

У каснијим пројектима позоришта наглашавала се уздигнута сцена, на рачун оркестра, одражавајући смањивање значаја хора и раст глумца појединца.

Спољашње везе[уреди]