Стеван Јовановић Стевица

С Википедије, слободне енциклопедије
стеван јовановић стевица
Стеван Јовановић Стевица
Лични подаци
Датум рођења(1916-05-29)29. мај 1916.
Место рођењаВелики Бечкерек, Аустроугарска
Датум смрти25. децембар 1941.(1941-12-25) (25 год.)
Место смртиВршац, окупирани Банат
Професијастудент медицине
Деловање
Члан КПЈ од1937.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
Херој
Народни херој од14. децембра 1949.
Биста Стевицe Јовановића у Панчеву

Стеван Јовановић Стевица (Велики Бечкерек, 29. мај 1916Вршац, 25. децембар 1941) био је учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је 29. маја 1916. у Великом Бечкереку, где постоји његова родна кућа. Основну школу и гимназију завршио је у родном месту. Године 1934. уписао се на Медицински факултет у Београду.[1]

Током студија на Београдском универзитету повезао се са револуционарним студентским покретом и 1937. постао члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Био је посебно активан у Студентском одбору за одбрану земље, преко кога је радио на објашњавању суштине фашизма и опасности која од њега прети.

Поред рада на Универзитету, своју политичку активност развијао је и у родном крају. Био је један од организатора Омладинског културно-привредног покрета (ОМПОК) који је током 1937. постао значајна снага на коју се могла ослонити, тада илегална, месна организација Комунистичке партије. Априла 1937. организован је Обласни одбор ОМПОК-а за Банат, а Стеван је изабран за његовог председника. Новембра исте године рад ОМПОК-а је забрањен од тадашњих власти.

Због револуционарно-политичке делатности, ухапшен је уочи парламентарних избора децембра 1938, али је убрзо пуштен, због недостатка доказа. Током 1939. је још два пута хапшен, у марту и мају, али је оба пута пуштен због недостатка доказа. На Шестој покрајинској конференцији ПК КПЈ за Војводину, септембра 1940, изабран је за члана Покрајинског комитета, а нешто касније и за члана Бироа Покрајинског комитета КПЈ за Војводину.

Крајем 1940, по задатку партије, упућен је у Обласни комитет КПЈ за јужни Банат. Деловао је у Панчеву, где је радио је на јачању партијских и скојевских организација, као и на јачању утицаја КПЈ у синдикалној организацији, студентским удружењима, а посебно у радничком културно-уметничком друштву „Абрашевић”. Пошто је ПК КПЈ за Војводину, априла 1941, прешао у Петровград, добио је задатак да изгради пункт у Панчеву, преко кога би се одржавала веза са Централним комитетом КПЈ. Заједно са братом Ђуром Јовановићем, обезбедио је канале и курире, па је партијска веза са ЦК КПЈ била чврста.

После окупације Војводине, заједно са члановима Окружног комитета КПЈ за јужни Банат, радио је на припремама за устанак. Са Жарком Зрењанином и Славком Мунћаном, организовао је низ саветовања на којима су разрађени планови и задаци на организовању војне и политичке акције. Убрзо су формирани су партизански штабови и веза између њих; војне десетине и ударне групе, које су извеле неколико саботажа, од којих је највећа на панчевачком железничком чвору, где је за кратко време организовано неколико саботажа и изазвано осам судара возова.

Учествовао је у формирању првог партизанског одреда у Војводини — Јужнобанатског партизанског одреда, који је 11. јула 1941, извео прву оружану акцију код села Војловице. Одред је, после ове акције, био опкољен и уништен, а његова акција изазвала је безобзирне рације у Панчеву и околини. Полиција је Стевици ушла у траг и 8. септембра, једна група агената, покушала је да га ухапси. Иако изненађен, пружио је отпор, ранио једног агента и успео да се пробије из опкољеног стана. Тада је полиција издала потерницу за њим, а његова глава уцењена је на 50.000 рајхсмарака.

После неуспелог хапшења, наставио је да и даље, илегално живи у Панчеву. Након што је у Вршцу погинуо Славко Мунћан, секретар Окружног комитета КПЈ за јужни Банат, преузео је његову дужност и наставио да, у најтежим условима, окупља и организује људе у Народноослободилачки покрет (НОП). Децембра 1941, Гестапо је дознао за његов илегални стан и после опсежне припреме, 25. децембра 1941. извео акцију хапшења, у којој је погинуо.

Указом Президијума Народне скупштине ФНР Југославије 14. децембра 1949. проглашен је за народног хероја.[2]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Narodni heroji 1 1982, стр. 346.
  2. ^ Narodni heroji 1 1982, стр. 347.

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]