Стеван Здравковић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Стеван Здравковић
Стеван Здравковић.jpg
Генерал Стеван Здравковић
Датум рођења (1835-04-16)16. април 1835.
Место рођења Живица код Пожаревца
Кнежевина Србија
Датум смрти 4. август 1900.(1900-08-04) (65 год.)
Место смрти Београд
Краљевина Србија
Војска Краљевина Србија
Године службе 18511896.
Чин Генерал
Битке/ратови Први српско-турски рат
Други српско-турски рат
Српско-бугарски рат
Одликовања Орден Милоша Великог
Орден белог орла
Орден Таковског крста
Орден Светог Саве

Стеван Здравковић (Живица код Пожаревца, 16. април 1835Београд, 4. август 1900) био је српски генерал. Поред своје војничке каријере био је дугогодишњи професор и управник Војне академије, министар грађевина у пет влада током три мандата, заступник министра финансија, државни саветник и академик.

Биографија[уреди]

Рођен је 16. априла 1835. године у селу Живици код Пожаревца, од оца Здравка и мајке Миље, земљорадника. Основну школу је завршио у Пожаревцу а четири разреда гимназије завршио је у Београду. У војску је ступио као питомац 2. класе Артиљеријске школе (2. у рангу), 1851. Каплар је постао 3. марта 1851, поднаредник 1. марта 1853. а наредник 8. августа 1854. године. Школовање је завршио септембра 1856, као други у рангу од петнаест питомаца. Одмах по завршетку Артиљеријске школе, као државни питомац, послат је у Париз, где је у току наредне две године похађао политехничке науке, завршивши Вишу инжињеријску школу (франц. École Nationale des Ponts et Chaussées).[1]

Оженио се Јелисаветом Николић из села Глоговца, округ Пожаревачки. Имали су осморо деце: синове Милоја, Миливоја, Љубишу, Мирка и Здравка, те кћерке Милеву, Ружу и Љубицу. Син Љубиша наставио је традицију официрског позива, док је унук Константин, такође био генерал. Поред војничког позива био је министар иностраних послова СФРЈ.[1][2]

Официрско напредовање[уреди]

По завршетку Војне академије унапређен је у чин пешадијског потпоручника 6. новембра 1856. године. У чинове поручника и капетана 2. класе није унапређен јер био у цивилној служби. Капетан 1. класе је постао 24. августа 1867, мајор 1. јануара 1872, потпуковник 20. јануара 1875, пуковник 5. новембра 1876 и генерал 26. априла 1893.[1]

Активна служба[уреди]

Одмах по завршетку Артиљеријске школе одређен је за водника инжењерије при Стајаћој војсци. Због одласка у Париз, на овој дужности је провео свега неколико дана. Након повратка из иностранства, почетком јула 1861. постављен је за окружног инжењера 4. класе у округу Крагујевачком. Поред осталих стручних послова које је обављао, трасирао је и израдио окружни пут КрагујевацДивостинКутловоБаре. Овај пут је сматран за то доба као један од најбољих српских друмова. Након дужности инжењера Крагујевачког округа, у децембру 1865. постављен је за професора у Артиљеријској школи. С краћим прекидима, до новембра 1887. предавао је: математику, нижу и вишу, премеравање, геодезију и механику. У Артиљеријској школи, Војној академији, Здравковић је обављао и друге дужности. У три наврата био је вршилац дужности управника и управник ове установе (од 1. октобра 1879. до 9. јуна 1880, затим од 1. новембра 1880. до 1. марта 1886. и од 23. марта 1886. до 23. октобра 1887).[1]

Истовремено са превавањима и управом над Војном академијом, обављао је и друге дужности. Годину дана 1872-1873, био је командант инжењеријског батаљона, а почетком априла 1873. додељена му је дужност инспектора инжињеријских трупа. На тој дужност налазио се и од 25. априла 1876. а затим поново од новембра исте године. Инспектор инжињерије Здравковић је био и од септембра 1893. Делатности у инжињеријском роду војске обављао је и кроз комисије и комитете које је формирало Министарство војно. Њихов председник био је у неколико наврата: од 6. октобра 1878, од 24. марта 1882, од 1. марта 1886. и од 30. априла 1888. Поред инжињеријских, био је члан комитета за Организацију и наставу војске, а од јануара 1889. одређено му је чланство и у комисији за Нову формацију војске. Председник и судија Војнокасационог суда био је такође више пута. Најпре 1883, а затим 1888, 1891 и 1893. године. У испитним комисијама за ниже и више официре, године 1881, 1885. и 1888. био је члан и председник.[1]

У ратовима Србије активно је учествовао. У Првом српско-турском рату 1876. био је командант Крајинске бригаде 1. класе. На челу ове јединице учествовао је у борбама код Зајечара и Куле. У рату 1877-1878. био је командант Црноречке војске. Са те дужности, фебруара 1878. премештен је на место команданта града Ниша и команданта резервне дивизије. Почетак српско-бугарског сукоба затекао га је као нашег изасланика на менврима у Француској. Одатле се хитно вратио и добио дужност команданта резерве и заповедника Моравске дивизијске области. На том положају остао је до краја непријатељства. Две године после рата, 1887-1888, био је на дужности команданта Београдске тврђаве.[1]

У пет српских влада Здравковић је, током три манданта, носио портфељ министра грађевина. У кабинету Љубомира Каљевића био је министар од септембра 1875. до краја априла наредне године, када је стављен на располагање. Реконструкцијом кабинета од 14. априла 1880. постао је заступник министра грађевина, а поновном реконструкцијом од 5. јуна, у кабинету Јована Ристића, министар. На тој дужности био је до октобра исте године. Трећи пут, у кабинетима Ђорђа Симића, Светомира Николајевића и Николе Христића од 12. јануара 1894. до 25. јуна следеће године. По оставци, на трећи по реду министарски портфељ, стављен је на респолагање а потом, у марту 1896, на свој лични захтев пензионисан. Истовремено са пензионисањем и стављањем у резерву, дошло је и до унапређења на положај државног саветника. На овом положају остао је до 1898. године. У периоду од 1897. до 1899. Здравковић је провео и на другим положајима. Као пензионисани официр био је 1897-1899. председник друштва Црвеног крста, као и кратко време, од августа 1898. до фебруара 1899, председник Инвалидског суда.[1]

Захваљујући свом великом образовању и плодном стручном раду, 1871. изабран је за редовног члана Српског ученог друштва. Затим 1892. године добио је и почасну титулу члана Српске краљевске академије.[1]

Одликовања[уреди]

Домаћа одликовања[уреди]

Одликовања Генерала Стевана Здравковића [a]
Орден Таковског крста Орден Светог Саве
Орден Милоша Великог Орден Таковског крста са мачевима Орден Белог орла Орден Франца Јозефа
Орден Франца Јозефа Орден Османлије Орден Румунске Звезде Орден Легије части
  • Орден Милоша Великог 3. реда
  • Орден белог орла 4 и 5. реда
  • Орден таковског крста са мачевима 3. реда
  • Орден таковског крста 1, 2, 3. и 5. реда
  • Орден Светог Саве 2. реда
  • Златна медаља за ревносну службу
  • Споменице ратова 1876—1878
  • Споменица рата 1885—1886

Инострана одликовања[уреди]

  • Орден Франца Јозефа 1. реда са лентом, Аустро-Угарска (два пута)
  • Орден Румунске звезде 3. реда, Румунија
  • Орден Османлије 1. реда, Турска
  • Орден Легије части 4. реда, Француска

Напомене[уреди]

  1. ^ Споменице и медаље нису укључене.

Референце[уреди]

Литература[уреди]

  • Милићевић, Милић; Поповић, Љубодраг (2003). Генерали Војске Кнежевнине и Краљевине Србије. Војноиздавачки завод. ISBN 978-86-335-0142-2.  Пронађени су сувишни параметри: |author= и |last= (помоћ)
  • Чкребић, Душан (2012). Коча Поповић - Дубока људска тајна. Београд: Службени гласник. ISBN 978-86-519-1616-1. 

Спољашње везе[уреди]