Стеван Книћанин

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Стеван Книћанин
Стеван Книћанин.jpg
Стеван Книћанин
Датум рођења(1807-02-15)15. фебруар 1807.
Место рођењаКнић
Османско царство, данас Србија
Датум смрти14. мај 1855.(1855-05-14) (48 год.)
Место смртиБеоград
Кнежевина Србија

Стеван Петровић Книћанин (Кнић, 15. фебруар 1807 — Београд, 14. мај 1855) био је војвода и командант српских добровољаца у Војводству Србији за време Мађарске револуције 1848/49.

Биографија[уреди]

Стеван је узео презиме Петровић, по имену свог оца Петра Комадиновића, богатог гружанског трговца марвом.[1] Надимак "Книћанин" му је дао кнез Милош Обреновић, код којег је био буљукбаша у гарди тзв. "кнежеви момци".[2] Стекао га је по родном месту Книћу, крај Крагујевца. Из краја Груже су били и Книћанин и његов политички ривал Тома Перишић Вучић (из села Вучковице).[3] За време владавине Милоша Обреновића, од 1835. године Книћанин је иако врло млад био начелник Јасеничког среза, а од 1839. године начелник Смедеревског округа. Пошто је подржао уставобранитеље, као један од организатора буне Томе Вучића Перишића, био је прогнан из Србије у периоду 1840—1841. Провео је годину дана и изгнанству у Цариграду и Видину.

После пада са власти династије Обреновић, 1842. године уведен је под Карађорђевићима у Државни савет као члан. Поверена му је војна управа земље и брига за кнежеву сигурност. Кнез Александар Карађорђевић га је септембра 1843. године из чина мајора, унапредио у чин потпуковника.[4] Книћанин је 1846. године као члан "Совјета" и подпуковник (по чину) био претплатник једне Вукове књиге.[5] После свађе са Вучићем, на Петровданској скупштини јула 1848. године, дао је оставку. Залагао се да Србија активно помогне војвођанским Србима, а кад није успео, спремио се да лично пређе у Српско Војводство, у помоћ тамошњим Србима.

Од августа 1848. године Стеван Книћанин је командант српских добровољаца у Војводству Србији.[6] Држао је неколико месеци војни логор ("стан") у банатском селу Томашевцу, где је добио две важне битке. После победа код Томашевца, Срби Панчевци су му поклонили шест-фунташки топ, са угравираним записом: "Срб јунаку Стефану П. Книћанину, благодарни панчевачки окружни одбор, за спомен-побједе томашевачке 23 нојеврија 1848." Истакао се он као војсковођа у биткама код Панчева, Томашевца, Мошорина и Вршца.[7] Петар Петровић Његош му је због јунаштва и родољубља током рата послао Обилићеву медаљу, са писмом. Крајем јануара 1849. године постао је "народни генерал мајор" српског покрета у Угарској. Вратио се на позив кнеза Александра крајем фебруара 1849. године у Србију. На позив Патријарха српског Рајачића повратио се он у Војводство маја 1849, и учествовао у више тешких битака, до краја тог грађанског рата 1849. године. Повратак његов у Србију августа 1849. године на челу добровољачке трупе, био је тријумфалан, за њега се због својствене харизме, надалеко чуло и широм српства постао је омиљен и славан.

Српски кнез Александар шаље августа 1849. године Книћанину на дар сабљу вредну 300 дуката. На позив младог аустријског цара Франц Јозефа ишао је Книћанин, преко Загреба заједно са баном Јелачићем у Беч на поклоњење. Због заслуга за Аустрију добио је чин аустријског генерала. Током аудијенције на бечком двору, Книћанину је дат највиши орден царевине - Марије Терезије III степена. Хрватски бан Јелачић му је претходно у Загребу поклонио за успомену, позлаћену сребрну чашу. На једној страни чаше је било угравирано: "Јосиф Барон Јелачић Бузунски, свом бојном другу Стевану Петровићу Книћанину", а на другој страни само: "Панчево и Мошорин".[8] Војвођански Срби су му поклонили дугу пушку са златном посветом, а "браћа Словени" Чеси одушевљени његовом личношћу - сребрну почасну сабљу и касету са два исто таква пиштоља. Био је дични Србин и "каваљер аустријског Леополдовог реда и руског реда Св. Ане". Од Турака добио је знамење "Нишан Ифтихара".[9] У Србији је 1852. године добио је титулу војводе, од кнеза Александра Карађорђевића.[10] До тада је титулу војводе у Србији имао само Тома Вучић Перишић.[11] Био је витез крста Марије Терезије, највећег аустријског војничког ордена.[11]

Више уметника наших и страних га је портретисало, а сачуван је и аутентични фото-снимак рад Анастаса Јовановића. Народ га је у много песама опевао, као великог Србина, мудрог и одважног вођу и стаситог заштитника, због показаних врлина - чојства и јунаштва. 

"Фала Теби Книћанине Стево,
 Што отера Киша са Мориша". 
    (народна песма)

Книћанин је од јануара 1849. године био "дописни члан" београдског Друштва српске словесности.

Доживео је мождани удар 1854. године, и од последица истог преминуо 1855. године у 48. години живота.[12] Био је уважен на аустријском двору; од цара Франца Јозефа I је добио на поклон 2000 дуката, када је пред смрт полазио у бању Мехадију на лечење. Његов погреб је био догађај какав до тада није виђен у Београду, и о томе се дуго причало. Сахрањен је на Топчидерском гробљу, био је присутан кнез Александар са кнегињом Персидом, митрополит београдски Петар са многим свештеницима, чиновништво, војска, школе и доста другог света из Београда али и Војводине. По наређењу цара Франца Јозефа I присуствовала је депутација од осамдесет официра из свих пукова у Војводини.[11] Највише му је захвалности и почасти од свих дало граничарско Панчево.[13]

Стеван се два пута женио; из првог брака имао је сина Антонија официра, а из другог брака малог сина Андрију (који је изгубио оца са две године живота).

Село Книћанин у Војводини је добило име по њему, а постоји у више места у Србији, међу којима у Крагујевцу улица која се зове „Стеве Книћанина”.

Референце[уреди]

  1. ^ Милан Милићевић: "Поменик знаменитијех људи у српског народа"", Београд 1888. године
  2. ^ "Некролог Стефану Петровићу Книћанину", Београд 1855. године
  3. ^ "Даница", Нови Сад 1865. године
  4. ^ "Сербске народне новине", Пешта 1843. године.
  5. ^ Вук Ст. Караџић: "Српске народне пјесме", трећи део, Беч 1846. године
  6. ^ Јован Стефановић Виловски: "Из живота једног ц.к. официра аустријско-србског војеног хора у години 1848. и 1849. народног устанка србског", Земун 1863. године
  7. ^ "Млада Србадија", Беч 1876. године
  8. ^ "Српска независност", Београд 1882. године
  9. ^ "Невен", Загреб 1855. године
  10. ^ "Шумадинка", Београд 1852. године
  11. ↑ 11,0 11,1 11,2 Христић, Коста Н. (1989). Записи старог Београђанина. Београд: Нолит. ISBN 978-86-19-01637-7. стр. 516-517..
  12. ^ Писма Мине Караџић Вукомановић (1997). Београд: Рад. писмо брату Димитрију из 9. јула 1854. године: »Ово ти више стављам на срце, јер је недавно једног од најзначајнијих људи наше отаџбине погодила тешка несрећа, чији је узрок, према изјави лекара, у великој неумерености у јелу: Книћанина је ударила кап. Додуше није умро, али, што је још жалосније, одузета му је лева страна од темена до пете. Пренели су га у унутрашњост земље, у бању, али се више не може мислити на оздрављење.«
  13. ^ "Србски дневник", Нови Сад 1855. године

Литература[уреди]

  • Миросављевић, Јован (2002). Бревијар улица Новог Сада 1745—2001. Нови Сад.

Спољашње везе[уреди]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Стеван_Книћанин&oldid=22004833”