Стеван Лукетић
| Стеван Лукетић | |
|---|---|
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 8. новембар 1925. |
| Место рођења | Будва, Краљевина СХС |
| Датум смрти | 1. октобар 2002. (76 год.) |
| Место смрти | Загреб, Хрватска |
Стеван Лукетић (Будва, 8. новембар 1925 — Загреб, 1. октобар 2002) је био хрватски вајар црногорског порекла.
Биографија
[уреди | уреди извор]Стеван Лукетић је у партизане кренуо након капитулације Италије 1943. са 16 година. Преко Хвара, Виса, Босне, Јајца, доспио је у састав Прве пролетерске бригаде и с њом прешао пут од Дрвара преко Санџака до ослобођења Београда 1944. Лакше је рањен на пробоју Сремског фронта 1944. Последица рањавања је била да је имао једну ногу краћу.
Од 1946. до 1949. био је у одреду Југословенске армије на Слободној територији Трста, у Зони Б, и догурао до чина капетана ЈА. Изашао је из војске и уписао се на Академију ликовних уметности у Загребу 1950. године. Академију је завршио 1955. у класи Фране Кршинића[1] Од 1952. до 1957. интензивно је радио као помоћник вајара Војина Бакића на његовим великим споменицима.
Од 1963, Лукетић редовно излаже и учествује на бројним конкурсима, на којима је неретко побеђивао и изводио своје информелне скулптуре од метала као споменике жртвама фашизма. Од 1987, радио је као професор на Културолошком факултету у Цетињу.
Од 1990е, Лукетић је постао помало персона нон грата у Хрватској, због своје партизанске прошлости и нехрватског порекла. Срушени су његови споменици у Кукуњевцу (12 м) и Бучју (Споменик 12. пролетерској славонској бригади), на подручју Пакраца.[1] Однос према њему промењен је тик пред његову смрт. У априлу 2002. приређена му је велика изложба у Дому ХДЛУ у Загребу.[1]
Карактеристике Лукетићева дела
[уреди | уреди извор]Стеван Лукетић је уз свог колегу Душана Џамоњу носио епитет вајара - швасера, јер је већину својих скулптура извео из металних отпадака (аутомобилских килера, точкова и сличних ствари) он је стварао тада у врло an vogue стилу “junk sculpture” koje је називао по бројевима нпр “LLS-VIII”. То су биле апстрактне форме, са веома необично информеловски обрађеним површинама.
Избор најпознатијих дела
[уреди | уреди извор]- 1970е Рељеф у конференцијској дворани бивше зграде ЦК СКХ (Витићева коцкица) 12,5 м x 6,5 м (тежак 6000 kg)[2]
- Споменик на Дотршћини, Загреб
Библиографија
[уреди | уреди извор]- Монографија Стеван Лукетић 1925-2002, уредник и избор текстова Елеонора Лукетић, текстови; Звонко Маковић, Драган Радовановић, Сканер Студио, Загреб 2009.[3]
Извори
[уреди | уреди извор]- ^ а б в Veliki povratak Stevana Luketića: Majstor skulptura od otpada, Nacional 2011 (pristupljeno 12.11. 2012.)[мртва веза], Приступљено 25. 4. 2013.
- ^ Maroje Mrduljaš: Kockica, 29.10.2005, Gradimo.hr Архивирано на сајту Wayback Machine (26. август 2010), Приступљено 25. 4. 2013.
- ^ Monografija Stevan Luketić 1925-2002 (pristupljeno 12.11. 2012.)[мртва веза], Приступљено 25. 4. 2013.
