Стеван Хаџић

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Стеван Хаџић
Stevan Hadžić.jpg
Армијски генерал Стеван Хаџић
Датум рођења(1868-02-19)19. фебруар 1868.
Место рођењаБеоград
Кнежевина Србија
Датум смрти23. април 1931.(1931-04-23) (63 год.)
Место смртиБеоград
Краљевина Југославија
Године службе1885.
18861931.
ЧинАрмијски генерал
Битке/ратовиСрпско-бугарски рат
Други балкански рат
Први светски рат
ОдликовањаОрден Карађорђеве звезде
Орден белог орла
Орден Светог Саве

Стеван Хаџић (Београд, 19. фебруар 1868Београд, 23. април 1931) био је генерал српске војске и армијски генерал југословенске војске. У Краљевини Југославији био је четири пута министар војске и морнарице и на тој је остао до пред смрт.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је 19. фебруара 1868. године у Београду[1], од оца Светозара пешадијског пуковника српске војске (у Српско-турским ратовима био је командант чачанске и ћупријске бригаде) и мајке Милеве рођене Герман. У војску је ступио 1885 године, као ђак-добровољац 14. пешадијског пука у Српско-бугарском рату, а након рата вратио се редовном школовању. Након завршене гимназије у Нишу примљен је 1886. године на школовање у 19. класу ниже школе Војне Академије. Војну академију завршио је у Београду 1889. године, а у војној служби је редовно напредовао. По завршеном стажу у 35. руској артиљеријској бригади, завршио је руску Николајевску генералштабну академију у Петрограду (1891–1895).[2]

Оженио се 1901. године, Јелисаветом - Елом (1879–1966), ћерком коњичког пуковника Александра Симоновића и Милице рођене Спасић, каснијом дворском дамом краљице Марије. Имали су сина Војислава и ћерку Олгу (1905–1965) која се 1927. године удала за коњичког пуковника Николу Чанића (1897–1986). Њихова кћерка је Мирјана Чанић-Радојловић (1932).[3]

Активна служба[уреди | уреди извор]

По завршетку школовања, првим распоредом одређен је 1895. за водника у артиљеријском пуку и наставника у Артиљеријској подофицирској школи. Од 1896. године налазио се на дужности вршиоца дужности начелника штаба Дринске дивизијске области. У периоду 18971901. године био је ордонанс краља и шеф саобраћајног одсека главног Генералштаба, потом начелник Штаба коњичке дивизије а напослетку и начелник Штаба Дунавске дивизијске области. Године 1902. био је командант 9. пешадијског пука. Шеф Извештајног одсека главног Генералштаба био је у периоду 19041905. године. Дана 18. маја 1906. године именован је командантом 18. пешадијског пука а убрзо до 1910. године био је шеф Генералштабног одсека и начелник Општевојног одељења Министарства војног.[3]

Поред редовних дужности двапута је био професор Тактике и Стратегије у периоду од 1900–1901. и од 1906–1910. године Војној Академији. Дана 31. маја 1910. године постављен је за војног изасланика у Петрограду и на тој дужности остао до краја Првог балканског рата. Године 1912., враћен у земљу и у Другом балканском рату 1913. био је командант Дринске дивизије I позива, која је у Брегалничкој бици примила главни удар 8. и дела 7. бугарске дивизије.[3]

Армијски генерал Стеван Хаџић и Војвода Петар Бојовић преносе ковчег са посмртним остацима вожда Карађорђа, 1930. године

У Првом светском рату командује Шумадијском дивизијом I позива у Церској бици до 10. августа. Том приликом учествовао је у свим бојевима на десној обали Саве код Шапца и у Мачви. У августу 1914. године српска Врховна команда поставила га је за начелника штаба I српске армије. Команданти армије су били генерали (будуће војводе) Петар Бојовић (смењен због рањавања 14. новембра) и Живојин Мишић са којим је остао у руководећем кадру до одласка на Крф, 1916. године. У фебруару 1916. године Врховна команда на Крфу издаје директиву пуковнику Хаџићу (постављајући га за команданта) за одлазак у Русију, ради формирања I српске добровољачке дивизије. Као командант до марта 1917. године, Хаџић је ову дивизију водио из победе у победу. Марта 1917. године, по завршеним операцијама у Добруџи, именован је за војног изасланика у Румунији, где је остао све до 1919. године.[2]

После Првог светског рата, од 30. марта 1919. године до 19. фебруара 1920. године је министар војске и морнарице. Дана 17. фебруара 1920. године постављен је за команданта II армијске области, и на тој дужности остао је до 20. марта 1921. године. Као члан ужег круга присталица краља Александра I, био је његов први ађутант у периоду од 13. марта 1921. до 24. децембра 1926. године (са прекидима од 24. маја до 20. јула 1921. године и од 27. јула до 6. новембра 1924. године, када је по други и трећи пут био министар војске и морнарице). Након одласка са места првог ађутанта, по четврти пут именован министром војске и морнарице и ту дужност обављао је до смрти.[3]

Преминуо је у својој породичној кући 23. априла 1931. године. Сахрањен је на Новом гробљу.[4]

Село Нови Жедник у Бачкој је по свом оснивању носило име Ђенерал Хаџићево, по генералу Хаџићу.

Официрско напредовање и одликовања[уреди | уреди извор]

Унапређен је у чин: артиљеријског потпоручника 10. септембра 1889; генералштабног капетана 1896; пуковника 19. фебруара 1912; генерала 18. октобра 1918. и армијског генерала 21. октобра 1923.

Одликован Орденом Карађорђеве звезде III и IV степена, Орденом Светог Саве, Орденом Белог орла а од иностраних имао је највише ордене – руске, француске, енглеске, румунске, чехословачке, белгијске, пољске, грчке, америчке и персијске.

Библиографија[уреди | уреди извор]

  • Тактика у историјским примерима, Београд 1900.
  • Примењена тактика у историјским примерима, Београд 1907.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ "Соколић", Љубљана 1931. године
  2. 2,0 2,1 Станић 2003, стр. 349.
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 Бјелајац 2004, стр. 157.
  4. ^ „Смрт армијског генерала Стевана Хаџића”. Политика. 24. 4. 1931. Приступљено 14. 8. 2013. [мртва веза]

Литература[уреди | уреди извор]

  • Бјелајац, Миле (2004). Генерали и адмирали Краљевине Југославије 1918—1941. Београд: Институт за новију историју Србије. ISBN 978-86-7005-039-6. 
  • Станић, Ђорђе (2003). Верници српства и отаџбине. Београд: Војноиздавачки завод. ISBN 978-86-335-0134-7. 
  • Текст пуковника Димитрија Трифуновића у Енциклопедији Југославије ЈЛЗ „Мирослав Крлежа“, Загреб, 1986. том 4 стр 658.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]


Претходник:
генерал
Михаило Рашић

Министар војске и морнарице
Краљевине СХС

1919.
Наследник:
генерал
Бранко Јовановић
Претходник:
генерал
Бранко Јовановић

Министар војске и морнарице
Краљевине СХС

1921.
Наследник:
генерал
Миливоје Зечевић
Претходник:
армијски генерал
Петар Пешић

Министар војске и морнарице
Краљевине СХС

1924.
Наследник:
дивизијски генерал
Душан Трифуновић
Претходник:
дивизијски генерал
Душан Трифуновић

Министар војске и морнарице
Краљевине СХС
Краљевине Југославије
(од 3. октобра 1929)

19261931.
Наследник:
армијски генерал
Драгомир Стојановић