Стево Ј. Опачић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
СТЕВО Ј. ОПАЧИЋ
Stevo J. Opacic.jpg
Стево Ј. Опачић
Датум рођења(1921-10-15)15. октобар 1921.
Место рођењаБиовичино Село, код Книна
 Краљевина СХС
Датум смрти14. септембар 2005.(2005-09-14) (83 год.)
Место смртиЗагреб
 Хрватска
Професијадруштвено-политички радник
Члан КПЈ одмарта 1943.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија
Чинпуковник
Народни херој од20. децембра 1951.
Одликовања
Орден народног хероја
Орден заслуга за народ са сребрним венцем
Орден братства и јединста
Орден партизанске звезде
Орден за храброст
Орден за храброст
Партизанска споменица 1941.

Стево Јандрије Опачић (Биовичино Село, код Книна, 15. октобар 1921Загреб, 14. септембар 2005), учесник Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник Социјалистичке Републике Хрватске и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Рођен је 15. октобра 1921. године у Биовичином Селу код Книна, у сиромашној сељачкој српској породици. Основну школу завршио је у родном селу. Са четрнаест година напустио је село и кренуо у потрагу за послом. Године 1938. стигао је у Београд и постао грађевински радник. Ту се укључио у раднички покрет.

Након капитуалције Југославије, априла 1941. године, Стево је учествовао у прикупљању оружја. Крајем јула 1941. године, био је један од устаника који су напали усташе у Ервенику, Мокром Пољу и Обровачкој Крупи. Средином октобра 1941. године, ступио је у илегалну буковичку партизанску групу, коју је предводио учитељ Јово Мартић. Тих дана је примљен у Савез комунистичке омладине Југославије.

Почетком 1942. године био је борац у батаљону „Буде Борјан“, учествујући у борбама против Италијана у Нунићу, Оклају, Вујасиновићима и у јужној Лици. Формирањем Друге далматинске бригаде, Стево је прво у њој био курир, а касније десетар у Другој чети Трећег батаљона. У борбама против усташа и четника за ослобођење Кијева и на Стипићевим кошарама код Ливна са десетином је постигао знатне успехе, те је због показане храбрости и извршавања задатака, Стевино одељење добило назив „Гром десетина“.

У јеку Четврте непријатељске офанзиве Друга далматинска бригада добила је задатак да у Јабланици преко срушеног моста пређе реку и на њеној левој обали, на којој су се утврдили четници, образује мостобран за прихват осталих јединица. У претходницу је био одређен Трећи батаљон под командом Бруна Вулетића, а као први добровољац за прелаз преко порушеног моста јавио се Стево Опачић. У ноћи 6./7. марта, Стево Опачић, а за њим Мирко Катић, Марко Бергер, Станко Скрачић, Крешо Грубелић, Мила Милошевић, Силвестар Антић, Марин Шево, Раде Грнић, Вицко Ружић, Гојко Шчербо, Никола Полић и Винко Зулин-Милан, полако су се пењали и пролазили кроз преграде срушеног моста на Неретви. Четници су запуцали на десетину, при чему је био погођен Станко Скрачић који је пао у реку, док је Мила Милошевић остала рањена. Стево је први дошао до краја моста, бацио две бомбе и напао четнички бункер у којем је запленио тешки митраљез. Четници су се повукли под нападом десетине, а затим су преко моста кренули и борци Друге чете и остатак Трећег батаљона. После овог подухвата, Стево је био примљен за члана Комунистичке партије Југославије и постављен за заменика командира Друге чете Трећег батаљона.

У току битке на Сутјесци, од 5. до 9. јуна 1943. године, Стево је учествовао у борбама Друге далматинске бригаде на Горњим и Доњим Барама против надмоћнијих немачких снага, које су хтеле да продру у долину Сутјеске и спрече пробој дивизија НОВЈ и Врховног штаба. Последњег дана борбе Стево је био тешко рањен, али није напустио положај. Издржао је с борцима до краја и повукао се тек кад је добио наређење.

У јуну 1944. године, Стево је из Црне Горе упућен у Осми далматински корпус и постављен за команданта батаљона у Четрнаестој бригади Деветнаесте дивизије. Истакао се у многим борбама у Далмацији, а затим и у завршним операцијама за ослобођење Лике и Истре.

После рата био је на разним дужностима у Југословенској народној армији и завршио је Вишу војну академију ЈНА. У чину пуковника преведен је у резерву и од тада је био активни друштвено-политички радник. Био је председник међуопштинског одбора Савеза резервних војних старешина за Далмацију, члан међуопштинске конференције Социјалистичког савеза радног народа за Далмацију, потпредседник Савезног одбора РВС Југославије и остало.

Умро је 14. септембра 2005. године у Загребу. Сахрањен је на загребачком гробљу Мирогој.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и осталих југословенских и страних одликовања, међу којима је и пољски Партизански крст. Орденом народног хероја одликован је 20. децембра 1951. године.

Литература[уреди]