Стендал

С Википедије, слободне енциклопедије
Стендал
Stendhal.jpg
Стендалов портрет, Јохан Олаф Зодермарк
Лични подаци
Пуно имеМари-Анри Бел
Датум рођења(1783-01-23)23. јануар 1783.
Место рођењаГренобл, Француска
Датум смрти23. март 1842.(1842-03-23) (59 год.)
Место смртиПариз, Француска

Мари-Анри Бел (франц. Marie-Henri Beyle; Гренобл, 23. јануар 1783Париз, 23. март 1842), познатији под псеудонимом Стендал,[1][2][3] био је француски писац чија се дела сматрају претечом реализма.[4]

Биографија[уреди | уреди извор]

Стендал је рођен у Греноблу 23. јануара 1783. године. Имао је тешко детињство. Касније је успео да пропутује Немачком, али је био више везан за Италију где је постао конзул. Већину својих дела је написао у Италији и објавио под псеудонимом Стендал. Његов роман Црвено и црно заснован је на истинитом догађају објављеном у новинској хроници. Најпознатија Стендалова дела су романи Црвено и црно, Пармски картузијански манастир и Расправа о љубави.

По општем мишљењу, Пармски картузијански манастир је један од најузбудљивијих љубавних романа у француској и европској књижевности.[5] С обзиром да је живео у периоду романтизма, његова реалистичарска дела нису била цењена у то време. Свој рад је посветио „неколицини срећника“, мислећи притом на оне који су, после његове смрти, почетком XX века „открили“ његов таленат.

Детињство и младост[уреди | уреди извор]

Из његове аутобиографије Живот Анрија Брилара се може сазнати да је његова мајка умрла на порођају када је имао седам година. Тај догађај не само да је одредио његово детињство, већ је одредио његов каснији живот. Отац му је био „побожани грађанин који је мислио само на зараду“. Одгајио га је деда Анри Гањон, лекар кога се Стендал сећа као „љубазног и забавног“. Деда му је био образован и посвећивао му је пажњу, читао му, утицао да заволи књижевност. Врло рано Стендал чита Молијера, Волтера, Хорација

Са 13 година уписује се у Централну школу у Греноблу, почиње да се дружи са вршњацима, стиче пријатељe и изузетно је успешан у математици. Захваљујући баш математици, добија стипендију и са 16 година уписује Политехничку школу у Паризу. Није очаран Паризом, доживљава „град светлости“ као “блатњав, без планина”, град врло заузетих људи које он не познаје. Разбољева се. После оздрављења, напушта студије, жели да буде заводник и „да пише комедије“. Међутим, запошљава се у Министарству рата. Када се Наполеон прогласио за цара, 1804. године именовао је Стендала за првог конзула у Италији. Две године касније враћа се у Париз као официр Наполеонове армије и прати непосредно, на бојном пољу Бонапартине војне успехе у Немачкој, укидање Светог римског царства, стварање Рајнске конфедерације.[6][7][8] У аутобиографији каже да је тим догађајем, официрским позивом „био потпуно опијен, луд од среће и радости.“

Истовремено боравећи у Немачкој открива Моцарта, његову музику и фасциниран је, занесен њеном лепотом. Та опчињеност лепотом уметничког дела или неком природном лепотом, чему је био склон Стендал назива „Стендалов синдром“ у медицини и подразумева убрзан рад срца, гушење… Прикључиће се и Наполеоновом походу на Москву септембра 1812. године. Биће сведок победе код Бородина, а касније 1815. године дефинитивног великог Наполеоновог пораза и предаје. Враћа се у Италију, у „нову и праву домовину“ како каже. У Италији је написао: Живот Хајднов, Историју сликарства у Италији и путопис Рим, Напуљ, Фиренца. Под сумњом да шурује са карбонарима, тајним групама које су се бориле против рестаурације монархије и које су се рашириле по Апенинском полуострву, Стендал је протеран из Италије. Враћа се у Париз, град у коме је написао нека од најважнијих дела: студију Расин и Шекспир, Живот Росинијев и своје капитално дело Црвено и црно.

Каснији живот и смрт[уреди | уреди извор]

Од 1831. године поново је у Италији. Опет је конзул у Чивитавекији, малом градићу близу Рима. Чита старе италијанске хронике и у њима налази мотиве за многобројне новеле, као и за свој други велики роман Пармски картузијански манастир. Пред крај живота, враћа се у Париз 1841. године пошто је претходно остао без положаја, прилично болестан. Пише под псеудонимима: Луиз Александар, Бомбе, Анастас де Сарпијер.

Умро је у пролеће 1842. године. Постхумно су објављена многобројна његова дела, међу којима још један роман, Лисјан Левен.

Kритична процена[уреди | уреди извор]

Иполит Тен је сматрао да су психолошки портрети Стендалових ликова „стварни, јер су сложени, вишестрани, специфични и оригинални, попут живих људских бића“. Емил Зола се сложио са Теновом проценом Стендалових вештина као „психолога“, и иако је недвосмислен у својој похвали Стендаловој психолошкој тачности и одбацивању конвенција, осудио је различите неуверљивости романа и Стендалову јасну ауторску интервенцију.[9]

Немачки филозоф Фридрих Ниче назива Стендала „последњег великог француског психолога“ у Изван добра и зла (1886).[10] Такође помиње Стендала у Сумраку идола (1889) током расправе о Достојевском као психологу, рекавши да је сусрет са Достојевским био „најлепша несрећа у мом животу, више него чак и моје откриће Стендала”.[11]

Форд Мадокс Форд, у Енглеском роману, тврди да Дидроу и Стендалу „роман дугује свој следећи велики корак напред... У том тренутку је одједном постало очигледно да се роман као такав може сматрати средством дубоко озбиљних и вишестраних дискусија и стога као медиј дубоко озбиљне истраге људског случаја.“[12]

Ерих Ауербах сматра да је савремени „озбиљни реализам“ почео са Стендалом и Балзаком.[13] У Мимезису, он напомиње једну сцену у Црвеном и црном која би „била готово несхватљива без најтачнијег и детаљнијег познавања политичке ситуације, друштвеног раслојавања и економских околности једног савршено одређеног историјског тренутка, наиме, оног у коме се Француска нашла непосредно пред Јулску револуцију.“[14]

Према Ауербаховом мишљењу, у Стендаловим романима „ликови, ставови и односи драмских персона су, дакле, веома уско повезани са савременим историјским околностима; савремени политички и друштвени услови уткани су у радњу на начин детаљнији и стварнији него што је то био случај у било ком ранијем роману, и заиста у свим делима књижевне уметности осим оних за које се изричито тврди да су политичко-сатирични трактати.”[14]

Симон де Бовоар користи Стендала као пример феминистичког аутора. У Другом полу де Бовоар пише: „Стендал никада не описује своје хероине као функцију својих хероја: он им даје њихове сопствене судбине.“[15] Она даље истиче да је „изванредно да је Стендал тако дубоко романтичан и толико одлучно феминистичан; феминисти су обично рационални умови који усвајају универзалну тачку гледишта о свему; али Стендал то чини не само у име слободе уопште него и у име индивидуалне среће позива на еманципацију жена.“[15] Ипак, Бовоар критикује Стендала због тога што мада жели да му жене буду равне, једина судбина коју он за њих предвиђа остају мушкарци.[15]

Владимир Набоков је одбацио Стендала, у Јаким мишљењима га је назвао „оним љубимцем свих оних који воле своју француску равницу”. У белешкама уз свој превод Евгенијија Оњегина, он тврди да је Црвено и црно „знатно прецењено“, а да Стендал има „безвредан стил“. У Пнину је Набоков сатирично писао: „Књижевна одељења су и даље радила под утиском да су Стендал, Галсворти, Драјзер и Ман били велики писци.“[16]

Мајкл Дирда сматра Стендала „највећим француским писцем, аутором два од 20 најбољих француских романа, аутором веома оригиналне аутобиографије (Живот Хенрија Бруларда), врхунским путописцем и непоновљивим присуством на страници као и сваки други писац којег ћете икада упознати."[17]

Дела[уреди | уреди извор]

  • Црвено и црно (1830),
  • Пармски картузијански мананстир (1839)
  • Расправа о љубави
  • Лисјан Левен
  • Живот Хајднов
  • Историја сликарства у Италији
  • Рим, Напуљ, Фиренца
  • Расин и Шекспир
  • Живот Росинијев

Недовршена аутобиографска дела[уреди | уреди извор]

  • Мемоари једног егоисте (1892),
  • Живот Анрија Брилара (1890).

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Stendhal: definition of Stendhal in Oxford dictionary (British & World English) (US)”. Oxforddictionaries.com. 23. 1. 2014. Архивирано из оригинала на датум 03. 02. 2014. Приступљено 28. 1. 2014. 
  2. ^ „Stendhal: definition of Stendhal in Oxford dictionary (American English) (US)”. Oxforddictionaries.com. 23. 1. 2014. Архивирано из оригинала на датум 03. 02. 2014. Приступљено 28. 1. 2014. 
  3. ^ „Stendhal - Definition and More from the Free Merriam-Webster Dictionary”. Merriam-webster.com. 31. 8. 2012. Приступљено 28. 1. 2014. 
  4. ^ Haig, Stirling (22. 6. 1989). Stendhal: The Red and the Black. ISBN 9780521349826 
  5. ^ Пармски картузијански манастир, О аутору, Новости - Златни Французи. Београд: 2010. ISBN 978-86-7706-303-0.
  6. ^ Talty, Stephan (2010). The Illustrious Dead: The Terrifying Story of How Typhus Killed Napoleon's Greatest Army. Three Rivers Press (CA). стр. 228. ISBN 9780307394057. »...the novelist Stendhal, an officer in the commissariat, who was still among the luckiest men on the retreat, having preserved his carriage.« 
  7. ^ Markham, J. David (април 1997). „Following in the Footsteps of Glory: Stendhal's Napoleonic Career”. Napoleonic Scholarship: The Journal of the International Napoleonic Society. 1 (1). Приступљено 22. 7. 2015. 
  8. ^ Sartre, Jean-Paul (2009). „War Diary”. New Left Review (59). Приступљено 22. 7. 2015. 
  9. ^ Pearson, Roger (2014). Stendhal: "The Red and the Black" and "The Charterhouse of Parma". Routledge. стр. 6. ISBN 978-0582096165. 
  10. ^ Nietzsche 1973, стр. 187.
  11. ^ Nietzsche 2004, стр. 46.
  12. ^ Wood, James (2008). How Fiction Works. Macmillan. стр. 165. ISBN 9780374173401. 
  13. ^ Wood, Michael (5. 3. 2015). „What is concrete?”. The London Review of Books. 37 (5): 19—21. Приступљено 24. 7. 2015. 
  14. ^ а б Auerbach, Erich (мај 2003). Mimesis: The Representation of Reality in Western Literature. Princeton, NJ: Princeton University Press. стр. 454–464. ISBN 069111336X. 
  15. ^ а б в De Beauvoir, Simone (1997). The Second Sex. London: Vintage. ISBN 9780099744214. 
  16. ^ Wilson, Edmund (15. 7. 1965). „The Strange Case of Pushkin and Nabokov”. nybooks.com. The New York Review of Books. Приступљено 24. 7. 2015. 
  17. ^ Dirda, Michael (1. 6. 2005). „Dirda on Books”. The Washington Post. Приступљено 24. 7. 2015. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]