Степа

Из Википедије, слободне енциклопедије
Степа у западном Казахстану

Степе су области обрасле ниском травом, веома су плодне и углавном се употребљавају за узгој аграрних биљака.

Степе су распрострањене у областима ниже надморске висине. Највеће степе се налазе у Русији, од Валајског побрђа до Црног мора. Травне формације су без много дрвећа. Другачије се могу назвати и прерије(Северна Америка), пампаси (Јужна Америка), пусте (панонска низија). Земљиште је чернозем. Травне формације су са доста густим травама. Идући ка пустињама или полупустињама оне се разређују.

Назив степа је настао у Русији за травнате области док се за травнате формације у тропским и суптропским областима користи израз савана.

Изглед[уреди]

Зељаста вегетација, без дрвећа, са ксерофитним и микротермним зељастим биљкама (што значи прилагођеним суши и мразу), већином из фамилије трава. Степе припадају зоналном типу вегетације и заузимају огромне области у умереној зони евроазијског и северноамеричког континента, као и у Јужној Америци, Африци и Аустралији, и то у оним подручјима у којима влада континентална клима, са релативно малим количинама воденог талога за време лета. Тако степску климу одликују хладна зима и доста сув вегетациони период (пролеће-лето-јесен), у коме се истиче жарко лето. Степска вегетација се развија за време лета, док за време зиме настаје прекид у вегетацији. Степе су распрострањене на чернозему, типичном степском земљишту, које се одликује великом плодношћу. Зато су степе узораване и претваране у пољопривредне површине, па је недирнута степска вегетација данас ограничена само на мање површине. За степску вегетацију врло је карактеристична изванредна динамичност фенолошких промена, која се огледа у брзом смењивању великог броја различитих аспеката у току вегетационог периода, тј. смени различитих врста.

Изглед степа

Степску вегетацију сачињавају углавном ксерофитне зељасте биљке, прилагођене сушном лету континенталне климе, и то пре свега биљке из фамилије Граминеае, нарочито бусенасте траве са уским листовима. Од њих су најкарактеристичније врсте из родова Стипа, Фестуца, Агропyрум, Поа, Коелериа. Значајно је да је род Стипа (ковиље) заступљен , наравно са различитим врстама, у свим степама, без обзира на коме се континенту налазе.

За степе је посебно карактеристично изванредно богатство врстама, тако да у неким северноруским степама на 1 м2 има и до 80 различитих врста биљака.

Од животних форми за степе су нарочито карактеристичне хамефите (укључујући и бусенасте траве), а у неким и хемикриптофите. Највећи број степских биљака припада ксерофитама, врло различитим по својим морфолошким и физиолошким особинама. Бусенасте траве су посебно карактеристичне јер се осим бусенастог гранања одликују нарочито и уским листовима који се за време суше увијају у цев (тип стипаксерофита).

Насупрот ксерофитним биљкама којима ксероморфне особине омогућавају да издрже летњу сушу, и да се на тај начин развијају током читавог вегетационог периода, налазе се ефемере и ефемероиде једногодишње и вишегодишње биљке које су више мезоморфне и које се брзо и до краја развијају још за време кратког влажног периода, обично у пролеће, избегавајући тиме сушни период.

За степе је такође врло карактеристична животна форма биљака „котрљана“, више или мање лоптастих биљака које се после сазревања семена одвајају од земље и ношене ветром котрљају по степи постепено расипајући успут своје семе.

Као специфичну животну форму треба навести и степске жбунове и полужбунове (Прунус спиноса, Лабурнум анагyроидес, Тхyмус серпyллум, итд.). Најзад треба поменути маховине, лишајеве и алге који понекад у степама стварају посебан, приземан, најнижи спрат. Степска вегетација распрострањена је , као зонална вегетација, на огромним просторима у умереним и континенталним областима Европе, Азије, Северне и Јужне Америке, Африке и Аустралије (у Северној Америци то су прерије, а у Јужној Америци пампаси). У Европи и Азији степе се у виду појаса пружају од запада према истоку, почињући од Дунавске низије где су развијене фрагментално све до североисточне Кине где такође заузимају простране области. Дуж своје северне границе степе се граниче шумама (листопадним или четинарским), а на југу пустињама. Граница између степе и ових суседних вегетација није оштра, већ постоји читав низ прелаза и мешовитих заједница: на северу је подзона шумостепе, а на југу подзона полупустиња.

Извори[уреди]

  • Ситарица Рада, Тадић Милутин, Географија 6, за 6. разред основне школе, Завод за уџбенике Београд, 2008.
  • Јанковић М. 1973. Степе. У: Енциклопедијски лексикон Мозаик знања – Биологија. Интерпрес: Београд. стр.567-568

Спољашње везе[уреди]