Степан Бандера

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Степан Бандера
SBandera.jpg
Степан Бандера
Пуно имеСтепан Андријович Бандера
Датум рођења(1909-01-01)1. јануар 1909.
Место рођењаСтари Угринов, Галиција
 Аустроугарска
Датум смрти15. октобар 1959.(1959-10-15) (50 год.)
Место смртиМинхен
 Западна Немачка

Степан Андријович Бандера (укр. Степан Андрійович Бандера; Стари Угринов, Галиција, 1. јануар 1909Минхен, 15. октобар 1959) је био украјински политичар и вођа Организације украјинских националиста (ОУН). Био је контроверзна особа, сарађивао је и са нацистима и са Уједињеним Краљевством.[1] Убијен је у атентату КГБ-а у Минхену.

Дјетињство и младост[уреди | уреди извор]

Степан Андријович Бандера се родио у западноукрајинском селу Стари Угринов (Старий Угринів) у породици свјештеника Украјинске гркокатоличке цркве. Похађао је Стријску гимназију од 1919. до 1927. године. Године 1928. постао је члан Украјинске Војне Организације (Української Військової Організації) (УВО). За вријеме студија на Пољопривредном факултету Лавовског универзитета активно је учествовао у раду украјинских омладинских организација анархистичког типа. Једно вријеме се састајао са студентском организацијом Група Украјинске Националистичке Омладине (Група Української Націоналістичної Молоді). Касније се прикључио Организацији Украјинских Националиста (Організація Українських Націоналістів) (ОУН) гдје је остварио успјешну политичку каријеру.

Након Првог свјетског рата када је уговорима Пољској уступљена источна Галиција (данашња западна Украјина) ОУН је дјеловала против пољске државе, због насиља Пољака над Украјинцима. Од 1935. до 1936. године је против њега вођен судски процес због организације убиства министра унутрашњих послова Пољске Бронислава Перацкога. Заједно са још 11 другова је осуђен на смрт, али му је касније казна замијењена доживотном робијом. Из затвора излази након њемачке и совјетске окупације Пољске 1939. Никита Хрушчов у својим мемоарима жали што је Бандера пуштен „без детаљне провјере“. ОУН брзо почиње да се организује и у СССР.

Њемачка и совјетска окупација Пољске[уреди | уреди извор]

Совјетска тајна полиција је успјела да завади врх ОУН и он се расцјепио на двије фракције ОУН - ОУН-А и ОУН-Б. Једну је предводио пуковник Андрија Мељник а другу Степан Бандера. ОУН Андрије Мељника није имала много присталица у Западној Украјини нити Украјини у цјелини. Она је држала под својом командом веома развијену шпијунску мрежу ОУН која је дјеловала у бројним земљама од Аустралије па до Финске и Шведске или на свим континентима. ОУН Степана Бандере је дјеловала на украјинским земљама, нарочито међу младим Украјинцима, ђацима и студентима.

1941.[уреди | уреди извор]

У пролеће 1941. Бандера је одржао састанке са шефовима немачких обавештајних служби, у вези са формирањем батаљона „ «Нахтігаль» “ и „ Роланд “. У пролеће те године ОУН је добила 2,5 милиона марака за субверзивне активности унутар СССР-а.

Званичници Гестапа и Абвехра заштитили су следбенике Бандере, јер су обе организације намеравале да их користе у своје сврхе.

30. јуна 1941. године, доласком нацистичких трупа у Украјину, Бандера и ОУН-Б прогласили су независну украјинску државу („Акт обнове украјинске државности“). Ову декларацију пратили су насилни погроми. Неки од објављених прогласа о формирању ове државе кажу да ће „блиско сарађивати са национал-социјалистичком великом Немачком , под вођством свог вође Адолфа Хитлера који формира нови поредак у Европи и свету и који је помажући украјинском народу да се ослободи московске окупације “. - како је наведено у тексту „ Акта о проглашењу украјинске државности “.

Бандерово очекивање да ће нацистички режим пост фацтум признати независну фашистичку Украјину као савезника Осовине показало се погрешним. 1941. односи између нацистичке Немачке и ОУН-Б покварили су се до те мере да је у нацистичком документу од 25. новембра 1941. године стајало да „... Покрет Бандера припрема побуну у Рајхскомисаријату чији је крајњи циљ успостављање независне Украјине. Сви функционери Покрета Бандера морају бити одједном ухапшени и, након темељног испитивања, бити ликвидирани ... ". 5. јула Бандера је премештен у Берлин. 12. јула, премијер новоформиране украјинске националне владе ,Јарослав Стетско, такође је ухапшен и одведен у Берлин. Иако су пуштени из притвора 14. јула, обојица су морали да остану у Берлину. Гестапо је 15. септембра 1941. ухапсио Бандеру и водеће чланове ОУН.

1942. до краја рата[уреди | уреди извор]

Десеткована ОУН је у 1942. почела поново организовано да дјелује. Почело се са стварањем Украјинске Устаничке Армије (УПА). На чело УПА је дошао генерал Роман Шухевич. Недостајало је оружја. Оно је прикупљано на разне начине, преко шверца, отимања од њемачке полиције и нападима на мање њемачке формације. Број војника УПА је растао и прелазио број од стотину хиљада.

На терену Западне Украјине се тад појавила и пољска Армија Крајова. Украјинска УПА је понудила сарадњу али су Пољаци одбили. Нападајући њемачке полицијске јединице УПА је дошла у сукоб са Армијом Крајовом која се појавила као заштитник пољских колониста у Украјини. УПА је нападала пољска села и хтјела да истјера Пољаке из Западне Украјине. Пољаци из квишлиншке њемачке полиције и Армије Крајове (раздвојено) су нападали на украјинска села. Вршени су страшни покољи на једној и другој страни. Најжешћи сукоб је био у Волинији.

Нијемцима је одговарао пољско-украјински сукоб. Велики број Украјинаца је отпремљен у концентрационе логоре или на принудни рад у Њемачку. Кад су се у Украјини појавили и совјетски украјински партизани ствар се још више искомпликовала. Борбе су се водиле између Армије Крајове и совјетских партизана и УПА и совјетских партизана, УПА и Армије Крајове и УПА и Нијемаца и АК и Нијемаца. Борбе између УПА и совјетских партизана а касније регуларне совјетске армије су настављене и трајале још и у педесетим годинама, скоро десет година након завршетка Другог свјетског рата.

У јануару 1942, Бандера је пребачен у посебну касарну концентрисаног логора Сацхсенхаусен за истакнуте политичке затворенике Зелленбау.

У априлу 1944. године, Бандера и његов заменик Јарослав Стетско су се обратили званичнику Главног уреда безбедности Рајха како би разговарали о плановима за диверзије и саботажу против Совјетске армије.

У септембру 1944. Немачке власти су пустиле Бандера и вратиле се у Украјину где је пружала отпор и против нациста и против комуниста

Послије рата[уреди | уреди извор]

Према Стефану Дорилу , аутору књиге МИ6: Унутар тајног света тајне обавештајне службе Њеног Величанства , ОУН-Б је поново формиран 1946. године под спонзорством МИ6 . Организација је примала одређену подршку од МИ6 од 1930-их. Једна фракција Бандерине организације, повезана са Миколом Лебедом , постала је ближе повезана са ЦИА-ом . Сам Бандера био је мета опсежне и агресивне потраге коју је извела Контраобавештајни корпус (ЦИЦ). Описали су га као изузетно опасаног . Неке америчке обавештајне службе известиле су да су га чак чували бивши СС-овци. Његова организација починила је многа кривична дела, укључујући стотине убистава, фалсификовања и отмица. Након што је Баварска државна влада покренула поступак против њега, Бандера се приступио БНД-у нудећи им своје услуге, упркос томе што је ЦИА упозорила западне Немце да не сарађују с њим.

Убиство Степана Бандере[уреди | уреди извор]

Убијен је по налогу КГБ15. октобра 1959. године у Минхену. Како је утврдио њемачки Федерални Конституциони Суд убиство је извршио Богдан Сташински цијанидним метком. 2005. године бивши начелник КГБ-а Совјетског Савеза Владимир Крјучков признао је да је убиство Степана Бандере било једно од последњих обрачуна са „нежељеним елементима“ насилним методама. Степан Бандера је сахрањен 20. октобра на гробљу Валдфридхоф (Waldfriedhof) у Минхену. Послије његове смрти организацију је водио С. Ленкавски (С. Ленкавский).

Опречна мишљења о Бандери[уреди | уреди извор]

Споменик Бандери, Тернопољ

Русија (и раније СССР) имају негативан став према УПА и Степану Бандери, сматрајући их сарадницима Нијемаца (због борби против совјетских партизана и Црвене армије). Пољска држава такође лоше гледа на УПА, због борби УПА против Армије Крајове и покоља Пољака.( У мају 1941. године, на састанку у Кракову , руководство Бандерове фракције ОУН усвојило је програм „Борба и деловање за ОУН током рата“ украјински : "Боротьба й діяльність ОУН під час війни" “- који је изнео планове за активности на почетку нацистичка инвазија на Совјетски Савез и западне територије Украјинске ССР. Одељак Г тог документа - „Директиве за организовање државног живота током првих дана“ ( украјински : "Вказівки на перші дні організації державного життя"- описује активност следбеника Бандере током лета 1941. У пододељку „Мањинска политика“ ОУН-Б је наредио уклањање непријатељских Пољака, Јевреја и Руса депортацијом и уништавањем њихових интелигенција , наводећи даље да „такозвани пољски сељаци морају бити асимиловани“ и да „ униште њихове вође ''

Крајем 1942. године, када је Бандера био у немачком концентрационом логору, његова организација, Организација украјинских националиста , умешана је у масакр Пољака на Волинији , а почетком 1944. етничко чишћење проширило се и на источну Галицију. Процењује се да је више од 35.000 и до 60.000 Пољака, углавном жена и деце, заједно са ненаоружаним мушкарцима, убијено током пролећне и летње кампање 1943. на Волинији, и до 100.000 ако су други региони (Источна Галиција) укључе.

Када је 13. октобра 2007. откривен споменик Бандери у Лавову, предсједништво савеза Пољака Украјине је то назвало великом провокацијом.

У Украјини постоје разна мишљења. Дио јавности сматра Бандеру борцем за самосталну украјинску државу, и с тиме оправдава акције УПА против Пољака и Совјета. Исто тако, неки њемачки документи доказују борбе УПА против Нијемаца.

2010. председник Виктор Јушченко доделио му је частан назив хероја Украјине, што је проузроковало гњев Руса и Пољака. Одлуку је касније поништио нови председник Виктор Јанукович. У западном украјинском граду Ивано-Франковск у мају 2010 добио је назив почасног грађанина, заједно са Романом Шухевичем.[2]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Hitler shadow pages 80-90, Приступљено 25. 4. 2013.
  2. ^ „Two Nazi collaborators awarded honorary citizen titles in Ukraine”. en.rian.ru.  Текст „ World ” игнорисан (помоћ); Текст „ RIA Novosti” игнорисан (помоћ)

Спољашње везе[уреди | уреди извор]