Степан Куљбакин

С Википедије, слободне енциклопедије
Степан Куљбакин
Рођење(1873-08-09)9. август 1873.
Тбилиси, Руско царство
Смрт21. децембар 1941.(1941-12-21) (67/68 год.)
Београд, Краљевина Југославија

Степан Михаилович Куљбакин или Стеван (рус. Степан Михайлович Кульбакинь) (Тбилиси, 27. јул/9. август 1873Београд, 21. децембар 1941), био је руски језикословац, слависта, палеограф и универзитетски професор. Он је био доктор славистике и професор универзитета у Харкову, Скопљу и Београду.

Животопис[уреди | уреди извор]

Завршио је гимназију у Тбилисију, а универзитет 1896. године у Одеси. Прво је био доцент у Одеси, и у то вријеме 1901-1903. путовао је по балканским земљама. Постао је 1905. ванредни, а 1908. редовни професор универзитета у Харкову. Био је представник тада савремене лингвистичке школе у раду на словенским језицима, нарочито старословенском, пољском и српском. Бавио се и словенском палеографијом и акцентуацијом. Емигрирао је 1919. или 1920. у Краљевину СХС. Радио је најприје од 1920. као професор старословенског језика на Философском факултету у Скопљу. Од 1924. радио је на Универзитету у Београду.

Најважнија су му дјела: „Прилози историји и дијалектологији пољског језика“ (1903), „Охридски рукопис апостола крајем 12 века“ (1907), „Старословенски језик“ (1910-1911), „О српском језику: Белешке о правопису и језику Вуканова јеванђеља“ (1898), „Српски језик, кратка фонетика и морфологија“ (1915), „Хрестоматија српског језика“ (1915), „Кратка српска граматика за Русе“ (1920). Уз то је написао знатан број мањих и већих радова, посебно о бугарским и македонским споменицима из старине.

Дописни је члан Српске краљевске академије (Академије философских наука) од 19. фебруара 1921. Прави је члан (Академије философских наука) од 16. фебруара 1925. Приступна бесЈеда: О речничкој страни старословенског jезика. Проглашен: 10. фебруара 1927. (Српска краљевска академија Год. 35 (1926) 126–130).[1]

Дјела[уреди | уреди извор]

  • Хиландарские листки. Отрывок кирилловской письменности XI века. — СПб., 1900.
  • К истории и диалектологии польского языка, 1903.
  • Охридская рукопись Апостола конца XII века, 1907.
  • Древнецерковнославянский язык: I. Введение. Фонетика. — Харьков, 1911.
  • Грамматика церковно-славянского языка по древнейшим памятникам, Петроград, 1915. (Переиздания: М.: УРСС, 2005; М.: ЛИБРОКОМ, 2013).
  • Сербский язык (2-е изд., 1917).
  • Украинский язык. Краткий очерк фонетики и морфологии, 1918.
  • Акцентска питаньа. — Београд, 1921.
  • Краткая сербская грамматика для русских, 2-е изд., 1922.
  • О типе средней школы и учебном плане, 1924.
  • Du classement des manuscrits dits moyen-bulgares. — Skopje, 1923.
  • Палеографска и jезичка испитивања о Мирослављевом jеванђељу. — Сремски Карловици, 1925.
  • Mluvnice jazyka staroslavenskeho. Z rukopisu prelozil B.Havranek. — Praha, 1928.
  • Le vieux slave. — Paris, 1929.
  • Славянская палеография. — Белград: Институт за српски jезик САНУ, 2008.

Галерија[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Белић, Александар (1924). Народна енциклопедија српско – хрватско – словеначка, 2. Београд.