Стереотипи о ЛГБТ+ заједници

С Википедије, слободне енциклопедије

ЛГБТ стереотипи су поједностављене претпоставке, судови, веровања и мишљења везана за секусалне оријентације и родне идентитете ЛГБТ особа. Стереотипне перцепције могу се стећи кроз интеракције са родитељима, наставницима, вршњацима и мас-медијима[1] или, генерално, кроз недостатак блискости из прве руке, што резултира повећаним ослањањем на генерализације.[2]

Негативни стереотипи су често повезани са хомофобијом, лезбофобијом, бифобијом или трансфобијом.[3]

ЛГБТ особе траже посебна права[уреди | уреди извор]

Једнака су права загарантована свим људима, па тако и ЛГБТ особама, ни мање ни више него хетеросексуалним. Једнакост и недискриминација како по питању здравља, тако и уопште, односе се на то да све особе, без обзира на пол, сексуалну оријентацију или родни идентитет добијају једнак третман. Једино „право” које се одузима доношењем закона који иду у прилог ЛГБТ особама је „право на дискриминацију”, које заправо и није право.[4][5]

Ја сам православац и ја сам ЛГБТ

Религија[уреди | уреди извор]

Док су ЛГБТ особе повезане са нерелигиозношћу, кампања за људска права промовише став да појединац може бити геј и религиозан. Мада многе лезбијке, геј и бисексуалне (ЛГБ) особе осећају да је већина вероисповести непријатељски настројена према њиховој заједници, већина ЛГБ одраслих особа је верски повезана, наводи се у новој студији Пју центра за истаживање.[6]

Медији[уреди | уреди извор]

Медији углавном имају сензационалистички приступ овој теми. Често се указује на то да новинари треба да буду обучени за извештавање о ЛГБТ особама и њиховим правима али и да ЛГБТ заједница, такође, треба да научи како да на најбољи начин медијима представи проблеме са којима се суочавају и дискриминацију којој су изложени.[7]

Све ЛГБТ особе могу се препознати по одређеном начину облачења, понашања и манирима[уреди | уреди извор]

Само мали проценат ЛГБТ људи манифестује „карактеристичне” стереотипне гестове. Као и код хетеросексуалне популације, индивидуалне разлике су небројене.[8]

Сексуална оријентација је ствар избора, тј. у питању је сексуално опредељење[уреди | уреди извор]

Сексуална склоност или оријентација је афинитет према супротном (хетеросексуалност), истом (хомосексуалност), оба (бисексуалност) или ниједном полу (асексуалност). Нико никада није одлучивао о томе који ће му се пол допадати. Ни они који припадају хетеросексуалној већини нису одабрали своју оријентацију, већ су је само уочили и према њој се водили.[8]

Стереотипи према особама хомосексуалне оријентације[уреди | уреди извор]

Парење мужјака лавова

Хомосексуалност је болест и ментални поремећај[уреди | уреди извор]

Психолози, психијатри и други стручњаци за ментално здравље слажу се у томе да истополна оријентација не спада у менталне болести, поремећаје или емоционалне проблеме. Хомосексуалност представља начин на који мањина популације изражава љубав и сексуалност. Све студије о способности расуђивања, стабилности, поузданости, друштвеној и професионалној прилагођености показују да геј мушкарци и лезбијке функционишу добро колико и хетеросексуалне особе. Светска здравствена организација донела је одлуку пре 1990. године да хомосексуалност није болест.[9] Етички комитет Српског лекарског друштва се 2008. јавно изјаснио да хомосекусалност није болест.[10]

Хомосексуалност не постоји у природи, код животиња, стога није природна[уреди | уреди извор]

Међу многим животињским врстама има хомосексуалности и бисексуалности. Хомосексуалност је регистрована међу 1500[11], а научно потврђена код 500 животињских врста.[12][13]

Хомосексуалност је у порасту[уреди | уреди извор]

Према различитим истраживањима, особе истополне сексуалне оријентације чине око 10% популације без обзира на нове законе или друштвене ставове, различите моралне вредности и стандарде одређене културе. Повећање видљивости хомосексуалних особа у јавности и одржавање параде поноса не доводи до повећања ЛГБТ популације, већ до повећања толеранције и „изласка из ормара” оних који своју сексуалну оријентацију сакривају од породице, пријатеља и окружења.[14]

лезбијски пар са децом

У истополним везама један партнер је увек „мушко”, а други „женско”[уреди | уреди извор]

Партнерске улоге у истополним везама нису дефинисане у категоријама „мушко” и „женско”, а овакву заблуду условљавају културно укорењени хетеронормативни ставови.[15]

Правно признавање истополних заједница и бракова угрожава традиционалну породицу и погоршава демографску кризу[уреди | уреди извор]

Правно признавање истополних заједница и бракова нема утицаја на хетеросексуалне заједнице и бракове, као ни на њихово планирање потомства. Светска популација неумољиво расте упркос постојању хомосексуалности од давнина. Окривљивање мањине за пад појединог националног прираштаја је крајње ирационално.[8]

Деца коју би одгајали хомосексуални родитељи „постала” би и сама хомосексуална[уреди | уреди извор]

Стереотип полази од премисе да је хомосексуалност ствар васпитања. Нема никаквих доказа да би одрастање у породици истополног пара могло поспешити или подстаћи развој хомосексуалности код детета. На нашим просторима сва деца одрастају искључиво у хетеросексуалним породицама, па ипак одређен проценат људи има хомосексуалне склоности.[16][17] Такође, истраживања показују да је квалитет родитељства, а не сексуални идентитет родитеља, суштински чинилац ефикасног родитељства и то је оно што је важно за добробит деце.[18]

Стереотипи према особама бисексуалне оријентације[уреди | уреди извор]

„Ја сам би, љуби ми скуте, Santa Maria della Salute”

Бисексуалност не постоји[уреди | уреди извор]

Најчешћа предрасуда је да бисексуалност уопште не постоји. Сматра се понекад да су бисексуалне жене заправо стрејт и да својом додатном компонентом сексуалности привлаче пажњу мушкараца, док су бисексуални мушкарци заправо геј, али то не смеју себи да признају.[19] Истраживања показују да је само мали број људи предоминантно хетеросексуалан или предоминантно хомосексуалан. Већина се заправо налази између та два екстрема у широком спектру сексуалности и има, у мањој или већој мери, капацитет остваривања интимних односа с оба пола.[8]

Бисексуалност је само корак до хомосексуалности[уреди | уреди извор]

Мада хомосексуални људи могу себе прво аутовати као бисексуалне или схватити своју привлачност према истом полу као бисексуалност, ово не мора бити тачно – неки људи схвате да су бисексуални и такви остану заувек. Такође, једна од великих предрасуда је и да су бисексуалци само збуњени.

Бисексуални људи су полиаморни, желе тројке и варају[уреди | уреди извор]

Ништа у самој бисексуалној оријентацији не води ка изричитој жељи према иједној од ових ствари. Бисексуалност значи волети више од једног пола, али не и нужно у исто време. Такође не означава жељу за што више секса. Такође, у самој бисексуалности ништа не говори да ће те особа преварити са другим, или пак истим полом.[20]

Застава поноса трансродних особа са транспарентом „Хоћу живот достојан човека”

Стереотипи према трансродним особама[уреди | уреди извор]

Трансродност је болест[уреди | уреди извор]

Донедавно је трансродност карактерисана као ментална болест од стране Светске здравствене организације. СЗО је најавила да у новом издању Међународне класификације болести, родна неусаглашеност особе ће од сада бити третирана као стање које се тиче сексуалног здравља.[21]

Трансродне особе су особе које мењају пол[уреди | уреди извор]

Многи сматрају да су трансродне само оне особе које популарно речено „мењају пол” односно прилагођавају пол свом родном осећају, међутим, не ради се само о томе. Трансродне особе обухватају читај спектар идентитета свих оних идентитета који надилазе родне норме које су устаљене у нашем друштву. Неким транс особама је јако важно да свој пол прилагоде свом родном осећају. Доста транс особа је јако задовољно својим телом и јако им је важно да родни идентитет буде прихваћен онакав какав јесте.[22]

Једна од честих предрасуда према транс женама је претпоставка да су оне аутоматски и дрег краљице.[23]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Stangor, Charles (ed.) (2000). Stereotypes and Prejudice: Essential Readings. Philadelphia, Pa.: Psychology Press. ISBN 978-0-86377-588-8. 
  2. ^ McCrady, Richard; Jean Mccrady (август 1976). „Effect of direct exposure to foreign target groups on descriptive stereotypes held by American students”. Social Behavior and Personality. 4 (2): 233. doi:10.2224/sbp.1976.4.2.233. [мртва веза]
  3. ^ „The Face of Homophobia/Heterosexism”. Carlton University Equity Services. Архивирано из оригинала 27. 9. 2007. г. Приступљено 7. 4. 2007. 
  4. ^ Павловић, Лазар. „Тражимо само исти статус”. Politika Online. 
  5. ^ „Gay-Serbia.com | Odgovori na zablude o LGBT osobama”. www.gay-serbia.com. 
  6. ^ Inquiries, DC 20036USA202-419-4300. „Lesbian, gay and bisexual Americans differ from general public in their religious affiliations”. Pew Research Center. 
  7. ^ „Rušenje stereotipa je preduslov za toleranciju prema LGBT zajednici | Kancelarija za ljudska i manjinska prava”. ljudskaprava.gov.rs. Архивирано из оригинала 19. 02. 2018. г. Приступљено 14. 06. 2019. 
  8. ^ а б в г Дацић, Јелена; Др Дакић, Теа; Др Поповић Самарџић, Милена. Водич добре праксе за медицинске раднике/це у раду са ЛГБТ особама (Треће изд.). Подгорица: Јувентас. стр. 43. 
  9. ^ „WHO | Proposed declassification of disease categories related to sexual orientation in the International Statistical Classification of Diseases and Related Health Problems (ICD-11)”. WHO. 
  10. ^ „"Homoseksualnost nije bolest"”. B92.net (на језику: српски). 
  11. ^ „Against Nature? Изложба хомосексуалности код животиња”. University of Oslo. 
  12. ^ Bagemihl 1999
  13. ^ Harrold, Max (16. 2. 1999). „Biological Exuberance: Animal Homosexuality and Natural Diversity”. The Advocate, reprinted in Highbeam Encyclopedia. Приступљено 14. 9. 2017. 
  14. ^ „Ко је стрејт, а ко геј?” (PDF). Лабрис; Министарство за људска и мањинска права, државну управу и локалну самоуправу. [мртва веза]
  15. ^ Tskhay, Konstantin O.; Rule, Nicholas O. (1. 10. 2013). „Accurate Identification of a Preference for Insertive Versus Receptive Intercourse from Static Facial Cues of Gay Men”. Archives of Sexual Behavior (на језику: енглески). стр. 1217—1222. doi:10.1007/s10508-013-0092-2. 
  16. ^ „Psychological adjustment: No difference in outcomes for children of same-sex versus different-sex parents”. ScienceDaily (на језику: енглески). 
  17. ^ Marinović, Nemanja. „Istopolne porodice – ključ za prevazilaženje patrijarhalne porodične matrice | Centar za marginu”. Centar za marginu. Архивирано из оригинала 23. 10. 2020. г. Приступљено 02. 05. 2020. 
  18. ^ Mršević, Zorica (2008). „Istopolne zajednice i deca” (PDF). 
  19. ^ „Vugl.rs | Priče | BISEKSUALNOST U MEDIJIMA: BIFOBIJA I BRISANJE | Gde živiš? Kako živiš? Za šta živiš?”. www.vugl.rs (на језику: српски). Архивирано из оригинала 21. 06. 2019. г. Приступљено 02. 05. 2020. 
  20. ^ Zlatović, Autor: Danijela Nikolić i Anja (21. 3. 2015). „Biseksualnost: raskrinkavanje mitova”. Kultur!Kokoška. 
  21. ^ „Being transgender no longer classified as mental illness. Here's why”. USA TODAY (на језику: енглески). 
  22. ^ „Ulićević: Transrodnim osobama teško zbog društvenih predrasuda”. Antena M (на језику: српски). 
  23. ^ Lopez, German (13. 5. 2016). „Myth #10: Drag queens and kings are transgender”. Vox. 

Литература[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Стереотипи_о_ЛГБТ%2B_заједници&oldid=27017046”