Стефан Владислав II

Из Википедије, слободне енциклопедије
Стефан Владислав II
Loza Nemanjica Decani d 3 2.jpg
Стефан Владислав II, краљ Срема (1316—1325), детаљ Дечанске Лозе Немањића
Датум рођења 1280.
Датум смрти 1326.
Место смрти Угарска
Династија Немањићи
Отац Драгутин
Мајка Каталина Арпад
Супружник Констанца Морозини
Краљ Срема
Период 1316. и 13211324
Претходник Драгутин
Наследник нема

Стефан Владислав II Немањић био је српски краљ (1316. и од 1321. до 1324).[1] Владислав II је био син краља Драгутина и угарске принцезе Каталине.

Године 1292. године, Стефан Владислав II је одлуком угарског суда у наследно власништво добио Славонију. После смрти краља Драгутина (1316. године), Стефан Владислав II је почео да влада државом свог оца, познатом у то време као Сремска краљевина, али га је убрзо краљ Србије, Милутин, победио и затворио. Према Дежевском споразуму из 1282. Владислав II је требало да после смрти свога стрица краља Милутина преузме српски престо.

После Милутинове смрти (1321. године), Владислав је ослобођен и поново је, уз помоћ Мађара и босанског бана Шубића, завладао земљама свог оца, али су га победиле присталице Стефана Дечанског (Милутиновог наследника) у близини Рудника. Владислав се 1324. године склонио у Угарску. После тога земљама краља Владислава у Босни (Усором и Соли) је завладао бан Стефан II, а око Мачве су се водили дуги спорови између Срба и Мађара.

Краљ Владислав је умро у Угарској после 1326.

До доласка на власт[уреди]

Драгутин се због болести повукао са престола предајући га своме брату. Милутин је требало доживотно остати на престолу које би потом наследио један од Драгутинових синова, вероватно Владислав. Могуће да је клаузулом Драгутиновим синовима остављена посебна област на управу[2].

У грађанском рату у Угарској који је избио након погибије Ладислава (1290), Драгутин је у почетку пружао подршку Анжујској династији тј. претенденту Карлу Мартелу Анжујском. Као награду за оданост, Драгутинов син Владислав је 19. августа 1292. године именован славонским херцегом. Добио је простране области Славоније сем оних које су већ припадале кнезовима Водичким и Франкопанима[3]. Драгутин је следеће године Владислава оженио Констанцом Морозини, припадницом моћне млетачке породице. Драгутин се убрзо окреће против Анжујаца. Мартел је погинуо 1295. године, а нови анжујски кандидат постао је Карло Роберт. Рат се распламсао 1301. године након смрти Андрије, последњег припадника династије Арпад. Кандидат за краљевску круну сада је био и Владислав. Драгутин и Владислав ступају у везе са ердељским војводом Ладиславом Апором са чијом ћерком се Владислав требало оженити и тако себи обезбедити угарски престо. Папа је 1309. године бацио анатему на Апора због тога што кћер жели удати за шизматика[4]. Карло Роберт се убрзо учврстио у Угарској и предузео је поход у Драгутинову земљу. Драгутин је принуђен да се одрекне претензија на круну. Карло је 1310. године крунисан за краља. Односи између Карла Роберта и Драгутина временом су се побољшали. Драгутин је око 1314. године свога сина узео за савладара или му је бар један део територија доделио на управу[5].

Владавина и борба са Стефаном Дечанским[уреди]

Новчић са ликом краља Владислава

Краткотрајан период мира у Српској краљевини прекинут је Драгутиновом смрћу у пролеће 1316. године. Пред смрт се краљ Драгутин замонашио и понео име Теоктист. Пре тога је на сабору предао власт своме сину Владиславу. У једном тренутку, убрзо након Драгутинове смрти, Милутин је затворио Владислава и преузео његову област. Драгутинове земље су од тада па све до краја 14. века постале јабука раздора у односима између Србије и Угарске[6]. Тиме је Владислав уклоњен као један од могућих наследника краља Милутина.

Од свих Милутинових и Драгутинових наследника кандидат за престо је био само Милутинов син Константин. Урошиц је умро, Стефан је прогнан у Цариград, а Владислав је затворен 1316. године и онемогућен. Милутин је, изгледа, Константина прогласио за наследника. Ослепљени Стефан, међутим, није заборављен у Византији. Црквени кругови, нарочито Светогорци и бањски игуман Данило, утицали су на краља Милутина да промени свој став и допусти Стефану да се врати у Србију. Милутин му је на управу доделио жупу Будимљу (предео око Берана)[7]. Милутин је умро у Неродимљи након краће болести. Није познато где су се у том тренутку налазили Милутинови синови. Између Милутинове смрти и Стефановог крунисања за краља протекло је седамнаест дана. После крунисања је дошло до борбе са Константином који није прихватио друго достојанство у држави. Изнудио је битку у којој је погинуо. Драгутинов син Владислав ослободио се заробљеништва и успоставио своју власт у очевим земљама.

Носио је краљевску титулу и имао је двор са властитим достојанственицима. Није познато да ли је очеву државу обновио у пуном обиму. Босански бан се већ 1323. године назива господарем Усоре и Соли, а нејасан је положај Рудника[8]. Спор је избио око Рудника. У јесен 1323. године трговци у Руднику давали су поклоне краљу Владиславу, а пред крај те године трг је дошао у руке Стефана. Владислављеве присталице и трговац Менче Менчетић затворили су се у рудничку тврђаву Островицу. Краљ је позатварао дубровачке трговце због пружања подршке Менчетићу. Споразум са Дубровником склопљен је јуна 1324. године. Две године касније је краљ поново Дубровчанима издао повељу са уобичајеним повластицама[9].

Владислав се пред Стефаном Дечанским повукао у Угарску. Умро је после 1326. године.

Породица[уреди]

Владислав је био син српског краља Стефана Драгутина. Мајка му је била Каталина, припадница династије Арпадовић. Каталина је била ћерка угарског краља Стефана V. Са Каталином је Драгутин имао два сина: Владислава и Урошица, и више кћери од којих је позната једино Јелисавета која се удала за босанског бана Стефана Котроманића. Владислав је био ожењен Катарином Морозини, припадницом моћне млетачке породице Морозини. Катарина је била нећака угарског краља Андрије III Млечанина.

Извори[уреди]

  1. Логос (2016). стр. 201, 203.
  2. Ћоровић (2006), стр. 166
  3. Ћоровић (2006), стр. 169
  4. Станојевић (1936), стр. 10
  5. Станојевић (1936), стр. 11
  6. ИСН (1999), стр. 472-3
  7. ИСН (1999), стр. 496
  8. ИСН (1999), стр. 497
  9. ИСН (1999), стр. 498

Литература[уреди]

Види још[уреди]