Стефан Митровић (ватерполиста)

С Википедије, слободне енциклопедије
Уколико сте тражили другу особу, погледајте чланак Стефан Митровић.
Стефан Митровић
Стефан Митровић
Лични подаци
Датум рођења (1988-03-29)29. март 1988. (36 год.)
Место рођења Београд, СР Србија, Југославија
Држављанство Србија
Сениорска каријера
ГодинеКлубови
2006—2013
2013—2016
2016—2019
2019—2020
2020
2021—2022		 Партизан
Солнок
Ференцварош
Олимпијакос
Аполон
Партизан
Репрезентативна каријера
2007—2021 Србија Србија
Награде и медаље
Ватерполо
Представљајући Србију
Олимпијске игре
Бронзана медаља — треће место 2012. Лондон Екипно
Златна медаља — прво место 2016. Рио де Жанеиро Екипно
Златна медаља — прво место 2020. Токио Екипно
Светска првенства
Златна медаља — прво место 2009. Рим
Сребрна медаља — друго место 2011. Шангај
Златна медаља — прво место 2015. Казањ
Бронзана медаља — треће место 2017. Будимпешта
Европска првенства
Бронзана медаља — треће место 2010. Загреб
Златна медаља — прво место 2012. Ајндховен
Златна медаља — прво место 2014. Будимпешта
Златна медаља — прво место 2016. Београд
Златна медаља — прво место 2018. Барселона
Светска лига
Златна медаља — прво место 2007. Берлин
Златна медаља — прво место 2008. Ђенова
Бронзана медаља — треће место 2009. Подгорица
Златна медаља — прво место 2010. Ниш
Златна медаља — прво место 2011. Фиренца
Златна медаља — прво место 2013. Чељабинск
Златна медаља — прво место 2014. Дубаи
Златна медаља — прво место 2015. Бергамо
Златна медаља — прво место 2016. Хуејџоу
Златна медаља — прво место 2017. Руза
Златна медаља — прво место 2019. Београд
Светски куп
Златна медаља — прво место 2010. Орадеа
Медитеранске игре
Златна медаља — прво место 2009. Пескара
Златна медаља — прво место 2018. Тарагона

Стефан Митровић (Београд, 29. март 1988) бивши је српски ватерполиста, вишеструки олимпијски, светски и европски шампион.

Каријера[уреди | уреди извор]

Ватерполо је почео да тренира са шест година, јер га је отац често водио на базен. Срећом по обе стране, одабрао је ВК Партизан. Са 18 година је заиграо за први тим Партизана у којем је провео наредних седам година. За то време освојио је све трофеје са клупске ватерполо сцене - Првенство и Куп Србије, Евролигу, Суперкуп Европе и Евроинтер лигу. Из Партизана је отишао са 24 године као зрео играч и човек спреман да напредује у другим клубовима и лигама. Отишао је у Мађарску и потписао уговор са Солноком. За три године играња, освојио је Првенство и Куп Мађарске у сезони 2014/2015. Годину дана касније преселио се у Будимпешту и заиграо за један од највећих мађарских клубова - Ференцварош. Нове три године у мађарском ватерполу приказале су најбоље од Митровића који је, као и са Партизаном освојио све медаље ватерполо клупске сцене. У сезонама 2016/2017 и 2017/2018 освајао је ЛЕН Куп Европе, а у сезони касније отишли су и корак даље. У најелитнијем ватерполо такмичењу за клубове, Лиги шампиона тријумфовали су 2018/2019.[1] Исте године освојио је домаћа такмичења у Првенству и Купу. Од почетка сезоне 2019/2020 потписао је уговор са грчким Олимпијакосом.[2]

Репрезентација[уреди | уреди извор]

Од 2007. је почео да осваја медаље у српском тиму. Дебитовао је у Берлину на завршном турниру Светске лиге и окитио се златом. На истом такмичењу играо је и наредне године, али га није било на списку за Европско првенство и Олимпијске игре. Од 2009. је сталан члан, до сада је одиграо 253 утакмице и постигао 280 голова.

Олимпијске игре[уреди | уреди извор]

На највећем спортском такмичењу први пут је заиграо у Лондону 2012. и стигао до трећег места и бронзане медаље. Наредне Олимпијске игре у Рију дочекао је са пуно више играчког искуства и минутаже и стигао до злата. [3] Тренутно је члан Олимпијакоса. Са репрезентацијом Србије освојио је златну медаљу на Светском првенству 2009. у Риму и бронзану медаљу на Европском првенству у ватерполу 2010. у Загребу. На Олимпијским играма у Рију 2016. са репрезентацијом Србије је освојио златну медаљу. У финалу одиграном 20. августа постигао је један гол.[4] После Олимпијских игара у Токију које су требале бити одржане 2020. најавио је крај каријере.[5]

Светска првенства[уреди | уреди извор]

Био је на списку учесника Светског првенства 2009, отпутовао са репрезентацијом и одиграо једну утакмицу, на отварању првенства. Због инфекције пљувачних жлезда морао је да се врати за Београд, али је медаља ипак стигла! На наредном првенству у Шангају 2011. освојио је сребро. У Барселони 2013. био седми са девет постигнутих голова. Ипак, у Казању 2015. све се посложило! Играо је током целог првенства и дошао до злата. Медаље на светским шампионатима заокружио је бронзом у Будимпешти 2017. године. [6] Првенство света 2019. пропустио је одлуком селектора да одмори стандардне играче.[7]

Европска првенства[уреди | уреди извор]

Пуно више успеха имао је на европским такмичењима. Са шест наступа донео је четири злата и једну бронзу. На последњем шампионату Европе у Будимпешти постигао је пет голова, али није освојио медаљу. Дебитантски наступ имао је у Загребу 2010 са којег је однео бронзу након чега су уследила четири злата. Прво у Ајндховену 2012, затим у Будимпешти 2014, па круна у Београду 2016. као загревање за олимпијски турнир. Последње злато освојио је у Барселони 2018. године.

Остала такмичења[уреди | уреди извор]

Србија је апсолутни владар када је у питању Светска лига, а Митровић је био члан тима који је освојио 11 медаља на овом ФИНА такмичењу. Од једанаест медаља, десет је златних уз бронзу из Подгорице 2009. Први трофеј освојио је на дебију за национални тим 2007. и од тада сваке године изузимајући 2012. и 2018. годину када нису играли завршницу. Победа у завршници Светске лиге 2019 над Хрватском му је и најдражи спортски догађај.[8] На Медитеранским играма је наступио 2009. и 2018. и оба пута освојио злато, док је у Светском купу играо само 2010. у Орадеи и освојио злато.

Приватни живот[уреди | уреди извор]

У браку са Рускињом Илинком има двоје деце.

Клупски трофеји[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Ватерполо вести: Ференцварош, Никић, Митровић и Јакшић шампиони Европе
  2. ^ Моцарт спорт: Време је за нови изазов: Стефан Митровић у Олимпијакосу
  3. ^ Nikolić, Darko. „ZLATNI DELFINI Vaterpolisti Srbije nokautirali Hrvatsku i prvi put postali olimpijski šampioni!”. Blic.rs (на језику: српски). Приступљено 2021-02-03. 
  4. ^ РТС: Ватерполисти Србије су олимпијски шампиони
  5. ^ Глас Српске: Стефан Митровић, српски ватерполиста за „Глас Српске”: Одгађамо пензију за још годину
  6. ^ Б92: Србија победом над Грчком освојила бронзу!
  7. ^ Спорт клуб: Савић објавио списак - циљ испуњен, заслужени одмор
  8. ^ Кабларнет, Информативни портал Чачак: Пет на пет - Стефан Митровић: Последње злато из Светске лиге никад нећу заборавити

Литература[уреди | уреди извор]

Дејан Стевовић: Непоновљиви; Београд. . 2016. ISBN 978-86-920401-0-5 Проверите вредност параметра |isbn=: checksum (помоћ).  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Стефан_Митровић_(ватерполиста)&oldid=27471167”