Стивен Рансиман

Из Википедије, слободне енциклопедије
Стивен Рансиман

Пошаљи фотографију

Општи подаци
Датум рођења 7. јул 1903.
Место рођења Нортамберланд
Датум смрти 1. новембар 2000.(2000-11-01)(97 год.)
Место смрти Ворикшир
Рад

Сер Стивен Рансиман (енг. sir Steven Runciman; Нортамберланд, 7. јул 1903Ворикшир, 1. новембар 2000) је био енглески историчар средњег века.

Биографија[уреди]

Пуно Рансиманово имебило је Џејмс Кокран Стивенсон Рансиман (James Cochran Stevenson Runciman). Име је добио по деди по мајци.

Рођен је у Нортамберланду, у породици чланова Британског парламента - и отац и мајка. Његов отац, Волтер Рансиман, од 1937. године виконт Рансиман од Доксфорда, био је истакнути члан Либералне партије. Деда по оцу, лорд Рансиман, био је бродарски магнат.

У трећој години живота гувернанта је почела да га подучава француском језику; текстове на латинском и грчком већ је читао као шестогодишњак, а руски језик је савладао у својој једанаестој години. Уз дар за језике одрана га привлачи историја. Студирао је на Итону и Кембриџу. Докторирао је у 24. години живота темом из византијске историје.

Материјално обезбеђен, Рансиман много путује по Азији, нарочито по Турској и земљама Блиског истока. Од балканских земаља највише је боравио у Грчкој. На овим путовањима додатно усавршава језике везане за наведене крајеве: грчки, турски, персијски, хебрејски и др.

Године 1940. Рансиман улази у дипломатску службу Британске империје, службује у Бугарској, Египту, Палестини и другде.

На позив турске владе, Рансиман је 1942. године постао професор византијске уметности и историје на истанбулском универзитету. Поред византијске историје, Рансиман интензивно проучава и период Крсташких ратова, о чему ће написати више познатих књига.

Био је председник и члан разних британских културних установа у Турској и Грчкој, а био је и председник британског Друштва пријатеља Атонске Горе. Цариградска патријаршија га је одликовала највећом титулом која се додељује лаицима - титулом Великог оратора што га је учинило и почасним чланом Светог синода Цариградске патријаршије[1].

Доприноси византологији и медиевистици[уреди]

У време када Рансиман започиње своје активно проучавање византијске цивилизације, византологија је у Енглеској још била у почецима и оптерећена Гибоновим тезама о историји Византије као „тријумфу варварства и религије“.[2] Заједно са Бјуријем, Бејнсом и Милером доприноси развоју модерне византологије у Енглеској, лишене укорењених Гибонових предрасуда.

Рансиман је дугогодишње проучавање Крсташких похода преточио у три обимне књиге „A History of the Crusades“. У њима он даје нову слику крсташких војни. За разлику од до тада прилично романтично увреженог приказивања крсташа, Рансиман наведеним походима приступа много критичније. Он оцењује Крсташке војне као „тријумф варваризма и сујеверја[3], и ту користи речи сличне Гибоновим о Византији.

Рансиман је дао и значајан допринос црквеној историји својим студијама о Великом расколу из 1054. године.

Важнија дела[уреди]

  • The Emperor Romanus I Lecapenus and His Reign (Цар Роман Лакапин и његова владавина, 1929).
  • The First Bulgarian Empire (Прво Бугарско царство, Лондон 1930).
  • Byzantine Civilization (Византијска цивилизација, Лондон 1933).
  • The Medieval Manichee : A Study of the Christian Dualist Heresy (Средњовековни манихејци : Студија о хришћанској дуалистичкој јереси, Кембриџ 1947).
  • A History of the Crusades: Volume 1, The First Crusade and the Foundation of the Kingdom of Jerusalem (Cambridge University Press 1951) (Folio Society edition 1994).
  • A History of the Crusades: Vol.1, 1951, Vol II, 1952, Vol III, 1954. (Историја крсташких похода, Кембриџ; нова издања 1994. године).
  • The Eastern Schism: A Study of the Papacy and the Eastern Churches in XIth and XIIth Centuries (Источни раскол: Студија о папству и Источној цркви у 11. и 12. веку, Оксфорд 1953).
  • The Sicilian Vespers: A History of the Mediterranean World in the Later Thirteenth Century (Сицилијанско вечерње: Историја медитеранског света у касном 13. веку, Кембриџ 1958)
  • The White Rajahs (Беле раџе, 1960)
  • The Fall of Constantinople 1453 (Пад Цариграда 1453, Кембриџ 1965)
  • The Great Church in Captivity (Велика Црква у ропству, Кембриџ 1968)
  • The Last Byzantine Renaissance (Последњи византијски препород, Кембриџ 1970)
  • The Orthodox Churches and the Secular State (Православне цркве и световна држава, 1972)
  • Byzantine Style and Civilization (Византијски стил и цивилизација, 1975)
  • The Byzantine Theocracy (Византијска теократија, Кембриџ 1977)
  • Mistra (Мистра, Лондон 1980)
  • Patriarch Jeremias II and the Patriarchate of Moscow (Патријарх Јеремија II и московска патријаршија, 1985)
  • A Traveller's Alphabet.Partial Memoirs. (1991)

На српски језик преведено је више његових књига: „Византијска цивилизација“ (Суботица-Београд 1964), „Пад Цариграда 1453“ (Нови Сад 1996, ISBN 86-363-0329-X; 2. издање: Београд 2008. ISBN 978-86-7662-073-9.) и „Средњовековни манихеизам на Балкану“ (Чачак 2008. ISBN 978-86-83507-59-7.).

Види још[уреди]

Референце[уреди]

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Викицитат
Викицитат има збирку цитата повезаних са овим чланком: