Стивен Хејлс

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Стивен Хал)
Стивен Хејлс
Стивен Хал
Лични подаци
Датум рођења(1677-09-17)17. септембар 1677.
Место рођењаБексборн Кент,  Енглеска
Датум смрти4. јануар 1761.(1761-01-04) (83 год.)
Место смртиТедингтон,  Велика Британија
ОбразовањеCorpus Christi College
Научни рад
ПољеБиологија, физиологија, хемија
Познат поФизиологија биљака Хемија

Стивен Хејлс (енгл. Stephen Hales; Бексборн Кент, 17. септембар 1677Тедингтон, 4. јануар 1761) је био енглески физиолог, хемичар и проналазач, који се највише бавио проучавањем улоге ваздуха и воде у животу биљног и животињског света. Хејлс је дао тачан приказ кретања воде у биљкама, и доказао да користе ваздух. Он је такође након открића опасности од удисања „устајалог ваздух“, конструисао је вентилатор који је значајно смањио стопу смртности код запослених на бродовима, у болницама и затворима.

Сматра се да је значајно допринео развоју пнеуматске хемије, а посебно развоју пнеуматских апарата за прикупљање гасова који се генеришу у лабораторијским експериментима.[1][2] Један од Хејлсових важнијих изума су и хируршке хватаљке.

Живот и каријера[уреди | уреди извор]

Стивен Хејлс је крштен 20. септембра 1677. као шесто од једанаесторо деце, и најмлађи син, Томаса Хејлса, најстаријег сина сер Роберта Хејлса (витеза Чарлса II) и Марије, ћерке и наследнице Erbin von Richard Wood-а.

Мало се зна Хејлсовом детињству, осим да је у Кенсингтону и Орпингтону започео основно образовање. После преране смрти његовог оца бригу о Хејлсу преузео је његов деда, сер Роберт Хејлс, који је младог Стивена уписао у јуну 1696. на колеџ Свети Бенедикт на Универзитету у Кембриџу на студије теологије са циљем да постане свештеник англиканске цркве. Након завршетка прве фазе студије 1699. Хејлс је у фебруару 1703. завршио студије теологије постао ђакон.

У 43. години, Хејлс се оженио са Мери Њуз, која је умрла годину дана касније, највероватније током порођаја.

Стивен Хејлс је преминуо после кратке болести у 84. години живота. На његов захтев, сахрањен је у подножју новог звоника у Тедингтону у цркви у којој је радио до краја живота.

Дело[уреди | уреди извор]

Хејлс је назван првим потпуно дедуктивним и квантитативним научником о биљкама. Направио је многа значајна открића у вези са циркулацијом животиња и биљака. Халес је мерио раст биљака и осмислио иновативне методе за анализу и тумачење ових мерења.[3]

Хејлсов најоригиналнији допринос био је примене такозване статичке методе коју су он и други користили на животињама за биљне примерке. Основа за статичку методу било је веровање да је разумевање живих организама могуће само кроз прецизна мерења њихових улаза и излаза. Стога би начин разумевања људског бића био мерење течности и других материјала који су ушли и изашли из њега. У случају дрвета, статистичар би измерио промене у количини и квалитету воде коју је конзумирао и сока који је садржавао.[3]

Године 1706, под утицајем нове механике Исака Њутна, Хејлс је покушао да открије механизам који контролише крвни притисак животиња, експериментишући на узорцима паса.

У исто време, Хејлс је имао идеју да би циркулација сока у биљкама могла бити слична циркулацији крви код људи и животиња. Док је истраживао циркулацију животиња, Хејлс је постајао све заинтересованији за циркулацију биљака. Касније је у својој књизи Vegetable Staticks у којој је описо своје прве експерименте са циркулацијом, навео: „Желео сам да сам могао да направим сличне експерименте како бих открио снагу сока у поврћу.[3]

Halesia carolina, један је од родова назван по Стивену Хејлсу

Међу Хејлсовим савременицима је преовладавало мишљење да је кретање биљног сока слично циркулацији људске крви, што је открио Вилијам Харви 1628. године погрешна теорија, јер је Хејлс уместо тога, демонстрирао константно упијање (апсорпцију) воде од стране биљака и стални губитак воде кроз транспирацију (испаравање у ваздух). Полазећи од овог принципа, Хејлс је направио многе тачне и прецизне експерименте користећи тегове и мере. Све је то понављао користећи различите врсте биљака (врбе и пузавице, на пример) да би потврдио своје закључке. Тако је од својих почетака као физиолога, Хејлс је као свестрани научник наставио да ствара механику кретања воде.[3]

У знак признања за његова открића три рода дрвећа (Halesia) је названо по њему.

Критике[уреди | уреди извор]

О делу Стивена Хејлса најбоље говоре речи добитника Нобелове награде за медицину Вернера Форсмана (Werner Forssmann) [4] који је у свом говору одржаном 1956. између осталог реко:

Прву катетеризацију срца на живим животињама у експерименталне сврхе извео је енглески свештеник, велечасни Стивен Хејлс. знатижељни лаик, који је то извршио у Тордингтону 1710, 53 године након смрти Вилијама Харвија (15781657), који је први прецизно дефинисао капацитете срца. Хејлс је изазивао крварење у овце. до смрти, а затим у постављеној цеви у крвном суду врата утврдио да је срце овце још извесно време радило. Он је такође пунио шупљине срчаних комора растопљеним воском, а затим мерио обим срца и минутни волумен срца, које је израчунавао мерењем пулса. Поред тога, Стивен Хејлс је такође био први, у 1727, који је детерминисао вредности артеријског крвног притиска, који је мерио растом колоничине крви у стакленој цеви повезаној за артерије..

Хејлсово пнеуматско корито (из књиге Vegetable Staticks).[5]
Хејлсов вентилатор

Библиографија[уреди | уреди извор]

  • Hales, Stephen Архивирано на сајту Wayback Machine (10. фебруар 2007) (1727) Vegetable Staticks, London: W. and J. Innys – from the Missouri Botanical Garden's library
  • Hales, Stephen (1738). "Philosophical experiments: containing useful, and necessary instructions for such as undertake long voyages at sea. Shewing how sea-water may be made fresh and wholsome: and how fresh water may be preserv'd sweet. How biscuit, corn, &c. may be secured from the weevel, meggots, and other insects. And flesh preserv'd in hot climates, by salting animals whole. To which is added, an account of several experiments and observations on chalybeate or steel-waters ... which were read before the Royal-society, at several of their meetings", London: W. Innys and R. Manby
  • Parascandola, John and Ihde, Aaron J. (1969). "History of the Pneumatic Trough", Isis, vol. 60, no. 3, pages 351-361
  • Stephen Hales at the Galileo Project – details on Hales's life and work

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Hudson, John (1992). The History of Chemistry. Chapman and Hall. pp. 47 – 60.
  2. ^ Parascandola, John; Ihde, Aaron (1969). "History of the Pneumatic Trough". Isis 60: 351–361. . doi:10.1086/350503.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ).
  3. ^ а б в г „Stephen Hales | Encyclopedia.com”. www.encyclopedia.com. Приступљено 2022-01-13. 
  4. ^ (језик: енглески)Stephen Hales Basic Informations: Encyclopedia.com, Приступљено 12. 1. 2021.
  5. ^ Hales, Stephen (1727) Vegetable Staticks, London: W. and J. Innys – from the Missouri Botanical Garden's library

Литература[уреди | уреди извор]

  • Andreae, L. (1997). „Unravelling dropsy: from Marcello Malpighi's discovery of the capillaries (1661) to Stephen Hales' production of oedema in an experimental model (1733)”. Am. J. Nephrol. 17 (3—4): 359—68.
  • Bloch, H (1978). „Rev. Stephen Hales, D.D., F.R.S. (1677—1761)”. The Journal of the Medical Society of New Jersey. 75 (9): 625—7.
  • Boss, J M (1978). „A collection of some observations on bills of mortality & parish registers: an unpublished manuscript by Stephen Hales, F.R.S. (1677—1761)”. Notes and records of the Royal Society of London. 32 (2): 131—47.
  • Clark-Kennedy, A. E. (1977). „Stephen Hales, DD, FRS”. British medical journal. 2 (6103): 1656—8.
  • Cohen, I. B. (1976). „Stephen Hales”. Sci. Am. 234 (5): 98—107.
  • Felts, J. H. (1977). „Stephen Hales and the measurement of blood pressure”. North Carolina medical journal. 38 (10): 602—3.
  • Geist, D. C. (1972). „An English clergyman and environmental health (Stephen Hales)”. Arch. Environ. Health. 24 (5): 373—7.
  • Hall, W. D. (1987). „Stephen Hales: theologian, botanist, physiologist, discoverer of hemodynamics”. Clinical cardiology. 10 (8): 487—9.
  • Heberden, E. (1985). „Correspondence of William Heberden, F.R.S. with the Reverend Stephen Hales and Sir Charles Blagden”. Notes and records of the Royal Society of London. 39 (2): 179—89.
  • Hoff, H. E. (1965). „The contributions of the horse to knowledge of the heart and circulation. 1. Stephen Hales and the measurement of blood pressure”. Connecticut medicine. 29 (11): 795—800.
  • James, P. J. (1985). „Stephen Hales' "statical way"”. History and philosophy of the life sciences. 7 (2): 287—99.
  • Jarcho, S. (1983). „Some excerpts from the writings of Stephen Hales, with comment on their relation to the concept of heart failure”. Transactions & studies of the College of Physicians of Philadelphia. 5 (1): 19—28.
  • Lewis, O. (1994). „Stephen Hales and the measurement of blood pressure”. Journal of human hypertension. 8 (12): 865—71.
  • Mann, R. J. (1978). „The statical way of inquiry of the Reverend Stephen Hales, 1677-1761”. Mayo Clin. Proc. 53 (3): 191—4.
  • Smith, I. B. (1993). „The impact of Stephen Hales on medicine”. Journal of the Royal Society of Medicine. 86 (6): 349—52.
  • West, J. B. (1984). „Stephen Hales: neglected respiratory physiologist”. Journal of applied physiology: respiratory, environmental and exercise physiology. 57 (3): 635—9

Спољашње везе[уреди | уреди извор]