Стилске фигуре

С Википедије, слободне енциклопедије

Стилске фигуре су речи и изрази којима приповедачи и песници обогаћују књижевно дело, дајући нова, шира и пренесена значења.

Претерано увеличавање ради постизања већег ефекта у књижевности, назива се хипербола. Врло често се примењује у народној књижевности, у изразима попут крвца до кољена.

  • Примери:
    • Сузама је замутила море, а јауком уставила шајке (народна песма);
    • Кад је виђех ђе се смије млада, свијет ми се око моје главе главе врти (Његош, Горски вијенац);
    • Како га удари, искиде му из рамена главу (Циклус о Марку Краљевићу, Марко Краљевић укида свадбарину);
    • Пребио га на три половине (Циклус о Марку Краљевићу, Марко Краљевић и Муса Кесеџија).

Контраст (антитеза)[уреди | уреди извор]

Стилски поступак у ком се нешто пореди по супротности назива се контраст или антитеза. Његовом применом, супротне појаве су јаче изражене. Супротно од поређења (компарације). Блиско словенској антитези.

  • Примери:
    • Тресла се гора - родио се миш (народна умотворина);
    • На језику мед, а на срцу јед (народна умотворина).

Контраст или антитеза је стилска фигура код које се појаве и предмети доводе у везу помоћу супротних особина и појединости и тиме паралелно постављене супротности у антитези узајамно појачавају значење и једног и другог појма.

Персонификација[уреди | уреди извор]

Персонификација је добила име од латинске речи persona што значи особа, па би се на српски могла превести као поособљавање. Персонификација је изражајан начин казивања којим се предметима и појавама додељују људске особине.

  • Примери:
    • Прогледале су ми патике (разговорно);
    • Дрво је обукло ново одело беле боје (из састава).

Поређење (компарација)[уреди | уреди извор]

Поређење или компарација је изражајан начин казивања којим се нешто што је мање познато упоређује са нечим познатијим. Поређење може бити по сличности или супротности.

  • Примери:
    • Брз као стрела (народна умотворина);
    • Вредан као пчела (народна умотворина).

Епитет[уреди | уреди извор]

Речи које казују најбоља опажања о одређеним предметима, разговора, или писања, и истичу неке њихове особине називају се епитети. То су најчешће описни придеви који појачавају осећања и остављају јаче утиске.

  • Примери:
    • У свитање, у појати ниској... (Сергеј Јесењин, Песма о керуши);
    • ... као једно риђе штене њено (Сергеј Јесењин, Песма о керуши);
    • Град градила бјела вила... (Народна песма, Вила зида град)

Ономатопеја[уреди | уреди извор]

Опонашање звукова из природе назива се ономатопеја. Речи: бућнути, крцнути, пуцкетати, фијукати- називају се ономатопејским речима.

  • Примери:
    • Дурак хукну, све замукну (Иван Мажуранић, Аговање);
    • Крцну колац неколико пута... (Иван Мажуранић, Смрт Смаил-аге Ченгића).

Метафора[уреди | уреди извор]

Језичко-стилски поступак у коме се исказује пренесено значење по сличности назива се метафора.

  • Примери:
    • Ој Стојане, јабуко од злата... (народна песма, Ропство Јанковић Стојана);
    • Тужна песмо, мајко стара... - мисли се на Србију (Оскар Давичо, Србија).

Када се метафора прошири на целу једну слику, или чак цело дело, стилска фигура се назива алегорија. Присутна је у народној песми Љубавни растанак у коме плави зумбул и зелена када представљају заправо момка и девојку који су растављени.

  • Примери:
    • Имао сам од злата јабуку, па ми данас паде у Бојану (народна песма, Зидање Скадра);
    • Вила гнијездо тица ластавица, вила га је за девет година... (народна песма, Ропство Јанковић Стојана);
    • Два цвијета у бостану расла, плави зумбул и зелена када... (народна песма, Љубавни бол).

Словенска антитеза[уреди | уреди извор]

Словенска антитеза је стилска фигура класична за народне песме. Састоји се од три дела:

  • питања: Ој пунице, ђевојачка мајко,
Или си је од злата салила?
Или си је од сребра сковала?
Или си је од сунца отела?
Или ти је Бог од срца дао?'
  • Негативних одговора: ''Нити сам је од злата салила,
''нити сам је од сребра сковала,
нити сам је од сунца отела'
  • једног тачног одговора: већ ми је Бог од срца дао.

(Народна песма, Женидба Милића барјактара).

Иронија[уреди | уреди извор]

Стилска фигура у којој се речима даје супротан смисао од оног које имају као своје основно значење назива се иронија. Ако у призвуку има и злобе, или је иронија претерана, добија се сарказам.

  • Пример (иронија): Ако`ј ум`о камен гристи, мора да се угојио (Ј. Ј. Змај, Три хајдука).
  • Пример (сарказам): Само ти настави да се свађаш (у ствари: Престани да се свађаш).

Алегорија[уреди | уреди извор]

Стилска фигура у којој песник у завијеној, скривеној форми исказује своје мисли и осећања, другачије се назива проширена метафора.

  • Пример: Имао сам од злата јабуку пак ми јутрос паде у Бојану те је жалим, прежалит не могу - одломак из песме зидање Скадра.

Алегорија представља говор у коме се појмови и мисли исказују другачије, а не речима које их директно изражавају, сликовит говор, сликовито објашњење појмова и мисли.

Градација[уреди | уреди извор]

Градација је стилска фигура, песнички израз у којој песник поступно ређа слике по јачини доживљавања од најслабије до најјаче или обрнуто

  • Пример:
За Ђурђем је косу одрезала,
За ђевером лице изгрдила,
А за братом очи извадила... - из народне лирске песме "Највећа је жалост за братом"

Анафора[уреди | уреди извор]

Анафора је стилска фигура која представља изношење спреда, понављање истих речи на почетку реченице и реченичних делова.

  • Збогом житку мој прелепи санче! Збогом зоро, збогом бели данче (Бранко Радичевић, Кад млидијах умрети).

Епифора[уреди | уреди извор]

То је стилска фигура која представља понављање једне или више речи на крају реченице - супротно од анафоре.

Еуфемизам[уреди | уреди извор]

То је стилска фигура којом се неки израз замењује другим, али у блажем облику, због бонтона, друштвених, религиозних, политичких, пропагандних и других разлога. Супротно од хиперболе.

  • Послао га на онај свет - убио га, лака дама - проститутка, премазан свим бојама - преиспољни преварант, пропустити кроз шаке - претући, захлађење односа - почетак непријатељства, хуманитарна интервенција - ратна агресија, мировне снаге - окупаторска војска.

Симбол[уреди | уреди извор]

Симбол је стилска фигура којом се конкретном предмету придају симболична значења. Један симбол може имати више значења.

  • Примери:
    • небо — симбол мира, слободе, бесконачности;
    • бела боја — симбол невиности, чистоте, доброте;
    • срп и чекић — симбол комунизма, социјализма;
    • кукасти крст — симбол нацизма, фашизма;
    • крст — симбол хришћанства, верности;
    • давидова звезда — симбол јудаизма, јевреја;
    • полумесец и звезда — симбол ислама, муслимана;
    • подигнута песница — побуна, незадовољство, револт, непослушност;
    • срце — љубав, лепо осећање;
    • жута ружа — љубомора.

Адинатон[уреди | уреди извор]

Адинатон (грч. αδύνατος — немогућ (a) - без, dynasthai - могућ) је стилска фигура у којој се хипербола доводи до граница немогућег.

  • Кад на врби роди грожђе (народна умотворина).

Метонимија[уреди | уреди извор]

Метонимија је стилска фигура која означава пренесена значења речи. Настаје када се неки појам (предмет) изражава неким другим појмом који је са њим повезан у логичној (просторној, временској, узрочној) вези.

  • Кад устане кука и мотика - мисли се на људе који раде куком и мотиком (народна епска песма Почетак буне против дахија).

Апострофа[уреди | уреди извор]

Апострофа (грч. ἀποστροφή – „одвратити се” или „одустати”) усклична је стилска фигура. Појављује се када се говорник престаје обраћати публици (нпр. у представи) и усмерава говор трећој страни, као што је супарнички парничар или нека друга особа, понекад одсутна са сцене.