Стојадин Мирковић
| Стојадин Мирковић | ||
|---|---|---|
 Стојадин Мирковић | ||
| Лични подаци | ||
| Надимак | Цоле | |
| Датум рођења | 14. јануар 1972. | |
| Место рођења | Горње Лесковице, СР Србија, СФР Југославија | |
| Датум смрти | 29. септембар 1991. (19 год.) | |
| Место смрти | Бјеловар, Хрватска, СФР Југославија | |
| Војна каријера | ||
| Војска | Југословенска народна армија | |
| Род | пешадија | |
| Године службе | 1990—1991. | |
| Чин | војник | |
| Битке/ратови | Рат у Хрватској | |
| Одликовања |
| |
Стојадин Мирковић (Горње Лесковице, 14. јануар 1972 — Бјеловар, 29. септембар 1991) био је војник Југословенске народне армије на редовном одслужењу војног рока.[1]
Биографија[уреди | уреди извор]
Рођен је 14. јануара 1972. године у селу Горње Лесковице, општина Ваљево, одакле је после регрутације отишао 28. децембра 1990. године на редовно служење војног рока у Бању Луку. После завршене обуке за возача војног транспортера прекомандован је у ВП 4848/16, Бјеловар и у централно складиште борбених средстава у селу Беденик код Нове Раче, удаљеном двадесетак километара од Бјеловара.
После блокаде хрватских паравојних формација, мајор Милан Тепић је био приморан да се са својим војницима повуче у складиште и организује одбрану. Не желећи да препусти непријатељу оружје којим би убијао његове војнике, Тепић је дигао 29. септембра 1991. године у ваздух војно складиште и себе. Том приликом је погинуо и војник Стојадин Мирковић, када је његов транспортер из којег је дејствовао погодила „зоља”.[2][3]
После непуне четири године од погибије његови посмртни остаци су допремљени са гробља у Бјеловару и 18. јула 1995. године сахрањени уз војне почасти у родном селу.[4]
Њему у част, откривена је биста у дворишту ОШ „Милош Марковић” у Горњим Лесковицама, док је својевремено за херојско дело, Стојадину постхумно додељено највеће градско признање „Септембарска повеља” и Орден за заслуге у области одбране и безбедности I степена.
