Стојан Бошковић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Стојан Бошковић
Стојан Бошковић.jpg
Датум рођења (1833{{month}}{{{day}}})1833.
Место рођења Свилајнац
 Србија
Датум смрти 21. фебруар 1908.(1908-02-21) (74/75 год.)
Место смрти Београд
 Србија

Стојан Бошковић (1833, Свилајнац — 21. фебруар 1908, Београд) био је српски просветни радник, политичар и историчар.

Похађао је гимназију у Београду, а затим је студирао права и филозофију на Лицеју. Каријеру је започео као професор 1853. године. Радио је у Гимназији у Шапцу, а од 1857. био је њен директор. Из Шапца прелази у Београд, где је прво радио као професор гимназије а потом је 1859. и 1860. године био уредник званичних Србских новина. Бошковић је био привржен либералним политичким схватањима па је претрпео прогон за време владавине кнеза Михаила Обреновића. Премештен је из престонице, био је хапшен и принуђен на краткотрајну емиграцију. Од 1868. до 1903. године када је коначно пензионисан обављао је више значајних политичких дужности. Био је министар просвете у Каљевићевој (1875) и Ристићевој влади (1879) и члан Државног савета 1890. године. Обављао је и дипломатску службу. Предавао је Општу историју на Великој школи у Београду 1874. и 1877—1879. године као редовни, а потом 1883—1887. као хонорарни професор. Иако су га државнички послови често одвлачили од рада у Великој школи, његов предавачки рад и рад на месту министра просвете у великој мери је подигао квалитет наставе нарочито јер је раније историју редавао Панта Срећковић, склон романтичарској историографији. Бошковић је био члан Српског ученог друштва, односно Српске краљевске академије.

Бошковић је углавном писао уџбенике и широко засноване синтезе из опште историје, али се бавио и истраживачким радом. Објављивао је радове у различитим областима писаног стваралаштва — публицистици, белетристици, политичкој књижевности и историји. Објавио је два тома популарно писане Историје света за народ и школу (1866. и 1872. године), у којој је довео излагање до епохе Крсташких ратова. Сличног квалитета су и уџбеник из опште историје за више разреде средњих школа (1883), Слике из времена реформације (1877. и 1886) и Антикрист или цар Нерон (1882), детаљна студија о социјалним и плитичким приликама у старом Риму током I века нове ере. Његови краћи радови објављени у различитим периодичним публикацијама често су били политички мотивисани, без обзира да ли били политичке или историјске садржине, и писани су оштрим полемичким стилом. Ти списи објављени су највећим делом у књизи за просвету и слободу (1882). Бошковић је посветио мало пажње српској историји. Једини значајнији рад из ове обласи је студија о цару Стефану Душану писана на француском језику (Фиренца, 1866). У своје публицистичке и историјске радове Бошковић је често уметао своје политичке идеје, па они више представљају сведочанство о његовом времену него значајан историографски допринос.

Његов син је дипломата Матеја Бошковић (1864-1950)

Литература[уреди]

  • Бошковић, Стојан (Ђорђе Бубало, стр. 294), Енциклопедија српске историографије, Београд 1997.

Спољашње везе[уреди]