Стојан Д. Вујичић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Стојан Д. Вујичић
Stevan Kragujevic, Stojan Vujicic,pesnik, prevodilac.jpg
Стојан Д. Вујичић
Датум рођења(1933-05-15)15. мај 1933.
Место рођењаПомаз
Мађарска
Датум смрти11. фебруар 2002.(2002-02-11) (68 год.)
Место смртиРим
Италија

Стојан Д. Вујичић (мађ. Vujicsics D. Sztoján; Помаз, 15. мај 1933Рим, 11. фебруар 2002) био је српски књижевник и посредник између српске, односно југословенске, и мађарске културе. Носилац ордена „Српски витез“. Био је један од водећих личности и најугледнијих српских књижевника у Мађарској.

Биографија[уреди]

Стојан Д. Вујичић рођен је у свештеничкој породици у Помазу, месту између Сентандреје и Будимпеште. Отац Душан Вујичић био је пореклом из старе српске учитељске породице у Сечују (мађ. Dunaszekcső). Мајка Невенка Будимлић је била родом из Сантова. Брат Тихомир Вујичић био је познати композитор и етномузиколог у Будимпешти.

Стојан Д. Вујичић је дипломирао Славистику у Будимпешти. Године 1956. био је члан антикомунистичког Петефијевог круга.

Вишедеценијским стручним радом прикупио је предмете од непроцењиве вредности од којих је касније настала збирка Српског православног црквеног музеја у Сентандреји. Музеј је поводом 300. годишњице Велике сеобе Срба отворио председник Мађарске Арпад Генц. Први управник црквено-научне збирке био је Стојан Д. Вујичић.

Целога свога животног века Стојан Вујичић је радио на успостављању и изучавању културно-истијских и књижевних веза српске, односно југословенских култура и мађарске културе. Написао је многе студије о српским и мађарским књижевницима: Михаилу Витковићу (мађ. Vitkovics Mihály), о Вуку Караџићу и Јожефу Секачу, о Јакову Игњатовићу, Теодору Павловићу, Вељку Петровићу, Тодору Манојловићу, о Ендре Адију (мађ. Ady Endre), Балинту Балашију (мађ. Balassi Bálint), Деже Костолањију (мађ. Kosztolányi Dezső), Миклошу Раднотију (мађ. Radnóti Miklós). Познати су његови чланци о Петру Добровићу и Ивану Мештровићу.

Био је одушевљен сликарством Марка Шагала.

Био је оснивач Задужбине Јакова Игњатовића у Будимпешти. Покренуо је лист "Невен" као периодични културни додатак "Народних новина", недељника у Будимпешти. Био је уредник пештанског часописа Европаи уташ (мађ. Európai Utas)

Стојан Д. Вујичић био је сарадник Института за науку о књижевности Мађарске академије наука. Био је члан Српске академије наука и уметности, доживотни члан Матице српске, члан Савеза писаца Мађарске и Удружења књижевника Србије. Био је потпредседник мађарског ПЕН-клуба. Стојан Д. Вујичић је био почасни професор Универзитета у Новом Саду.[1]

Књиге[уреди]

  • Расточење (Београд, 1973 и Будимпешта, 1993) - песме
  • Јожеф Секач - Вук Стефановић Караџић: Српске народне песме (Нови Сад, 1986) - двојезично издање
  • Срби у Будиму и Пешти (Будимпешта, 1997) - културна историја
  • Elillant évek szőlőhegyén (Будимпешта, 1997) - есеји, студије
  • Dubrovnik; 1978, Будимпешта (mađ)
  • Mai jugoszláv elbeszélők, 1960, Будимпешта (mađ)
  • A pesti szerb templom, 1961, Будимпешта (mađ)
  • Szentendre, 1981, Corvina, Будимпешта (mađ). ISBN 978-963-13-1246-1.

Награде[уреди]

  • Награда Атила Јожеф за поезију (Будимпешта)
  • Књижевна награда Задужбине Јакова Игњатовића (Будимпешта)
  • Српски витез (Нови Сад)
  • Средњи крст Републике Мађарске (Будимпешта) за Црквено-уметничку збирку у Сентандреји

Референце[уреди]

  1. ^ „Биографија Стојан ВУЈИЧИЋ”. САНУ. Приступљено 3. 2. 2019. 

Спољашње везе[уреди]