Стојан Ковачевић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Стојан Ковачевић
Stojan Kovachevich.jpg
Датум рођења1821.
Датум смрти1911.
Место смрти Никшић

Стојан Ковачевић (Срђевићи код Гацка, Источна Херцеговина, 1821. — Никшић, 1911) је био српски војвода, устаник и хајдучки харамбаша.

Биографија[уреди]

Легендарни херцеговачки јунак и хајдучки харамбаша. Одметнуо се од турске власти половином XIX вијека и хајдуковао заједно са својим рођаком, харамбашом Петком Ковачевићем. За читаво вријеме трајања Вукаловићевог покрета 1852-1863. хајдучке чете харамбаша Стојана и Петка Ковачевића биле су једине које нису прекидале четовање и борбу с Турцима у Херцеговини. За то вријеме Стојан је имао бројне окршаје са Турцима у Херцеговини, а једно вријеме боравио је са својом четом и у области планине Романије. Посебно се истакао у току битке на Граховцу 1858. Петко и Стојан нису прекинули борбу ни када је Лука Вукаловић 1863. постигао споразум са Турцима и на тај начин окончао устанак у Херцеговини. Турци су ултимативно тражили од Црне Горе да се спријече њихове акције. Због тога су 1864. били издати Турцима у Никшићким Рудинама (Церовац). Петко је тада са породицом заробљен и са синовима одведен у тамницу у Никшић, а затим у Мостар, гдје је и објешен на Малој тепи 1865. Стојан је наставио четовање и припремао Херцеговце на устанак, а 1872. године ишао је у Београд покушавајући да обезбиједи помоћ и подршку српске владе за нови устанак у Херцеговини. Али, на повратку у Херцеговину био је поново на превару ухваћен од стране повјерљивих људи књаза Николе и предат Турцима. Успио је да побјегне из тамнице у Мостару, али му је књаз Никола онемогућавао сваку акцију, да не би реметио односе са Турцима. Почетком устанка 1875. године, Стојан се са својом четом нашао у првим борбеним редовима и није посустао све до краја устанка, истичући се у многим бојевима против Турака од Муратовице, преко Дуге до Вучијег дола, Острошких греда, Никшића и других великих бојишта. Послије Берлинског конгреса и окупације провинција Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске, Стојан није признао новог окупатора нити положио оружје, већ је 1882. године, покренуо Херцеговце на нови устанак. Послије завршетка устанка, Стојан се повукао у Црну Гору и био интерниран у Подгорици, да би се касније населио у Никшићу. Када је 1908. године Аустроугарска извршила анексију провинција Босне и Херцеговине, тада 87-годишњи Стојан је, заједно са харамбашом Пером Тунгузом, отишао на Цетиње, тражећи од књаза сагласност да подигне нови устанак у Херцеговини. Умро је у дубокој старости у Никшићу и сахрањен, по жељи краља Николе, крај нове цркве у Никшићу. Са друге стране цркве сахрањен је, такође по Николиној жељи, велики црногорски јунак Новак Рамов Јововић. Краљ Никола је желио да та црква буде његово вјечно пребивалиште и да му на тај начин „вјечну стражу“ држе најбољи херцеговачки и најбољи црногорски јунак.

Галерија: Стојан Ковачевић[уреди]

Алекса Шантић му је посветио пјесму под називом Стојан Ковачевић.