Стојан Новаковић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Стојан Новаковић
Stojan Novaković, portrait by Uroš Predić.jpg
Портрет Стојана Новаковића који је насликао Урош Предић
Биографија
Датум рођења (1842-11-01)1. новембар 1842.
Место рођења Шабац
Кнежевина Србија
Датум смрти 17. фебруар 1915.(1915-02-17) (72 год.)
Место смрти Ниш
Краљевина Србија
Религија православна
Професија државник, историчар, филолог
Универзитет Велика школа у Београду
Политичка
партија
Либерална, Напредна странка
председник Министарског савета (шеф владе)
7. јул 1895. године. — 27. децембар 1896. године.
Претходник Никола Христић
Наследник Ђорђе Симић

Стојан Новаковић (Шабац, 1. новембар 1842Ниш, 4/17. фебруар[1] или 5/18. фебруар 1915[2]) је био српски политичар, председник владе Србије, дипломата (посланик на страни), филолог, историчар књижевности, хералдичар и председник Српске краљевске академије.

Биографија[уреди]

Споменик у дворишту школе у Шапцу која носи његово име

Рођен је 1. новембра 1842. у Шапцу као Коста, али је касније своје име посрбио у Стојан. Нижу гимназију завршио је у Шапцу као најбољи ученик 1857. године, вишу гимназију је завршио 1860. у Београду а Лицеј (одсек за правне науке) три године касније.

Новаковић је 1865. постављен за професора гимназије и изабран за члана Српског ученог друштва. Од 1869. Новаковић је био библиотекар Народне библиотеке, 1872. професор Велике школе (претече данашњег Универзитета).

Већ 1873. именован је за министра просвете у влади Јована Ристића, да би у том ресору био укупно у три мандата (18731875. и 18801885), у конзервативним и доцније напредњачким владама. Као министар просвете спровео је реформу средњег образовања чије тековине и данас постоје (поделио је гимназију на друштвени и природни смер).

Године 1875. Новаковић се вратио у Велику школу да предаје светску и српску књижевност и словенску филологију. Новаковић је као филолог, историчар и библиограф, оставио веома дубок траг у српској науци. Премда није, као већина његових савременика из света науке и политике, био школован у иностранству, Новаковић је био научник светске репутације, цењен као историчар у Бечу, Минхену, Берлину и Паризу. Један од предводника критичке школе српске историографије, Новаковић се наметнуо као водећи српски иторичар серијом значајних историјских дела, која покривају широк временски распон од средњег века па до историје Првог српског устанка.

Припадао је младоконзервативцима који ће прерасти 1880. у Напредну странку, коју је Новаковић основао заједно са Милутином Гарашанином, Миланом Пироћанцем, Чедомиљем Мијатовићем и Миланом Ђ. Милићевићем. Вишеструки министар и посланик, Новаковић се залагао за ред, рад и поредак, и просвећене реформе, спроведене радом елите, а уз ослонац на Круну.

Потписници лондонског мира 1913, Стојан Новаковић седи први слева

Дипломатску каријеру започео је првом мисијом у Цариграду која је трајала седам година (од 1885. до 1892). По повратку је постао председник Државног савета да би, након три године, 18951896. постао председник једне од дуговечнијих дванаест влада за време владавине краља Александра Обреновића. Пад Владе поново одводи Новаковића у дипломатију, посланик је у Цариграду до 1900, затим краткотрајно у Паризу, па до 1905. у Петрограду где је и пензионисан. То је, ипак, био крај само дипломатске каријере Новаковићеве.

По повратку у земљу, Новаковић је један од обновитеља Напредне странке која је добила име Српска напредна странка. У време Анексионе кризе 1909. Новаковић је изабран, упрокс малом утицају своје странке, за председника концентрационе владе. Концентрациона влада трајала је до окончања Анексионе криза, али је Новаковић остао један од најугледнијих политичара све до своје смрти 17. фебруара (4. фебруара по јулијанском календару) 1915. у јеку Првог светског рата.

Библиотекар[уреди]

Био је управник Народне библиотеке у Београду у периоду 18691874. Успео је да се законом из 1870. обезбеде за Библиотеку три обавезна примерка и да се помогне развој школских и народних библиотека у унутрашњости. Његовом заслугом донет је 1881. закон о Народној библиотеци и Народном музеју.

Био је члан првог Одбора Задужбине Николе Чупића. Ова Задужбина је настала 1871. после смрти Николе Чупића (1836—1870), Стојан Новаковић је био једно време њен секретар и четири године председник. Године 1877. одлучено је да Задужбина издаје једном годишње свој часопис који се звао „Годишњица Николе Чупића“, а где је је и Стојан Новаковић објавио велики број својих радова.

Преводилац[уреди]

Бавио се и превођењем, превео је књигу „Гражина“ највећег пољског песника Адама Мицкјевича, издање на српском 1886. године.

Академик[уреди]

Приликом оснивања Српске краљевске академије 1886. изабран је за једног од првих 16 редовних чланова — академика, у одељењу филозофских наука. Указом је постављен (1. фебруар 1906) за председника Академије и на том положају је остао све до смрти 1915.

Дана 10. септембра 1888. на свечаном скупу у славу стогодишњице Вука Караџића Стојан Новаковић поднео је уводни реферат о задацима Академије у неговању српског језика и износи научно утемељен и стручно образложен предлог за израду великог националног речника савременог српског језика.

Био је члан Руске академије наука и Југославенске академије знаности и умјетности у Загребу.

Књижевник и историчар[уреди]

Стојан Новаковић

Основао је 1865. часопис „Вила“ и уређивао га све време његовог излажења, тј. до 1868. Од самог почетка излажења он је прикупљао и објављивао информације о књигама објављеним на српском и хрватском језику, или на другим језицима о српском народу или уопште о Словенима. Сву сакупљену грађу о томе објавио је у књизи „Српска библиографија за нову књижевност 17411867“, Српско учено друштво, Београд 1869. (624 стр.). Библиографије је касније објављивао за сваку годину посебно од 1868. до 1876. (девет година) у Гласнику Српског ученог друштва. Ово су биле прве библиографије за књиге на српском језику и од огромног значаја за каснија истраживања.

Крајем седамдесетих година XIX века написао је Српску граматику за ниже гимназије и реалке (у више делова, неколико издања).

Приликом оснивања Српске књижевне задруге 1892. изабран је за њеног првог председника, песник Јован Јовановић Змај за потпредседника, док је историчар Љубомир Јовановић изабран за секретара СКЗ. Новаковић је дуги низ година био председник Српске књижевне задруге, утицајне националне установе, које је у редовним годишњим колима објављивала најбоља дела из српске и преводне књижевности, историје и научно-популарне литературе.

Приредио је Душанов законик („Законик Стефана Душана цара српског“) на основу призренског преписа и штампао га 1870. и 1898. у Београду.

Библиотекарско друштво Србије установило је 1997. године, годишњу награду „Стојан Новаковић“. Награда се додељује појединцу или групи аутора за објављено дело из области библиотечко-информационе делатности, које представља значајан допринос библиотекарству. Године 2004. под истим именом је установљена награда за најбоље основношколске и средњошколске уџбенике у Србији, које се додељује сваке године. Новаковићу у част Друштво историчара Србије носи назив „Стојан Новаковић“.

Син Стојана Новаковића био је правник и професор Милета Ст. Новаковић, ћерка Милица Новаковић (удато Рајковић), а унук филмски режисер Радош Новаковић.

Главна дела[уреди]

  • Српска библиографија за новију књижевност 1741-1867, Српско учено друштво, Београд 1869. (624 стр.)
  • Историја српске књижевности, Државна штампарија, Београд 1871. (332 стр.)
  • Физиологија гласа и гласови српског језика, Државна штампарија, Београд 1873. (108 стр.)
  • Српске народне загонетке, Задужбина Чупићева, Панчево 1877. (283 стр.)
  • Село, Српска краљевска академија, Београд 1891. (261 стр.)
  • Срби и Турци XIV и XV века, Чупићева задужбина, Београд 1893. (397 стр.)
  • Први основи словенске књижевности међу балканским Словенима, Српска краљевска академија, Београд 1893. (299 стр.)
  • Српска граматика, Државна штампарија, Београд 1894. (512 стр.)
  • С Мораве на Вардар - путне белешке Краљ. срп. државна штампарија, Београд 1894. (192 стр.)
  • Новаковић, Стојан (1895). Цариградска Патријаршија и православље у Европској Турској: Разматрања у прилог расправи црквено-просветног питања у Европској Турској. Београд. 
  • Српска књига, њени продавци и читаоци у XIX веку, СКЗ, Београд 1900. (118 стр.)
  • Васкрс државе српске, Српска књижевна задруга, Београд 1904. (252 стр.)
  • Устанак на дахије 1804, Задужбина Илије М. Коларца, Београд 1904. (208 стр.)
  • Балканска питања и мање историјско-политичке белешке о Балканском полуострву 1886-1905, Задужбина И. М. Коларца, Београд 1906. (559 стр.)
  • Турско царство пред српски устанак, Српска књижевна задруга, Београд 1906. (429 стр.)
  • Уставно питање и закони Карађорђева времена, Задужбина И. М. Коларца, Београд 1907. (131 стр.)
  • Законски споменици српских држава средњег века, Српска краљевска академија, Београд 1912. (912 стр.)
  • Двадесет година уставне политике у Србији 1883-1903, Књижарница С. Б. Цвијановића, Београд 1912. (336 стр.)
  • Калуђер и хајдук, Задужбина И. М. Коларца, Београд 1913. (296 стр.)
  • Историја и традиција : изабрани радови, Српска књижевна задруга, Београд, 1982 XX+478 стр.
  • Преписка Стојана Новаковића и Валтазара Богишића, прир. Б. М. Недељковић, САНУ, Београд 1968. (IX + 264 стр.)
  • Стојан Новаковић и Владимир Карић, прир. M. Војводић, Clio & Архив Србије, Београд 2003. (615 стр.)


Завод за уџбенике и наставна средства објавио је 1990-их критички приређено издање Изабраних дела Стојана Новаковића у 16 књига, њихови наслови су (редом):

  • Земље и народ у старој српској држави
  • Списи из историјске географије
  • Срби и Турци
  • Османско царство пред српски устанак
  • Васкрс државе српске
  • Балканска питања
  • Национална питања и мисао I
  • Национална питања и мисао II
  • Аутобиографски списи
  • Историја српске књижевности
  • Први основи словенске књижевности
  • Стара српска књижевност I
  • Стара српска књижевност II
  • Примери књижевности и језика старог српскословенског
  • О народној традицији и народној књижевности
  • Српска библиографија.

Литература[уреди]

  • Stokes, Gale (1990). Politics as Development: The Emergence of Political Parties in Nineteenth Century Serbia. Duke University Press. 
  • Споменица Стојана Новаковића, Српска књижевна задруга, Београд 1921 (с прилозима Павла Поповића, Станоја Станојевића, Слободана Јовановића, Љубомира Протића, Јована М. Јовановића).
  • Dimitrije Djordjevic, “Stojan Novaković. Historian, Politician, Diplomat”, Historians and Nation Builders. Central and South Eastern Europe, ed. by Denis Deletant and Harry Hanak, Mc Millan Press, London 1988, стр. 11-69.
  • Dimitrije Djordjević, “Stojan Novakovic”, Serbian Studies, North American Association for the Serbian Studies , Chicago, 1985–1986, стр. 39–57.
  • Стојану Новаковићу у спомен, прир. Андреј Митровић, Српска књижевна задруга, Београд 1996 (cа прилозима Андреја Митровића, Михаила Војводића, Душана Т. Батаковића и других)
  • Радован Самарџић, Писци српске историје, Београд 1978.
  • Душан Т. Батаковић (ур.), Нова историја српског народа, Београд 2000.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

Спољашње везе[уреди]


Претходник:
Сима Лозанић
председник Српске краљевске академије
19061915

Наследник:
Јован Жујовић