Стојан Протић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Стојан Протић
Stojan protic.jpg
Стојан Протић
Биографија
Датум рођења (1857-01-28)28. јануар 1857.
Место рођења Крушевац
Кнежевина Србија
Датум смрти 28. октобар 1923.(1923-10-28) (66 год.)
Место смрти Београд
Краљевина СХС
Политичка
партија
Народна радикална странка
20. децембар 1918. — 16. август 1919.
Монарх Петар I Карађорђевић
Наследник Љубомир Давидовић
председник Владе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца
19. фебруар 1920. — 17. мај 1920.
Монарх Петар I Карађорђевић
Претходник Љубомир Давидовић
Наследник Миленко Веснић

Стојан М. Протић (Крушевац, 16/28. јануар 1857Београд, 28. октобар 1923) је био српски политичар, државник и публициста, један од оснивача Народне радикалне странке у Србији. Више пута је био министар финансија. После Првог светског рата образовао је прву владу Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и био је први њен премијер.

За место лидера Радикалне странке сукобио се са Пашићем, али је изгубио и вођа странке је постао Пашић. У Хрватској и Словенији се веровало да се разишао са радикалима јер је био пријатељ Хрвата и Словенаца, али испоставило се да је то мишљење било погрешно јер се он као и већина радикала залагао за Велику Србију.

Нешто више од годину дана био је управник Народне библиотеке Србије (1900—1901).

Издавао је и уређивао часопис „Дело“ и лист „Одјек“ и написао је одговор на аустроугарски ултиматум Србији 1914. године.

Стојан Протић је написао следећа дела: „О Македонији и Македонцима“, „Албански проблем и Србија и Аустроугарска“, „Срби и Бугари у Балканском рату“, „Тајна конвенција између Србије и Аустроугарске“...

Биографија[уреди]

Стојан Протић је рођен у Крушевцу, где се његов чукундеда доселио из Дечана. Студирао је историју и филозофију на Великој школи. Кратко је радио у државној службио пре него што се посветио новинарству и постао уредник Самоуправе, званичних днвних новина Народне радикалне странке. 1884. је постао уредник Одјека и заступао је промену српског устава, преводећи на српски језик модерне европске уставе.[1] За народног посланика први пут је изабран 1887. Као секретар уставног комитета, Протић је 1888. учествовао у састављању Устава из 1888.

Године 1893. је постао привремени управник града Београда. Члан Самосталне монополске управе и народни посланик постао је 1901. Од 29. маја 1903. до 16. маја 1905. био је министар унутрашњих дела у владама Јована Авакумовић, Саве Грујића и Николе Пашића и поново од 17. априла 1906. до 30. маја 1907. у Пашићевој влади. Од 11. фебруара 1909. до 8. маја 1912. био је министар финансија у концентрационој влади Стојана Новаковића и у две следеће владе Николе Пашића и Милована Миловановића, и истовремено заступник министра унутрашњих дела у Пашићевој влади од 12. септембра 1910. до 25. јуна 1911.

За министра унутрашњих дела поново је изабран од 30. августа 1912. до 22. новембра 1914. Министар финансија други пут је био од 10. јуна 1917. до 20. децембра 1918. и паралелно са тим био заступник министра иностраних дела од 3. новембра до 20. децембра 1918.

После уједињења у Краљевину СХС Стојан Протић је од 20. децембра 1918. до 16. августа 1919. био председник прве владе Краљевине СХС. По страначком споразуму први председник владе Краљевине СХС је требало да буде Никола Пашић, али је регент Александар мандат дао Протићу, а Пашића послао као делегата на Париску мировну конференцију.[2] Протићева влада је била коалициона влада састављена од политичара најважнијих странака, са Антоном Корошецом као потпредседником, Светозаром Прибићевићем као министром унутрашњих дела и Антом Трумбићем као министром иностраних дела.[3]. Протићеву прву владу обележиле су тешке социјално-економска ситуације и политичке борбе око државног уређења. Ова влада је покренула решавање питања земље које су припадале беговима у Босни и Херцеговини, дозволивши сељацима да обрађују беговску земљу и да плаћају најамни до коначног решења овог питања.[4]

Рад Протићеве владе су ометале политичке расправе, апстиненције посланика, опструкција и непостојање кворума који су реметили рад Привременог народног представништва.[5] Протића је на месту председника владе заменио демократа Љубомир Давидовић. Протић је поново постављен за председника владе од 19. фебруара до 17. маја 1920. И другу Протићеву владу су обележили оштри сукоби владе и опозиције. Демократе и социјалдемократе су тражили одржавање избора за уставотворну скупштини, док су се радикали залагали за одлагање избора. Бојкот демократа и социјадемократа је онемогућавао влади кворум у Привременом народном представништву, због чега је радикалска влада правила уступке хрватским и словеначким политичарима у погледу аутономије.[6]

Са Народном радикалном странком се разишао око питања државног уређења Краљевине СХС и страначким схватањем националних интереса српске буржоазије.[7] Због нацрта устава, у коме је предвиђао образовање самоуправних области, углавном у историјским границама, дошао је у сукоб са Пашићем и изгубио регентову подршку. У сукобу са Пашићем изгубио је свој утицај у стрнаци. Основао је странку Независних радикала и покренуо лист Радикал. Протић је бојкотовао рад Уставотворне скупштине и противио се подели краљевине на области и заступао политику компромиса и децентрализицују и поделу државе на девет историјских покрајина са законодавним и извршним функцијама.[8] У држави оштро подељеној на федералисте и централисте, Протићев предлог је добио подршку само најближих сарадника, који ће због тога бити искључени из Радикалне странке. Протић на изборима није изабран ни за народног посланика у Крушевачком округу, у коме је деценијама биран огромном већином.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]