Страни борци у рату у Босни и Херцеговини

С Википедије, слободне енциклопедије

Босански рат привукао велики број страних бораца[1] и плаћеника из различитих земаља.[2] Волонтери су долазили у рат из више разлога, укључујући верску или етничку припадност, али и због новца. Улгавном, Бошњаци су добили подршку од муслиманских земаља, Срби - од православних земаља, а Хрвати - од католичких земаља. Број, активности и значај страних бораца често су искривљени.[3] Међутим, ниједна од ових група није чинила више од пет процената укупне живе снаге наведених војски.

Бошњачка страна[уреди | уреди извор]

Расим Делић прикључује Ел-Муџахедине АрБиХ

Добровољни борци, који се колоквијално често називају "Босански муџахедини" углавном су долазили из Авганистана и арапских земаља, иако су муслимански добровољци стигли из целог света, укључујући Азију, Северну Африку и Европу. [4] Процењени бројеви су се веома разликовали, у зависности од извора, број се креће од 500 до 4.000. [a]

Војна ефикасност муџахедина је спорна. Иако бивши мировни преговарач САД на Балкану Ричард Холбрук рекао је у интервјуу да верује да босански муслимани не би преживели без помоћи страних бораца, будући да је у то време ембарго УН-а на оружје недвосмислено смањио борбене способности босанске владе. Назвао је долазак муџахедина "уговором са ђаволом" од које Босна још увек опоравља.[5] С друге стране, према генералу Стјепану Шиберу, етничком Хрвату највишег ранга у босанској војсци, Туђман и Хрватска играли су кључну улогу у довођењу страних добровољаца са циљем да оправда учешће Хрватске у Босанском рату и злочине које су починиле хрватске трупе. Иако председник Босне Алија Изетбеговић добровољце сматра вредним, знаком подршке Босни муслиманског света, очигледно су мало војно допринели и постају главни политички проблем.[6][7]

Неки су у почетку стигли као радници хуманитарне помоћи, док су други избегавали кривичне пријаве у својим земљама или су били кривично гоњени због илегалног одласка у другу земљу и постајања војницима.[8] У регион централне Босне стигли су у другој половини 1992. године. Од тог тренутка, ови борци су деловали независно, практично без координације са АрБиХ, до зиме 1993-94. године.[9]

У почетку су страни муџахедини снабдевали људе храном и другим основним потрепштинама локално муслиманско становништво.[10]

Понекад су покушали да регрутују неке локалне младиће, мада са ограниченим успехом, нудећи им војну обуку, униформу и оружје. Као резултат тога, придружили су им се неки мештани. Иако су ови странци узнемирили локалне босанске муслимане.[11][12]

Они који су пристали да се придруже опонашали су странце и у одећи и у понашању до те мере да је, понекад, према документацији Хашког трибунала на каснијим суђењима за ратне злочине, "било тешко разликовати две групе". Из тог разлога, Хашки трибунал је користио израз "муџахедини" без обзира ко се придружио јединици.[13] Чим су почеле војне акције између босанске владе и хрватских снага (ХВО), учествовали су у неким сукобима. Први тренинг камп муџахедина налазио се у селуПољанице, поред села Мехурићи, општина Травник. Тамо основана муџахединска група обухватала је муџахедине из арапских земаља, као и неке мештане. Муџахедини из логора Пољарице такође су се настанили у градовима Зеница и Травник, а од друге половине 1993. године надаље у селу Орашац, такође смештеном у долини.

Да би успоставила одређену контролу и ред, босанска влада је 13. августа 1993. одлучила да укључи организоване стране добровољце у 7. муслиманску бригаду, познату као Ел-Муџахид.[14] Хашки трибунал утврдио је да постоји један батаљон под називом "Ел Муџахид". Основала га је 13.августа 1993. године босанска војска, која је одлучила да формира јединицу страних милитаната како би успоставила контролу над њима како је број страних добровољаца почео да се повећава.[15] Јединица "Ел Муџахид" првобитно је везана за Војске Републике Босне и Херцеговине и снабдевали су је, иако су често деловали независно као посебна јединица. [16]

Након завршетка босанског рата у интервјуу америчком новинару 2005. године Џиму Лереру Холбрук је изјавио да је у земљи било више од 1.000 људи који су припадали онима које смо тада звали муџахедински борци за слободу. Сада знамо да је то била Ал-Каида. Никада раније нисам чуо ту реч, али знали смо ко су они. А ако погледате отмичаре 11. септембра, неки од ових отмичара су се обучили или борили у Босни. Ослободили смо их се и морали су да оду даље на исток, у Авганистан. Дакле, да није Дејтона, борили бисмо се против терориста дубоко у клисурама и пећинама централне Босне у срцу Европе"[17]. Два од пет отмичара авиона 11. септембра, пријатељи из детињства Калид Ал-Михдхар и Наваф Ал-Хазми били су босански муџахедини.[18]

Последице[уреди | уреди извор]

Страни муџахедини морали су да напусте Балкан у складу са условима Дејтонског споразума 1995. године, али неки су остали. Амерички Стејт департмент и представник СФОР-а из војне обавештајне службе савезници су проценили да је 2001. године у Босни заправо остало и да је живело највише 200 бораца рођених у иностранству. У септембру 2007. године статус држављанства је поништен код 50 од тих појединаца. Од тада је још 100 особа ускраћено право да се квалификују за држављанство. Још 250 људи је било под истрагом, док је тело задужено за преиспитивање статуса држављанства страних добровољаца који су учествовали у Босанском рату, укључујући хришћанске борце из Русије и Западне Европе.[5][19]

Током босанског рата документовани су случајеви у којима су јединице муџахедина починиле ратне злочине, укључујући убиства, мучење и одрубљивање главе српским и хрватским цивилима и војницима.[20][21][22][23]

Током суђења Расиму Делићу судије су закључиле да је тужилаштво доказало да је више од 50 Срба заробљених током битке за Возућу убијено од стране муџахедина у кампу Каменица. Иако су се судије сложиле да је Делић имао ефикасну контролу над јединицом Ел муџахедина, био је ослобођен одговорности, јер је Хашки трибунал закључио да није имао довољно информација да их заустави. Такође је ослобођен оптужби да није спасио 24 Хрватска ратна заробљеника од погубљивања и рањавања муџахедина, јер Тужилаштво није успело да докаже да је већ заузео место начелника штаба АрБиХ, на коју је именован истог дана. Судије су закључиле да је тужилаштво доказало да су муџахедини од јула до августа 1995. године нехумано поступали са 12 српских ратних заробљеника који су држани прво у селу Ливада, а затим у логору Каменица, и убили троје од њих. Делић је осуђен на три године затвора због тога што их није зауставио. Ирачки муџахед Абдуладхим Мактуф осуђен је за отмицу хрватских цивила из Травника 1993.године. На крају је осуђен на три године затвора.[24]

Међутим, истражитељи и тужиоци Хашког трибунала нису поднели оптужницу против њих, само су двојица команданата босанске војске оптужена на основу одговорности команде. Оптужница за случајеве Амира Кубуре и Енвера Хаџихасановића (два официра босанске војске) бавила су се бројним догађајима у којима су учествовали муџахедини, међутим тужиоци су на крају одбацили све оптужбе и они су на крају ослобођени свих тачака у вези са инцидентима који укључују муџахедине. Међутим, Хаџихасановић је одлежао две године јер је проглашен кривим за то што су трупе под његовом командом малтретирале затворенике.[15][25][26] У одлуци су судије закључиле да су муџахедини одговорни за погубљење 4 Хрватска цивила у селу Милетићи у априлу 1993. године, нехумано поступање са ратним заробљеницима и убиство једног човека у логору Орашац у октобру 1993. године, наношење штете и вандализам манастира Гуча Гора у јуну 1993. године, као и цркве Светог Јована Крститеља у Травнику.[27][28][29]

Према оптужници Расима Делића, у то време командујућег Главним штабом босанске војске (АРБиХ), након формирања 7. муслиманске бригаде 19. новембра 1992. године тужилаштво је покушало да докаже да је батаљон подређен у својој структури. Према саопштењу УН-а из 1995.године, батаљон је "директно зависио од босанског особља у питањима снабдевања" и "упутстава" током борби са српским снагама.

Ово питање постало је део два суђења Хашког трибунала за ратне злочине против горе поменутих Кубуре и Хаџихасановића на основу највише кривичне одговорности. Одлука судске коморе у случају Хашки трибунал против Енвера Хаџихасановића и Кубуре, команданта 3. корпуса АрБиХ-а и команданта 7. муслиманске бригаде 3. корпуса АрБиХ-а, судска комора је утврдила да страни муџахедини нису званично били део 3. корпуса или 7. бригаде АрБиХ-а. Сходно томе, Тужилаштво није успело да докаже сумње да су се страни муџахедини званично придружили АрБиХ-у и да су заправо били потчињени оптуженима Хаџихасановићу и Кубури.[29][30]

На крају, коначна одлука Жалбеног већа Хашког трибунала у априлу 2008. године закључила је да однос између 3. корпуса босанске војске на челу са Хаџихасановићем и одреда Ел Муџахид није однос потчињавања, већ је био близу отвореног непријатељства, јер је једини начин да се јединица контролише био да их нападне као да су засебна непријатељска сила.[14][15]

Пропаганда и политичке злоупотребе[уреди | уреди извор]

Иако су српски и хрватски медији изазвали много контроверзи око наводних ратних злочина које је јединица починила, Међународни кривични суд за бившу Југославију није оптужио ниједног од ових страних добровољаца. Једини странац осуђен за ратне злочине био је шведски неонациста Џеки Арклев који се борио у хрватској војсци (прво га је осудио босански суд, а затим шведски суд). Према пресудама Хашког трибунала, српска пропаганда је ширила лажне информације о страним милитантима како би се запалила исламофобија мржња међу Србима. Након освајања Приједора српским снагама 1992. године, радио Приједор је ширио Српске националистичке идеје, називајући несрбе погрдним изразима као што су "муџахедини","усташе" или "зелене беретке" иако у то време у Босни и Херцеговини није било страних добровољаца. У пресуди у случају Миломира Стакића Хашки трибунал је закључио да су Миле Мутић, директор локалних новина "Козарски весник" и новинар Раде Мутић редовно су присуствовали састанцима са високим српским политичарима и локалним властима како би добили информације о следећим корацима за ширење пропаганде.[31][32][33]

Још један пример пропаганде исламских светих ратника представљен је у пресуди Хашког трибунала Кордићу и Черкезу за ратне злочине и злочине против човечности извршене под вођством хрватске заједнице Херцег-Босна против босанских цивила. Према пресуди суда, Горњи Вакуф-Ускопље нападнут је од стране Хрватског савета одбране (ХВО) у јануару 1993.године, након чега је уследило снажно гранатирање града хрватском артиљеријом. Током преговора о прекиду ватре у седишту Горњем Вакуф-Ускопљу, пуковник Андрић, који представља ХВО, захтевао је од босанских снага да положе оружје и признају ХВО-ову контролу над градом, претећи да ће, ако се не сложе, сравнити Вакуф са земљом.[34][35] Босанска војска није прихватила захтеве ХВО-а, а напад се наставио, након чега су уследила масовна убиства мирних босанских муслимана у суседним селима Бистрица, Узричје, Душа, Ждримци и Храсница.[36][37] Кампања гранатирања и напада током рата довела је до стотина рањених и убијених, углавном цивила - босанских муслимана. Иако су Хрвати то често називали главним узроком напада на Вакуф како би оправдали нападе и масакре цивила, командант чете Бритбат УН тврдио је да у Вакуфу није било муслиманских "светих ратника" и да их његови војници нису видели.[34]

Са напретком Исламске државе, савремени примери у 2014. години заслужују пажњу када су високи јавни и политички актери и државни службеници били умешани у овековечење неутемељених изјава попут аустријског министра спољних послова (после канцелара) Себастијана Курца, председника Чешке Милоша Земана или председнице Хрватске Колинде Грабар-Китаровић, која је 2017. године изјавила да је "Босна и Херцеговина центар исламског тероризма са више од 10.000 наоружаних исламиста". Ова изјава навела је хрватске медије да усвоје наратив о наводним "терористима у Босни" као сталну тему у то време, чак идући толико далеко да бацају оружје у џамије да би набавили доказ наводног пораста броја "исламиста" у Босни.[38]

Такве изјаве одбациле су босански званичници и локалне исламске верске власти, а босански министар безбедности Драган Мектић (етнички Србин) био је најгласнији, чак је и медијима рекао да постоји могућност да парасекретне службе организују лажни терористички акт како би легитимисале лажне тврдње о повећаном исламском радикализму у Босни.[38][39]

Хрватска страна[уреди | уреди извор]

Хрвати су добили подршку од Хрватске и хрватске војске, борили су уз локалне снаге Хрватског савета одбране (ХВО). Међу неким спољним борцима били су британски волонтери, као и други из католичких земаља који су се борили као добровољци. Албански, холандски, шпански, ирски, пољски, француски, шведски, мађарски, норвешки, канадски и фински добровољци су организовани у хрватску 103. (међународну) пешадијску бригаду. Британци, Французи, Чеси, Канађани служили су у 108 ХВО бригади;[40] и постојала је група Француза "група Jacques Doriot".[41]

Многи крајње десничарски добровољци из Западне Европе, углавном из Немачке, придружили су се Хрватским одбрамбеним снагама (HOS).[42] Иако су Руси углавном волонтирали на страни Срба, мала неонацистичка јединица Верволфа борила се на страни Хрвата.[42]

Швеђанин Џеки Арклев борио се у Босни, а касније и по повратку у Шведску, оптужен је за ратне злочине. Касније је признао да је починио ратне злочине против босанских цивила у хрватским логорима Хелиодром и Дретељ као члан хрватских снага.[43]

Српска страна[уреди | уреди извор]

Босански Срби су примили добровољце из православних хришћана земље као што су Русија и Грчка. Међу њима су биле стотине Руса [44], око 100 Грка [45], као и неколико Украјинаца и Румуна. [45] Поред православних добровољаца, на српској страни су учествовали и пољски добровољци.[46] Документован је и један јапански добровољац.[47] Према документима МТБЈ, број добровољаца из Русије, Грчке и Румуније који су се борили са стране Војске Републике Српске (ВРС), био је између 500 и више од 1.500 људи. Друге процене се разликују у зависности од извора, према неким проценама од 529 до 614, други тврде да је тај број више од 1.000 добровољаца из православних земаља.[48] Мајкл Инес пише да се ВРС у априлу 1994. састојао од 100.000 људи, од којих је 1.000-1.500 било плаћеника из Русије, Украјине и Бугарске. [4] Новинарка Лиљана Булатовић тврдила је да је током рата погинуло 49 Руса.[49] Михаил Поликарпов, историчар и учесник рата, навео је стотине руских војника, од којих је око 40 умрло, а 20 рањено.[50] Ови грчки и руски плаћеници борили су се за 200 немачких марака месечно.[51]

Главне руске снаге састојале су се од две организоване јединице познате као РДО-1 и РДО-2 (РДО означава "Руски добровољачки одред"), којима су командовали Јуриј Бељајев и Александар Загребов. РДО-2 био је познат и као "краљевски вукови" због монархијских ставова његових бораца. Друга јединица руских добровољаца састојала се од стотина Козака, позната као "Прва козачка стотина". Све ове јединице деловале су углавном на истоку Босне заједно са ВРС снагама од 1992.до 1995. године.[52]

У мају 1995. херцеговачки корпус ВРС намеравао је да организује сопствену међународну бригаду у источној Босни, која је имала између 150 и 600 људи.[53]

Најистакнутији инцидент који укључује Грчке добровољачке гарде, организован је у марту 1995. године од око 100 војника.[54] Извештавано је да су учествовали у убиствима код Сребренице, када је у Сребреници подигнута грчка застава након што је град заузет од стране Срба.[55]

Значајни људи[уреди | уреди извор]

  • Абделкадер Мохтари, Алжирац, муџахедин
  • Карим Саид Атмани, Мароканац, муџахедин
  • Абу Каир ал-Масри, Египћанин, муџахедин
  • Калид Ал-Михдхар, Саудијац, муџахедин
  • Џеки Арклев, Швеђанин, ХВО
  • Роланд Бартецко, Немац, ХВО, ОВК
  • Томас Кроули, Ирац, ХОС
  • Жан-Мишел Николај, Француз, ХОС
  • Игор Гиркин, Рус, ВРС

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Cerwyn Moore & Paul Tumelty (2008) Foreign Fighters and the Case of Chechnya: A Critical Assessment, Studies in Conflict & Terrorism, 31:5, 412-433, DOI: 10.1080/10576100801993347
  2. ^ „Bosnian Muslim Ex-Commander Jailed 10 Years Over War Crimes by Islamist Fighters”. usnews (на језику: енглески). Приступљено 16. 11. 2021. 
  3. ^ Marko Attila Hoare (2. 6. 2008). „Christopher Deliso, John R. Schindler and Shaul Shay on al-Qaeda in Bosnia”. Greater Surbiton (на језику: енглески). Приступљено 4. 2. 2019. »"Schindler’s subject matter is narrower than Deliso’s, being confined essentially to Bosnia. It is less a study of the role of al-Qa’ida and the mujahedin in Bosnia and more a diatribe against the Bosnian Muslims and the Bosnian cause. Despite the author’s claim to having had a youthful flirtation with Islam, he is clearly hostile to the religion and views the Bosnian war on this basis."; "Deliso’s animosity in particular is directed against the Albanians, and he faithfully upholds anti-Albanian stereotypes popular among the Balkan Christian peoples."; "Shay’s run-of-the-mill-first-year-undergraduate-quality potted history of the Balkans repeats some of the historical and other factual errors made by Deliso and Schindler, in particular at the expense of the Bosnian Muslims (...) If one simply ignores everything Shay’s book has to say about Balkan politics, then one can glean a few nuggets of information from it concerning the politics of radical Islam globally and of the Muslim states of the Middle East. But this is not enough to recommend this book (...)"« 
  4. ^ а б Innes 2006, стр. 157.
  5. ^ а б LA Times, Bosnia Seen as Hospitable Base and Sanctuary for Terrorists, 8 October 2001
  6. ^ „Predrag Matvejević: "Slovenski muslimani u Bosni", essay published in EL PAIS”. Архивирано из оригинала на датум 2012-12-08. 
  7. ^ Matvejević, Predrag (13. 10. 2001). „Los musulmanes eslavos de Bosnia”. elpais.com (на језику: шпански). EL PAIS. Приступљено 4. 2. 2019. 
  8. ^ Humanitarian worker turned Mujahideen
  9. ^ „ICTY: Mujahideen didn't trust the Army”. Sense Agency. 
  10. ^ Fisk, Robert (7. 9. 2014). „After the atrocities committed against Muslims in Bosnia, it is no wonder today's jihadis have set out on the path to war in Syria”. The Independent. 
  11. ^ ICTY: Summary of the judgement for Enver Hadžihasanović and Amir Kubura - „Archived copy” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) на датум 2011-07-28. Приступљено 2010-02-05. 
  12. ^ Spero News Архивирано 2006-11-23 на сајту Wayback Machine, Bosnia: Muslims upset by Wahhabi leaders, Adrian Morgan, 13 November 2006
  13. ^ ICTY, Summary of the Judgment for Enver Hadzihasanovic and Amir Kubura, 15 March 2006. See section "VI. The Mujahedin"
  14. ^ а б „WHY BH ARMY FAILED TO DEAL WITH MUJAHIDEEN - SENSE Agency - News”. www.sense-agency.com. SENSE Agency. Приступљено 4. 2. 2019. 
  15. ^ а б в „ICTY - TPIY”. Приступљено 5. 5. 2015. 
  16. ^ Curtis 2010, стр. 207.
  17. ^ PBS Newshour with Jim Jim Lehrer Архивирано 2013-10-02 на сајту Wayback Machine, A New Constitution for Bosnia, 22 November 2005
  18. ^ 9/11 Commission Report, Chapter 5.2, pp. 153–159
  19. ^ „BBC News - EUROPE - Mujahideen fight Bosnia evictions”. Приступљено 5. 5. 2015. 
  20. ^ „'Brutal crimes' of Bosnia Muslims”. BBC News. 2. 12. 2003. 
  21. ^ Berger 2011, стр. 93.
  22. ^ Swicord, Jeff (17. 11. 2015). „Seeds of Jihad Planted in the Balkans”. Voice of America. 
  23. ^ Erjavec, Dragana (8. 6. 2016). „Bosnia Mujahideen Prisoner 'Forced to Kiss Severed Head'. JusticeReport. BIRN. 
  24. ^ Bosnia Awards Iraqi War Crimes Convict €36,600
  25. ^ Urban, Mark (2. 7. 2015). „Bosnia: Cradle of modern jihad?” (на језику: енглески). BBC. Приступљено 7. 2. 2019. »Its commander at the time, Brigadier General Enver Hadzihasanovic, ended up facing a war crimes trial in the Hague on charges of overall responsibility for some of the Mujahideen's behaviour, including the Travnik kidnappings. In the end, the prosecution dropped those charges, but the general served two years, having been found guilty of having (Bosnian) troops under him who had abused prisoners.« 
  26. ^ Hadžihasanović & Kubura Appeals Only Partially Granted
  27. ^ Summary of the Judgement for Hadžihasanović and Kubura
  28. ^ „ICTY - TPIY”. Приступљено 5. 5. 2015. 
  29. ^ а б „Press - International Criminal Tribunal for the former Yugoslavia”. www.icty.org (на језику: енглески). ICTY. Приступљено 4. 2. 2019. 
  30. ^ „FINAL JUDGMENT FOR HADZIHASANOVIC AND KUBURA - SENSE Agency - News”. www.sense-agency.com (на језику: енглески). SENSE Agency. Приступљено 4. 2. 2019. 
  31. ^ „ICTY Appeals Chamber confirms Milomir Stakić judgement - The media”. 
  32. ^ „ICTY: Duško Tadić judgement - Greater Serbia”. 
  33. ^ „STAKIC: CRIMES AND FORCIBLE EXPULSIONS OF PRIJEDOR INHABITANTS ARE A FACT - SENSE Agency - News”. www.sense-agency.com (на језику: енглески). SENSE Agency. Приступљено 4. 2. 2019. 
  34. ^ а б „ICTY: Kordić and Čerkez verdict - IV. SELF-DEFENCE AS A DEFENCE > PART THREE > IV. Attacks on towns and villages: killings > 2. The Conflict in Gornji Vakuf”. 
  35. ^ „SENSE Tribunal: Poziv na predaju”. Архивирано из оригинала на датум 2008-06-04. 
  36. ^ „SENSE Tribunal: Ko je počeo rat u Gornjem Vakufu”. Архивирано из оригинала на датум 2008-06-04. 
  37. ^ „SENSE Tribunal: "James Dean" u Gornjem Vakufu”. Архивирано из оригинала на датум 2008-06-04. 
  38. ^ а б Spaić, Igor (7. 9. 2017). „Bosnia War Victims Slam Croatia President's Terror Claims”. www.balkaninsight.com (на језику: енглески). Balkan Insight. Приступљено 7. 2. 2019. 
  39. ^ „Mektić: Paraobavještajne strukture bi mogle inscenirati napad da bi BiH prikazale kao radikalnu”. Klix.ba (на језику: босански). Приступљено 8. 2. 2019. 
  40. ^ „Srebrenica - a 'safe' area”. Netherlands Institute for War Documentation. 10. 4. 2002. Архивирано из оригинала на датум 28. 9. 2013. Приступљено 17. 2. 2010. 
  41. ^ „Ex-Yougoslavie: les phalanges” (на језику: француски). Архивирано из оригинала на датум 2013-09-21. 
  42. ^ а б Andrea Mammone; Emmanuel Godin; Brian Jenkins (2012). Mapping the Extreme Right in Contemporary Europe: From Local to Transnational. Routledge. стр. 166—. ISBN 978-0-415-50264-1. 
  43. ^ Karli, Sina (11. 11. 2006). „Šveđanin priznao krivnju za ratne zločine u BiH” [Swede confesses to war crimes in Bosnia and Herzegovina] (на језику: хрватски). Nacional (weekly). Архивирано из оригинала на датум 30. 6. 2012. Приступљено 17. 2. 2010. 
  44. ^ Reneo Lukic; Allen Lynch (1996). Europe from the Balkans to the Urals: The Disintegration of Yugoslavia and the Soviet Union. SIPRI. стр. 333. ISBN 978-0-19-829200-5. 
  45. ^ а б Koknar 2003.
  46. ^ „Wspomnienia byłego najemnika, Polaka – uczestnika wojny w Bośni i Hercegowinie/ Johny B., "Kurier WNET" 70/2020”. 
  47. ^ „Japanski dobrovoljac u vojsci RS”. 
  48. ^ „Ruski i grčki dobrovoljci u ratu u BiH”. »Haški tribunal procjenjuje kako je u redovima VRS bilo je između 529 i 614 ratnika iz Rusije, Grčke, Rumunije.« 
  49. ^ „Ruski dobrovoljci dali život za srpsku braću”. 
  50. ^ „Russian soldiers in Bosnia”. 
  51. ^ Koknar, Ali M. (14. 7. 2003). „The Kontraktniki : Russian mercenaries at war in the Balkans”. Bosnian Institute. Приступљено 17. 2. 2010. 
  52. ^ Михаил Поликарпов (5. 9. 2017). Игорь Стрелков – ужас бандеровской хунты. Оборона Донбасса. Книжный мир. стр. 13—. ISBN 978-5-04-000181-1. »Так, с 1 января 1993 года в Вишеграде параллельно с РДО-2 появился и действовал казачий отряд численностью около сорока человек, так называемая Первая казачья сотня во главе с человеком, более известным как Александр Загребов. Люди приехали в основном из Ростовской области, Поволжья и Москвы. Казаки, получив для усиления БРДМ, действовали, как и РДО-2, в качестве ударного отряда пехоты. В 1992 году Загребов воевал на стороне сербов ...« 
  53. ^ Granić, Mate (30. 6. 1995). „Letter dated 30 June 1995 from the Deputy Prime Minister and Minister for Foreign Affairs of the Republic of Croatia addressed to the Special Rapporteur of the Commission on Human Rights on the question of the use of mercenaries”. UN. Приступљено 17. 2. 2010. 
  54. ^ Koknar, Ali M. (14. 7. 2003). „The Kontraktniki : Russian mercenaries at war in the Balkans”. Bosnian Institute. Приступљено 17. 2. 2010. Koknar, Ali M. (14 July 2003). "The Kontraktniki : Russian mercenaries at war in the Balkans". Bosnian Institute. Retrieved 17 February 2010.
  55. ^ Smith, Helena (5. 1. 2003). „Greece faces shame of role in Serb massacre”. The Guardian. Приступљено 17. 2. 2010. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Литература[уреди | уреди извор]

Додатна литература[уреди | уреди извор]

  • МКСЈ - Предмети—База података МКСЈ са документима који су само информативне природе (штампа) и нису званична евиденција МКСЈ-а.
  • Радио Слободна Европа - Ал-Каида у Босни и Херцеговини: мит или садашња опасност, истраживање Владе Азиновића о наводном присуству Ал-Каиде у Босни и улози арапских бораца у босанском рату
  • Зосак, Стефани. „Одузимање држављанства у име борбе против тероризма: Комисија за преиспитивање држављанства крши људска права у Босни и Херцеговини. Нв. УЈ Инт'л Хум. Ртс. 8 (2009): 216.
  • Јеанине де Рои ван Зуијдевијн и Едвин Баккер, Западни страни борци који се враћају: случај Авганистана, Босне и Сомалије (Међународни центар за борбу против тероризма - Хаг, 2014)
  • Зулцзик, М., Диверзантске активности добровољаца из земаља бившег Совјетског Савеза током ратова на територији бивше Југославије.
  • Мустафа, Џенифер. "Муџахедини у Босни: страни борац као космополитски грађанин и/или терориста." Студије о држављанству 17.6-7 (2013): 742-755.
  • Минчева, Љубов Г. и Тед Роберт Гур. „Несвете алијансе: Докази о везама између трансдржавног тероризма и криминалних мрежа: Случај Босне.“ Транснационални тероризам, организовани криминал и изградња мира. Палграве Мацмиллан УК, 2010. 190-206.
  • Иннес, Мицхаел А. "Терористичка уточишта и Босна и Херцеговина: изазов конвенционалним претпоставкама." Студије о сукобу и тероризму 28.4 (2005): 295-305.